Fudbal – igra velikih brojki ili 22 zaljubljenika u loptu?

Svedoci smo sve većih cifara koje se vrte u najvažnijoj (sporednoj) stvari na svetu. Sada se mesečne plate pišu i sa osam brojki, transferi su već odavno prešli u devet… U svoj toj bujici cifara i klubova koji su spremni da plate, logično je da se jave fudbaleri koji jednostavno ne opravdavaju tu vrednost. Zapitajte se i sami koliko ste puta videli da igrači koji primaju ogroman novac ne znaju da izvedu ni najjednostavnije elemente fudbalske igre poput dodavanja i udarca. Ni tu nisu igrači krivi, niti želim da osporavam taj novac koji zarade. Koliko te plate, toliko i vrediš.

U jeku smo još jedne letnje fudbalske pijace koja će najverovatnije oboriti sve dosadašnje rekorde, iako su oni uglavnom rezervisani za leta nakon evropskog i svetskog prvenstva. Jasno je, kada fudbaler jednom zablista na kontinentalnoj ili svetskoj reprezentativnoj smotri, njegova cena višestruko raste čak i uprkos lošoj klupskoj sezoni. O tom fenomenu možemo govoriti naveliko, ali za to bi morali odvojiti vremena za ceo jedan tekst. Pitanje koje ću pokušati da „izvrnem na postavu“ jeste ono koje se sve češće javlja u modernom fudbalu: da li fudbaleri danas zarađuju više nego što zaslužuju i vrede?

Najveća transfer-bomba eksplodirala je u Parizu pošto je Pari Sen Žermen završio posao koji je, po izvorima mnogih renomiranih medija, vredan 222 miliona evra za dovođenje Nejmara iz Barselone. Toliko, naime, iznosi otkupna klauzula u ugovoru Brazilca sa „Blaugranom“.

Paris Saint-Germain is very happy to announce the arrival of Neymar Jr. 🖊✅ 🇧🇷#BemvindoNeymarJR

A post shared by Paris Saint-Germain (@psg) on Aug 3, 2017 at 12:41pm PDT

Sam fudbaler će navodno dobiti neto platu (sa odbijenim porezima) od 30 miliona evra godišnje. Dnevno bi to iznosilo nešto preko 82 hiljade evra. Fina cifra, čak i za godišnja primanja, zar ne?

Naravno, odmah će se javiti oni koji će takvu platu upoređivati sa primanjima lekara, vatrogasaca, vojnika i policajaca pošto su oni svakako bitniji za funkcionisanje javnog života. Ipak, stvari su tu malo drugačije, a evo i zbog čega.

Ukoliko ste veliki klub koji ima potencijal da razvije veliku bazu navijača (čitaj: tržište), otvaraju vam se ogromne marketinške i pre svega finansijske mogućnosti. Svi su vrteli glavom kada se Real Madrid 2009. godine dobro otvorio ne bi li oborio svetski rekord i doveo Kristijana Ronalda za 80 miliona funti. Bilo je to bezobrazno mnogo, ali šta ako bih vam rekao da je Real od prodaje dresova sa njegovim imenom za samo devet meseci zaradio identičnu cifru! Naravno, dobar deo te zarade išao je samom fudbaleru (celih 50 posto), a mali deo je išao i Adidasu. I pored toga, „Kraljevski klub“ je za nešto manje od tri godine otplatio transfer igrača, a sve nakon toga je čista zarada koja i dalje traje. Naravno, tu ne ulazimo u priču nagradnih fondova od osvajanja titula, pogotovo Lige šampiona, jer se to ogleda isključivo kroz učinak igrača na terenu mada sumnjam da su u Madridu nezadovoljni kapitenom Portugalije.

Rasipanje pijanih milionera? Već viđeno…

Licemerno je slušati velike klubove koji konstantno negoduju zbog količine novaca koje bogate gazde, uglavnom sa Istoka, upumpavaju u svoje klubove kako bi obezbedili najbolje igrače na tržištu. Koliko puta smo čuli Real Madrid i Barselonu kako se žale zbog „nedžentlmenskog ponašanja“ klubova poput Mančester sitija ili Pari Sen Žermena? Ljudi kao da zaboravljaju da su kroz istoriju rekorde u visini transfera obarali najčešće „tradicionalno veliki klubovi“. Na primer, kada Mančester junajted 2014. godine plati Anhela Di Mariju 60 miliona funti to nekako prođe ispod radara dežurnih hejtera, ali je zato godinu dana kasnije transfer Kevina De Brujnea u Mančester siti za 55 miliona britanskih novčanica ispraćen sa ogromnim negodovanjem fudbalske javnosti. Jednostavno je, klubovi koji do sada nisu izgradili reputaciju žele da to učine što pre. Na isti način kao što su to činili veliki klubovi kroz istoriju.

Ako izuzmemo transfer Nejmara u PSŽ , Mančester junajted, Real Madrid, Juventus i Barselona su jedini klubovi koji se nalaze u top 10 rekordnih kupovina igrača. Slučajno ili ne, to su klubovi koji su uglavnom najglasniji u žalbama kada se govori o visokim iznosima u svetu fudbala. Eventualno sa izuzetkom Reala. I nije to nikakav hejt prema tim fudbalskim veličinama, to je prosto činjenica.

The boss: "Nemanja is a Manchester United player and a Jose Mourinho player." #MaticIsRed

A post shared by Manchester United (@manchesterunited) on Jul 31, 2017 at 8:30am PDT

Fudbal je živa stvar koja sve više evoluira u poslovni model ogromne zarade.

Meni se to kao nekom ko voli i prati fudbal ne dopada previše, ali i to je činjenica sa kojom će budući naraštaji morati da se nose, ako već nisu počeli. Sve je manje romansiranih priča o klincima koji su sa ulice došli do velikih klubova i još većih trofeja, dok sve više prostora u tabloidima zauzimaju ti isti klinci koji su sa 17, 18 godina slupali najnovji Porše ili Lambordžini koji su zaradili od prvih profesionalnih ugovora. A gde su drugi, treći, peti ugovor…

Naposletku, fudbal ostaje igra na travnatom terenu koja se igra 11 na 11 i sa jednom loptom. Ništa više i ništa manje od toga. To me je podsetilo i na utakmicu Partizana u Grčkoj ove sedmice. Olimpijakos je tim koji na plate igrača godišnje potroši oko 90 miliona evra, dok je budžet šampiona Srbije tek 12 miliona. Videli smo 180 minuta ravnopravne igre, bez obzira na to što su crno-beli ispali od grčkog šampiona. U Grčkoj je bilo 2:2, a sudeći po broju udarca na gol može se zaključiti da je ekipa Miroslava Đukića bila čak i bolji protivnik u drugom meču.

Ima ona čuvena koja završava svaku raspravu na ovu temu, a to je jedna mudrost Johana Krojfa. Naime, na pitanje da predvidi rezultat utakmice u kojoj je jedan tim daleko plaćeniji od igrača drugog, legendarni Holanđanin je rekao: „Nikada nisam video da je vreća novca postigla pogodak…“