Fantazi fudbal opsesija

Kao i većina likova, volim fudbal, međutim samo u vrlo specifičnim uslovima. Ne igram ga, budući da mi je skil na nivou sedatiranog Titusa Brembla, a jedina utakmica na koju idem je večiti derbi, mahom zato što me više zanima da se derem gluposti na Zvezdine igrače i navijače nego da gledam jadnu imitaciju fudbala koji se odvija na terenu. Naravno, volim da gledam Premijer Ligu na TV-u, ali i dalje mi je teško da budem iskreno zainteresovan za predvidiva pseudo-takmičenja izmonopolisana šakom klubova pod finasijskim steroidima, koji su u vlasništvu iskorumpiranih despota i oligarha.

Gledanje istih nekoliko klubova koji sezonu za sezonom drže embargo nad evropskim trofejima ostavlja malo prostora za uzbuđenje, a iz lične potrebe za protestom gledam ilegalne strimove – da bih izbegao doprinošenje profitu koji ostvaruju govnjivi oglašivači. Ipak volim da gledam fudbal; samo kada znam da će se sezona završiti manje više isto kao prethodna, osećaj je malo uzaludan. Stoga, taj osećaj praznine popunjavam Fantasy Football-om. Zapravo, on okupira toliki deo mog života da više ne znam gde fantazija prestaje, a gde počinje realnost.

Ako niste upoznati sa Fantasy Football-om, evo sažetog objašnjenja: U pitanju je onlajn igra u kojoj u određenim finasijskim okvirima formiraš tim od pravih igrača. Poene dobijaš na osnovu njihovog učinka u realnosti, dakle asistencija i golova, a gubiš na žute karte ili primljene golove. Možeš da praviš mini lige sa prijateljima ili da učestvuješ u većim, globalnim. Svake nedelje biraš kapitena koji dobija duple poene. Timovi se prave uz određena pravila: dozvoljeno ti je maksimalno tri igrača iz svakog kluba, a na raspolaganju imaš 100 miliona funti, tako da ne možeš samo da pokupuješ najbolje fudbalere. Između svakog seta utakmica dozovoljeno ti je da zameniš jednog igrača, a svaki dodatni transfer te košta 4 poena. Cene igrača rastu i opadaju u zavisnosti kako igraju u stvarnosti i koliko ljudi ih kupuje i prodaje, tako da porast u ceni koja se desi preko noći može da te spreči u kupovini Stjuarta Dauninga kog danima očijukaš. Tokom sezone dobiješ i dve “wild cards”: tvoje lično dugme za uzbunu koje ti omogućava da napraviš neograničenu količinu transfera posle kojih obično shvatiš da postoji vrlo dobar razlog zašto radiš u trafici, a ne u Real Madridu.

U biti, Fantasy Football je igra pogađanja – tokom seozne odličan igrač će proći kroz lošu fazu, mladi igrač će starotvati u novom timu i uzjahati talas davanja golova, a igrač koji je usrao prethodnu sezonu će se odjednom setiti kako se sa loptom radi brdo suludih stvari za koje dobija sumanutu količinu novca. Na tebi je da predvidiš (pogodiš) koji igrači će ti tokom različitih trenutaka u sezoni obezbediti najviše poena i isplaniraš (pogodiš) svoje transfere na osnovu toga.

Međutim, ipak nije samo igra pogađanja – za ozbiljne igrače postoji ogroman udeo koji se tiče logike i analize. Ako multi-milionerski Frankeštajn kakav je Mančester Siti igra protiv skupine trapavih polu-profesionalaca kao što je Aston Vila, možda ćeš ubaciti Dejvida Silvu, jer pretpostavljaš da su velike šanse da tako bespomoćnim protivnicima da gol. Ili ćeš ubaciti odbranu iz Sitija, pošto je malo verovatno da Vila da gol i možeš da zaradiš 6 poena. Ili ti se sudbina možda usere u život i Vila zaradi neočekivanu pobedu.

Određeni timovi imaju dobre rezultate u odbrani, tako da od njihovih igrača formiraš odbranu, dok određeni timovi daju dosta golova, pa od njihovih praviš napad. Postoji čitav niz sajtova poput Fantasy Football Scout sa sve većom online zajednicom, koji analiziraju timove kojima slede lagani mečevi i verovatno će osvojiti dosta poena, predlažu koga da izbaciš i ubaciš naredne nedelje, slažu statistike pojedinačnih igrača i imaju forume na kojima možeš da pitaš druge ljude za savet, itd. Upravo ovaj deo usisao je ogroman deo mog života u beskrajnu rupu pikselizovanih dresova i decimala.

Kada znaš šta tražiš, završiš tako što svake nedelje satima i satima sediš i kuješ strategije: Da li su dva transfera vredna oduzimanja 4 poena? Šta ako mi se posreći i oba igrača osvoje dvocifrene poene? Šta ako igrač kog izbacim osvoji više?

