Eurobasket 2015: Srbija tim za velika dela

I petog dana Eurobasketa, Litvanija zamalo opet da ostane bez gaća, Gallinari je upucao nemačke nade, Hrvatska se još jednom mučila, a Teo je naručio kebab. Sa lukom.

U poslednje vreme, Turci su nam veliki dužnici. Na Eurobasketu u Poljskoj 2009. izgubili smo od njih u nekom nategnutom produžetku, a 2010…pa, OK, svi znate šta se desilo 2010., ne moramo sada baš da ponavljamu tu priču. Dodamo li na to još i incidente vezane za prošlogodišnja četiri meča između Crvene Zvezde i Galatasaraya, koji su rezultovali tragičnom smrću Marka Ivkovića u Istanbulu i kratkotrajno deklarisanje Ergina Atamana personom non grata na teritoriji naše republike, jasno je bilo da je današnji meč barem nama značio malo više od puka dva boda.

Turci su pokazali protiv Italijana i Nemaca da su opasan up-tempo tim, koji pravi puno problema kada im protivnik dozvoli da obleću svugde okolo terena i prave štetu šutevima sa distance. To im je pogotovo dobro išlo protiv Nemačke, koju su blicovali još koliko u prvoj četvrtini, hraneći se njihovom statičnom timskom odbranom i bekovima koji nisu uspeli da pohvataju Ali-Agu Dixona i njegove zulumćare.

Jedini problem danas bio je taj što su na parketu naspram Atamanovih spahija stajali ne Nemci, niti veseli italijanski basketaši, već Srbi. A sa Srbima na ovom turniru ipak ne može tako. Posle lakšeg treninga sa Islandom i gustog finiša sa Nemcima, ponovo su Đorđevićevi Orlovi demonstrirali silu viđenu u prvom meču.

Pobeda od 19 poena razlike – 72-91 – još jedan je dokaz razorne moći koju Srbija poseduje kad zaigra kako hoće. I čini mi se da ćemo ova izdanja gledati sve češće, što turnir više bude odmicao.

Još u prvoj četvrtini bilo je kristalno jasno čija će baba večeras crnu vunu da prede. Spoljna linija Marković–Teodosić–Kalinić efektno je zatvorila Muhammeda (16 poena, ali 2/8 za tri) i Gulera, dok je povremeno – tek povremeno – Cedi Osman uspevao da stigne do obruča. Isečeni od svoje glavne dodavačke arterije, Turci su se prerano oslonili na šuteve preko čoveka iz teških pozicija, što uopšte nije davalo rezultate – za tri poena, Turska je juče gađala svega 5/24. Brojka od 18 asistencija, i to mahom upisanih tamo u drugom poluvremenu, takođe dovoljno govori o manjkavosti spacinga u ofanzivi. Ako je prekjuče Atamanov orkestar svirao mehter, danas su navijači u Berlinu i otadžbini morali da se zadovolje nekom izuzetno tužnom sevdalinkom.

Miloš Teodosić/foto: Nebojša Paraušić (KSS)

Koliko su dobro Srbi branili svoj koš, toliko su bili i efektni u napadu. Osokoljen ranom trojkom koju je postigao, Teodosić je od prvog kontakta sa loptom krenuo da razbija Turke na buljuke, malo šutem i prodorima, a malo više asistencijama, kojih je samo u prvom poluvremenu imao 10 – završio je sa 13, i dodajmo ono bitno, nijednom izgubljenom loptom. Nije zaostajao ni revitalizovani Raduljica, koji je u 18 minuta – ponovo je ušao sa klupe – imao čak 20 poena i 6 skokova. Turci su prilično paničili kada bi Teo prošao prvu liniju odbrane i mnogo izlazili na njega, na čemu je don Radule ubedljivo najviše profitirao – većina poena dolazila je posle školskih pick’n’roll akcija. Kalinić je ponovo pogodio tri trojke bez promašaja i pravio probleme i u napadu i u odbrani, a Stefan Marković je, kada nije provodio vreme sa rukom duboko u grlu Ali-Age, dosta ostajao sam na šutu i pogodio čak dva puta za tri, što je za njega sumanuto dobar učinak.

Tek nešto malo opuštanja viđeno je u trećoj četvrtini, gde su se naši visoki igrači baš mučili sa Semihom Erdenom. Nekadašnji igrač Partizana postigao je 14 poena uz samo jedan promašaj iz igre, ali ga je Ataman nedugo zatim zamenio Savasem – koga je Raduljica poprilično zlostavljao. Ruku na srce, Erden je izgledao prilično umorno, pa je moguće da trener želi da ga sačuva za napore u plej-ofu. Sledeći meč je ionako sa Islandom, pa što da opterećuje čoveka bez preke potrebe. Gledajući ovaj turski sastav, ubedljivo najbolje izgledaju jedan trenutni i jedan budući NBA igrač – Ilyasova je čvrst, solidan igrač sa izvesnim šuterskim kapacitetima, dok je Osman izuzetno prodoran i atletski superioran za svoju poziciju. Ako dodatno popravi skok-šut i ojača odbranu, dobiše Turci svog Danilovića…inače, možda ste primetili da je Ataman tokom celog drugog poluvremena odbio da drži tajm-autove i izdaje instrukcije, prepustivši to svom prvom asistentu Ufuku Sarici. Reč je o takoreći vaspitnoj meri, kojoj ovaj trener pribegava kada je izuzetno nezadovoljan nastupima svojih igrača.

Ponovo ovde treba istaći Đorđevića i njegovo vođenje mečeva. Uporedimo li ga sa velikim srpskim trenerima iz poslednjih 30 godina, Đorđević je više Pešić nego Obradović, Maljković ili Ivković.

Njegova košarka je dosta moderna i odvojena od „jaka odbrana, poeni iz kontre, napad na 24 sekunde“ svetonazora koju je magični trio uporno forsirao – njegovo ekonomisanje ljudstvom i pravovremene izmene su vintage Pešić. Sale Nacionale je, možemo slobodno reći, pravi trenerski maverick srpske košarke. Jer ovakvu igru – brzina, agresija, dinamika – nismo gledali još od 2001. u Turskoj. Dvadeset i osam asistencija naspram svega osam izgubljenih lopti – što čini ratio od 350% – dovoljno govori o tome koliko je ovo dobro uigrana mašina.

Miroslav Raduljica/foto: Nebojša Paraušić (KSS)

Posle četiri utakmice na ovom Eurobasketu, Srbija je pokazala da ume i brzo, i poziciono, i tesno, i opušteno, i spolja, i u reketu. Što je najvažnije, ceo tim deluje maksimalno spreman da uskoči kad god treba i odradi svoj posao. Da li su to uvek stabilni PNB i Teo, ili eksplozivni Nedović, ili sve bolji Raduljica, ili odbrambeni bedem Kuzmić, ili stretch-centar Erceg, ili pit-bulovi Kalinić i Marković…Srbija ima čoveka za svaki zadatak, i svi mogu da igraju ili 5 ili 35 minuta, all day everyday. I sada bez ikakve lažne pretenzije možemo da kažemo – cilj je finale.

Ovi momci imaju sve. I talenat, i hemiju, i srce, i želju, i lako može da se desi da za pet-šest godina pričamo o 2014. i 2015. kao godinama koje su vratile košarku među Srbe. Ja sam, u stvari, već sada u to siguran. Ovo je tim za velika dela, i početak nečeg magičnog.

Hoće li Dirk uspeti?

Meč protiv Italijana delovao je kao biti il’ ne biti za Nemce. Pobeda bi ih skoro pa sigurno ubacila u ozbiljniju priču za osminu finala, dok bi poraz značio da im za plasman najverovatnije treba…hm…pobeda protiv Španije. Je li to i koliko verovatno nije bila glavna tema – Italija je morala pasti, i Dirk i Schroeder bili su spremni za to.

Marco i Gallo bili su doduše i nešto spremniji. Posle izuzetno iscrpljujućeg meča koji su prekjuče odigrali sa Špancima, Italijani su ponovo ostavili srce na terenu i razočarali prepunu Mercedes Benz Arenu u Berlinu, pobedivši sa 89-82. Najednom, Italija je u poziciji da se bori za čelo grupe, ali o tome malo kasnije.