Počneš da analiziraš fudbalere dok gledaš utakmice, samo da bi provalio koji obećava, da bi ga ubacio u tim pre nego što svi to urade. Polu-zainteresovani reaguju na ono što se desilo, mi ozbiljni predviđamo.

Tokom prve polovine sezone iskristališe se šablon koji najveći broj ljudi iskopira. Međutim, ako osoba iznad tebe ima iste igrače, nemoguće je da je prestigneš, tako da moraš da nađeš igrače koje malo ljudi ima, a koje očekuješ da eksplodiraju u naletu poena, i tako prestigneš rivale koji ih nemaju u svojim timovima. Često gledam utakmice samo da bih video da li igrač koji je do skoro bio povređen pokazuje naznake forme i mogao bi da bude vredan rizika. Nekad se valjam u agoniji oko toga da li je bolje da stavim Kazorlu ili Žiroa za kapitena, zato što vezni igrači dobijaju više poena od napadača, ali u teoriji imaju manje šanse da daju gol. Gledam mečeve između određenih timova iz prethodnih sezona u pokušaju da uvidim šablon – svaki klub ima svog ličnog bauka koji iz godine u godinu nekako uspeva da isfrustrira njihovu nadmoćnu opoziciju. Ako primetite ovo, a desi se u više navrata, imate prednost nad svojim rivalima. Ili se možda sjebete i skliznete na tabeli, gonjeni crvenom strelicom koja pored vašeg broja pokazuje na dole i gricka vam savest poput svraba koji je suviše duboko u svesti da biste ga počešali.

Ima nedelja kada odlučim da zamenim kapitena sat vremena pre dedlajna. Dok gledam kako moj prvi izbor vadi keca iz rukava tupo piljim u televizor, ukočen od frusta. Onda u beskraj u glavi ponavljam tu sudbonosnu odluku, vraćajući se na tok misli koji je do nje doveo, sve u pokušaju da lociram trenutak kada sam pogrešno skrenuo, utvrdim fatalni propust u logici i sprečim da se to ikada ponovi. Ali, to je nemoguće. Prosto jedna od onih stvari koje ne može da kontrolišeš… I pored svih algoritama i pseudo-nauke, Fantasy Football se svodi na igru šansi i glupavu sreću. Umnogome liči na život: uz vredan rad i talenat možeš da doguraš daleko; možda si toliko dobar da je prosto nemoguće da ne uspeš i pripadaš onoj retkoj grupi frikova koji izlete iz materice i bez zaustavljanja hrle ka slavi. Ili si možda u pravom trenutku na pravom mestu. Ili možda nisi i šansa koja se pruža jednom u životu te zaobiđe i osudi na truljenje u osrednjosti.

Verovatno zvučim poremećeno i moram da priznam: Fantasy uglavnom nije vredan tolikog nerviranja. I u čemu onda leži draž?

Pretpostavljam da je slično kockanju ili spekulisanju na berzi, s tim što umesto dopaminsko-finansijske nagrade (i nalivanja tokom slavljenja) dobiješ uverenje da nećeš bankrotirati i završiti u bedi. Kada dobiješ tiket, ispadaš pametniji od sistema i to ti digne ego. Kod Fantasy Football-a je ista stvar, samo što igraš umesto pravih ljudi. Ja na poslu učestvujem u mini-ligi, tako da se takmičim da bih osvojio pravo na hvalisanje među kolegama, što je identično kao u pravom fudbalu. Kada si na utakmici, konstantno podbadaš navijače durgog tima, a kada tvoj tim osvoji derbi pozoveš prijatelje koji su navijali za gubitnike da bi im natrljao svoju pobedu na nos – bez plemenskog faktora fudbal je ništa više od ljudske izložbe pasa ili pozorišta za nekultivisane.

Takođe, fudbalski navijači uvek misle da sve znaju bolje od menadžera. Iz nekog razloga, mislimo da vidimo nešto očigledno, što preterano plaćeni profesionalci koji su ceo život proveli u fudbalu ne vide. Zašto Venger ne kupi zadnjeg veznog? Šta je Rodžersu bilo na pameti kad je kupio Balotelija? Pepe Gvardiolu? Realno, on je smeće, sa timom kakvu ima Barsa svako bi umeo da osvoji španski kup – rekli bi ortaci sa pivskim stomacima koji rade na skeli i zadnji put su šutnuli loptu kad su imali deset godina. Fantasy Football je savršen pokazatelj da li si neotkriveni skaut ili bi trebalo da da se držiš svog posla. Odličan je zato što pruža emotivnu i psihološku satisfakciju pravog fudbala, ali bez hiper-kapitalističkog sranja koje ga vodi.