Poučeni lekcijom koju su im Turci očitali, Nemci su počeli mnogo agresivnije i taj pristup se i isplatio. Italijani, još uvek mamurni od sudara sa Španijom, nisu mogli da nađu rešenje za munju zvanu Schroeder (29 poena, 7 asistencija) – mladi bek Atlante toliko je maltretirao Gentillea, Hacketta i Belinellija da su ova trojica na poluvremenu verovatno morali da uzmu po aspirin.

Kako je vreme odmicalo, ipak, ispostavilo se da Nemačka nema dovoljno naoružanja da izađe na kraj sa ragazzima, koji su se polako budili i počeli da pogađaju ono što i redovno pogađaju.

Uzevši u obzir da Nowitzki ponovo nije imao svoj dan (svega 4/13 iz igre i 14 poena), Schroeder nije mogao sve sam, pa su se Italijani polako primicali – probudio se tada Danilo Gallinari (25 poena, 13/15 sa penala, 9 skokova), Belinelli je pogodio nekoliko ključnih šuteva, i od gotovo ispade veresija. U poslednjih par minuta regularnog toka smenjivao se clutch shot za clutch shotom – Schroeder je imao priliku da sa bacanja možda i reši meč u 40 minuta, ali je pogodio samo jedno, i tu prednost od dva poena je anulirao Gallinari posle gotovo Jordanovskih 1-na-1 sa Zipserom. Pobednika smo, dakle, morali da saznamo tek posle produžetaka.

Daniel Hackett/foto: FIBA

U naknadnih pet minuta kvalitet Italijana ipak je prevagnuo. Neiskustvo Deutsche Ronda isplivalo je na površinu, i on je sve više i više gubio lopte (imao je 6 izgubljenih na kraju), a sve manje pretio protivničkom košu. Držala se Nemačka u egalu još koliko-toliko i do poslednjeg minuta, ali onda je do tada očajni Belinelli – 4/14 za tri – vezao pet poena, i pobeda Italijana postala je realnost.

Gledajući Italiju, sve više i više me podsećaju na onu ekipu veterana sa basketa, koja se skupi jednom godišnje i onda, u nekom momentu, samo počne sve da pogađa. Hijerarhija napada u Italiji je prilično prosta – ako dobiješ loptu i nemaš nikog ispred sebe, ispaljuj pa šta bude. Svako u ovom timu ima otprilike neograničen kredit kada se radi o ispucavanju – čak i Aradori, realno neki sedmi igrač, ne troši više od pet stotinki ako se nađe otvoren bilo gde na terenu. U jednoj komičnoj situaciji, bio je prvo šutirao trojku, promašio, pa je zahvaljujući ofanzivnom skoku ponovo dobio loptu, ponovo šutirao, ponovo promašio…prilikom drugog šuta pod košem nije bilo apsolutno nikoga, ali nema veze, mi smo Italijani, bella, mi šutiramo, pa će već nešto da krene. Jedino Gentille deluje kao da je iole zainteresovan za nekakvu igru 1 na 1 i prodore do obruča – svi ostali uglavnom nešto driblaju oko trojke, pokušavaju da izlome čuvara i onda završavaju šutevima sa 4-5 metara.

Italija je sada došla u situaciju da se bori za prvo mesto u grupi, što je ogroman pomak za ekipu kojoj su mnogi – pa i ja – predviđali da može lagano da bude jedan od dvoje ranih ispada uz Island.

Ovako, današnji meč između Srbije i Italije odlučiće ko u plejof ide kao prvi – i ako želite prognozu, odmah ću vam reći da mislim da ćemo ih razbiti. Živi bili pa videli…

Nemci, sad, zaista moraju da pobede Španiju ako im je do daljeg takmičenja. A i to nije neka garancija.

Šta god Nemačka uradila, jedna stvar je ipak sigurna – ovaj turnir je poslednja prilika da gledamo Dirka Nowitzkog u nacionalnom dresu (osim ako se neko ozbiljno čudo ne dogodi). Dobri vojnik Dirk, već 17 godina u službi Dallas Mavericksa, trinaestostruki all-star, NBA šampion i osvajač dve medalje sa Mannschaftom, će protiv Španaca pokušati da razvuče svoju oproštajnu turneju na barem još jednu utakmicu. Hoće li uspeti?

Mlitava Hrvatska, kraj za BiH, verovatno i Makedoniju

Mlitavim nastupima Hrvatske pred svojom publikom izgleda nema kraja. U polupraznoj zagrebačkoj areni (Purgeri valjda smatraju Holandiju nedoraslim protivnikom), Hrvati su posle mnogo muka trijumfovali nad lalama sa 78-72. Ja mogu da vam kažem da je Holandija u jednom momentu vodila sa 12 razlike, a vi ste dosad već verovatno pogodili kako je to sve išlo – išlo je loše, dok Kruno Simon, jedan zaista veliki košarkaš, nije ponovo demonstrirao sve svoje sposobnosti i okrenuo stvari u korist domaćina.

Stvarno je čudan spoj ova reprezentacija. Izuzevši Simona, koji je danas opet pogađao iza linije za tri poena (4/6), ceo tim šutira jezivo. Damjan Rudež – koji je dobio NBA ugovor na konto svojih šuterskih sposobnosti – je 2/10 za ceo turnir. Bojan Bogdanović, još koliko pre dve godine jedan od najboljih pure scorera u Evropi, je ukupno 11/30 iz polja, i ’ajd to nekako, nego mi se čini kao da mu se mehanika šuta pogoršala i da mu se ruka pošteno skratila – sve nateže prvi obruč (mada mu je i izbor šuteva krajnje upitan). Hezonja je opet Hezonjisao u svojim skraćenim minutima, prvo pogodi trojku, a onda u odbrani udvoji na niskom postu i otvori šutera koji vrati trojku. Draper, naravno, ne služi ničemu, a Roko Leni Ukić prvo i pre svega gleda sebi da otvori šut. Simon je ponovo bio najbolji asistent sa čak osam uspešnih dodavanja, i on je stvarno jedini – ali JEDINI – košarkaš Hrvatske koji u datom momentu zna šta i kako sa loptom. Svi ostali su glorifikovani prangijaši ili balava dečurlija. Kod Holanđana, nešto bolji od ostalih Roeland Schaftenaar (19 poena, tri trojke).

Revival Bosne i Hercegovine kratko je trajao. Umesto borbe za četvrto mesto u grupi i potencijalne časne pogibije protiv Srba, Bosanci su se porazom protiv Finske i de facto ispisali sa turnira. Dosta je rano Bosna uletela u Finsku mašinu – Skandinavci su gađali 12/28 za tri, i to izabranici Duška Ivanovića prosto nisu mogli da isprate. Samo su Draško Albijanić (14 poena) i Elmedin Kikanović (13 poena, 5 skokova) pružili nekakav otpor – kod Finaca, standardan Koponen sa 14 poena (3 trojke) i 6 asistencija, a dobar je bio i Jamar Wilson sa 16 koševa.

Duško Ivanović/foto FIBA

U teškoj situaciji je i Makedonija, koja je imala tu nesreću da Gruzini Igora Kokoškova prorade baš protiv njih. Nakon tri vezana poraza, konačno se razigrao NBA veteran Zaza Pachulia, čijih su 23 poena i 14 skokova bili dovoljni za naslov igrača utakmice. Tornike Shengelia dodao je 15, a Manuchar Markoishvil 18 – ukupno, 90-75 za ekipu sa Kavkaza. Makedonci (Hendrix 14 poena, 6 skokova) sad moraju da pobede Sloveniju i čekaju ishod meča Gruzija –Hrvatska, i realno, nemaju previše šansi da do kraja urade nešto.

Ne desi se često puta da vam Jaka Blažič isporuči statline 27-5-2, uz volšeban procenat šuta iz polja od 75% i četiri trojke iz pet pokušaja. Ovaj redak fenomen desio se u meču protiv Grka, i nažalost nije rezultovao pobedom Slovenije – slavila je Grčka sa 83-72.

U suštini, Slovenija je jedna jako prosta ekipa – igraju Zoran Dragić, i povremeno, na smenu, Blažič, Prepelič ili Klobučar. Da bi se dobila jedna Grčka, neophodno je da sva četvorica igraju na nekom nivou. Ovaj put, odigrala su samo dvojica (Dragić je upisao 22 poena). Gubili su Slovenci i sa više od deset razlike jako dugo, ali su ih Zoran i Jaka doveli na prag iznenađenja kada je na osam minuta do kraja semafor prikazivao 62-60. Jasno, onda je dvojac Olympiacosa Spanoulis (19 poena, 7/10 iz igre, 6 asistencija) – Printezis (16 poena, 6/8) preuzeo stvar u svoje ruke, Grci su se odlepili na nekih 13 razlike i komotno priveli meč kraju. U zagrebačkoj grupi, kako smo to nekako i očekivali, najbolji utisak ostavljaju baš momci u plavo-belim dresovima – videćemo kako će sve to izgledati u plej-ofu, gde ih po sadašnjem rasporedu u polufinalu najverovatnije čeka prvi favorit Francuska.

Blamiranje Litvanije

Koliko će se Litvanija još blamirati u najlakšoj grupi na turniru? Posle šokantnog poraza protiv Belgije, drame sa Ukrajinom i komforne pobede nad Letonijom, Litvanci su zamalo slomili zube i na nejakoj Estoniji, koja je do poslednjeg napada bila u igri i ozbiljno pripretila da doda još glavobolje ionako već iznurenim navijačima baltičke ekipe.

Jeste nekakav izgovor to što nije igrao Valančiunas, ali zaboga, igralo se protiv Estonije, ekipe koju bi verovatno Široki Brijeg ispratio kući sa 20 koševa minusa.

Spominjali smo već da Litvanci u poslednje vreme igraju isključivo kroz Valančiunasa. Bez njegovog prisustva, očekivao sam da će im se šuteri malo osloboditi i uzeti više inicijative, ali desilo se ono totalno suprotno – Kazlauskasovi puleni su se samo još više stegli, i tako neplanirano došli na prag ozbiljne bruke (jer, od Belgije još i možeš izgubiti, ali od Estonije…). Da nije bilo iskusnog Jonasa Mačiulisa (15 poena, 10 skokova), koji je u Bodiroginom stilu rešio meč jednim bank-shotom iz dvokoraka iskosa, ko zna šta bi bilo.

Ponovo su trojke bili bedniji segment igre (4/14, tj. 2/11 bez Mačiulisa), i tim je prosto delovao pogubljeno bez svog prvog centra. Kalnietis je opet ostavio solidnih 7 asistencija, ali je šutirao 2/11 i izgubio šest lopti. Možda i postaje jasnije zašto samo guraju loptu na centra – ostali mahom nemaju pojma. Tragičar Estonije bio je, ironično, igrač Žalgirisa Siem-Sander Vene koji je prodao loptu u odlučujućem napadu, a najbolji strelac bio je iskusni krilni centar Tartu Rocka Janar Talts, koji je postigao 20 poena.

Kad smo već kod blamaža na Baltiku, da ova tema ipak ne bude nedovršena pobrinula se Letonija šokantnim porazom od Ukrajine. U neočekivano tesnom meču ključnu ulogu odigrao je bivši Zvezdaš Oleksandr Lipovij, čija su slobodna bacanja na petnaestak sekundi pred kraj rešile pitanje pobednika. Letonci su imali napad za pobedu, ali je Janičenoks promašio iz dosta izgledne pozicije…posle jednog meča u offu, ponovo je silan bio Kirilo Fesenko sa 21 poenom i 10 skokova, dok je Lipovij dodao 15, uz savršenih 5/5 iz igre i 2/2 sa bacanja. Ukrajina još uvek može dalje, i to samo ako pobedi Belgiju a Estonija Letoniju. Znate šta, što bi rekli – stranger things have happened…najbolji strelac Letonije bio je Dairis Bertans sa 17 poena, uz pet uspešnih dodavanja.

Oleksandr Lipovij/foto: FIBA

Sada već tradicionalno klimava bila je i Francuska, koja je dobre tri četvrtine igrala egal sa otpisanom, ali raspoloženom Rusijom. Zezao se Vincent Collet sa raznim petorkama, razigravao Kahudija, Westermanna i Fourniera, ali zna se ko će u Francuskoj da prelomi kad je gusto. Ne, ne rekreativac Parker (12 poena u 20 minuta), već naravno big shot Nando de Colo (13 poena, 3/5 za tri), čije su trojke kad je trebalo polomile i poslednji stepen ruskog otpora. Francuzi i dalje deluju izrazito neuverljivo, ili ih prosto ne zanima da se previše arče u ovoj fazi takmičenja. Lično, bliži sam teoriji da ih boli paja – ruski epizodista Andrei Desjatnikov je danas stavio Goberta na poster, što je otprilike uradio samo Andrew Wiggins, a svesni ste da njih dvojica baš i ne staju na istu rečenicu. Verovatno će okrenuti ploču čim krenu eliminacije, ali svejedno nisam fan ovakvog neuverljivog tempiranja forme. Možda tu ima nešto što ja ne vidim, ne isključujem…u svakom slučaju, pamtimo samo rezultat – 74-67 za Francuze, i da istaknemo još da je za Ruse ponovo najbolji bio Vitalij Fridzon sa 20 poena i pet skokova.

Nije to, međutim, bio najdramatičniji meč u grupi u Monpeljeu. U terminu pre njih, Izrael je pobedio Poljsku sa 75-73 i tako verovatno obezbedio dalje takmičenje sa druge pozicije. Posle 38 minuta ravnopravne borbe, gde nijedan tim nije vodio sa više od pet razlike i gde je viđeno čak 17 smena u vođstvu, odlučujući koš postigao je Yogev Ohayon na nešto manje od dva minuta do kraja – u penal završnici odličan je bio Gal Mekel sa 6 uzastopnih pogođenih bacanja, što Poljska nije umela da isprati. Poljaci su lepo počeli turnir sa dve pobede, ali kola su izgleda krenula nizbrdo i može lako da se desi da ih poraz od Finske pošalje na četvrto mesto. Što znači – Srbija…Mekel je inače bio najbolji strelac sa 18 poena, Casspi je dodao 14 uz 7 skokova – kod Poljaka, Kulig i Waczynski su ubacili po 13. Marcin Gortat, igrač od kojeg se verovatno najviše očekivalo, igra zaista slab turnir – brojke mu nisu loše (12 poena, 8 skokova u proseku), ali uopšte ne pravi razliku kako se to od njega očekivalo.

Španija je razočaranje ponovo premostila ubedljivom pobedom. Ovaj put nadrljao je Island, mada da budemo pošteni, nije to baš toliko lako proteklo. Island je čak i vodio negde u drugoj deonici, barem dok Španci nisu ubacili u veću brzinu i na kraju ostavili ribare na korektni h -26 (99-73). Za divno čudo, proradio je Mirotić (22 poena, 7/8 iz igre), igrač čuven po svojim košgeterskim bravurama protiv manje neugodnih timova, a standardno odličan bio je i Gasol (21 poen, 7 skokova). Meč protiv Nemaca biće zaista, zaista zanimljiv…videćemo hoće li tamo Španci opet krenuti na leru, ili će možda odmah iz barem treće. Jon Arnar Steffanson je posle bledog izdanja protiv Srbije ubacio 17 poena i dodao 6 asistencija – mladi Palsson dodao je 14.

Nikola Mirotić/foto FIBA

Ostalo je samo još da registrujemo i pobedu Čeha nad Belgijom od 66-64. Još jednom je Belgija jurila rezultat i stigla – Hervelle je poentirao za 62-61, ali je onda bek Barcelona Tomasz Satoransky vezao pet komada (trojka i dva bacanja) i overio novi trijumf Češke Republike na ovom turniru. Najbolji, naravno, Jan Vesely sa 21 poenom i 12 skokova – kod Belgijanaca Tabu sa 10. Najverovatnije će i jedni i drugi u Lille, samo je pitanje sa koje pozicije.

Pred nama je poslednji dan grupne faze u Eurobasketu 2015, posle kojeg ćemo znati imena svih 16 učesnika eliminacija – 16 timova koji će se boriti kako za medalje, tako i za odlazak na Olimpijske igre u Rio de Žaneiru dogodine. Više o tome čitajte sutra, a dotle, znate već – uživajte, gledajte košarku, navijajte za Srbiju. I nemojte da brinete o Italijanima. Ima ko će.

*cover foto: KSS