Da li imate preko 18 godina?

„El klasiko“: Koren mržnje

Real Madrid i Barselona. Dva univerzuma. Dve zastave. Netrpeljivost koja traje 76 godina.

Teško da jedna fudbalska utakmica privlači više pažnje od duela španskih velikana. „El klasiko“ deli navijače ova dva kosmopolitska kluba u dve različite kolone. Njihovi okršaji nose eksplozivni koktel emocija za sobom. Nalaze se na različitim polovima političkog spektra. Dva grada. Dva univerzuma. Ista država. Dve zastave. Netrpeljivost tinja punih 76 godina.

Godina beše 1943. Dan 19. jun. Drugi svetski rat u punom jeku. Barselonini fudbaleri sede skrhani oborenih pogleda u svlačionici. Košmar. Neverica. Bes. Vrhunac poniženja. Ili još uvek nije…Preostalo je da se odigra još 45 minuta. Još poluvreme sramote. Moraće nazad na teren, tako je naredio “uniformisani”. Uperenim pištoljem! Barem se tako priča…

No, da bismo razumeli pozadinu moramo zaroniti još malo u dubine istorije. U nameri da unitaruzuje državu diktator Francisko Franko težio je da svu vlast centralizuje i sakupi je u svojim rukama, tako što će ukinuti regionalne podele. Prvi su se na udaru našli Katalonici i Baskijci koji su pokušavali da očuvaju svoj identitet.  Katalonci nisu hteli da se pokore. Ni sportski, ni politički. Slobodarski nastrojeni Republikanci okrenuli su se protiv represivnog režima i težili nezavisnosti. Cilj im je bio otarasiti se fašističkih Frankovaca koji su iz Kastilje zavodili teror nad čitavim življem u severoistočnoj pokrajini držeći ga u pokornosti. Pobunjenici na severu bili su trn u oku diktatora. Okliznuće „kraljevića“ u srcu Katalonije oduvek je palio alarm i značio politički poraz. „Vođa Španije po milosti Božijoj“ bio je posebno osetljiv kada je u pitanju „El klasiko“, a eventualni poraz ovaj beskrupulozni narcisiodni autokrata, kako su ga Katalonci doživljavali, nije mogao da dozvoli. Nagovestio je zlosutno tadašnji diktator nakon Španskog građanskog rata 1939. godine da će se njegova vladavina zasnivati na „bajonetima i krvi, a ne na licemernim izborima”. Tako se Franko proglasio za „Vođu Španije“, a činio je isključivo ono što je smatrao ispravnim, pa se njegova vladavina pretvorila u samovlašće.

Okidač za incident u svlačionici bio je polufinalni okršaj u Kupu del Generalisimo. Dominantna Barsa je na svom terenu „isprašila“ kraljevski klub sa 3:0, a zatim ih je tako osramoćene poslala nazad u prestonicu. Baš tamo gde je Francisko Franko gradio svoj centar moći.

Na revanšu Barsinu delegaciju dočekao je uzavreo ambijent. Oko 20 hiljada neprijateljski raspoloženih navijača stvorila  je atmosferu linča koja je više ličila na prepun rimski Koloseum koji nestrpljivo čeka gladijatore. Krv. Borbu na život i smrt.

Prethodno je u uglednom madridskom listu “Marka” koji je bio pod kontrolom režima, a samim tim i u službi Reala, objavljen tekst kojim su isprovocirane emocije navijača nakon debakla Kraljevića u Barseloni. Negativne emocije ka protivniku su još više kanalisane, a borbena gotovost u Madridu podignuta je na maksimum. Gotovo da je zavladalo vandredno stanje u glavnom gradu. Prema mišljenju autora knjige “El Klasiko” Sida Lava taj meč je bio moment kada se Real konačno demaskirao kao Frankov klub. Nepodobna politička orijentacija koštala je života mladića iz ugledne katalonske porodice koji je bio angažovan u partiji levice „Eskvera Republikana“. Osnovao je kasnije i levičarski sportski magazin „La Rambia“ zbog čega je platio životom. Streljan je!

Uoči same utakmice šef državne bezbednosti Hoze Finat Eskriva posetio je igrače Barselone, te im je u ime „velikodušne“ vlade oprostio „nepatriotsko“ ponašanje iz prve utakmice uz opomenu da nešto slično ne sme da se ponovi predočivši na strahovite posledice. Nisu imali previše izbora – poslušali su. Istrčali su na teren znajući da ih čeka blamaža. Predali su se bez ispaljenog metka. Poniženi su kao nikada do tad.

Luis Miro tokom većeg dela meča nije ni stojao na golu, pošto su ka njemu letele kamenice, flaše, novčići i razni drugi predmeti. Skoro svi napadi domaćeg tima su završavali pogocima. Golovi su “padali” kao na pokretnoj traci. Na poluvremenu je pisalo neverovatnih 8:0 u korist Reala. Na putu prema svlačionici Barsini fudbaleri nisu izustili nijednu. Nisu želeli da nastave meč i daju legitimitet „cirkusu“ u režiji španskih vlasti, sve dok  gorespomenuti Frankov ađutant nije „umarširao“ u svlačionicu. Vratili su se i prisustvovali sopstvenoj sahrani. Utakmici se završila sa 11 golova u mreži Mira, a Barsa je smela da postigne samo onaj „počasni“ (11:1)!

Na kraju je pravda delimično zadovoljena, pošto je baskijski Atletik Bilbao donekle sačuvao obraz španskom fudbalu i savladao Madriđane u finalu sa 1:0.

Povrh svega ne sme se izostaviti da su Barselonom od 1936. godine predsednikovali isključivo oni koji su bili bliski generalu Franku. Poslednji predsednik koji nije bio na strani budućeg šefa države streljan je u građanskom ratu 6. avgusta 1937. godine. Klerikalno-fašistički režim je 1940. godine u cilju depolitizacije kluba postavio je Enrikea Pineira Keiralta za novog predsednika Barselone, što je automatski značilo i lojanlnost novom režimu. Ni ta odanost nije bila dovoljna, režim je dodatno nameravao da „zgazi“ Barsu, što je Keiraltu nakon madridskih 11:1 konačno skinulo povez sa očiju, pa je odlučio da se povuče sa te funkcije. Vlasti su za novog predsednika Blaugrane postavile čoveka za kog se govorilo da nikada nije odgledao ni fudbalsku utakmicu. Njemu je poveren zadatak da radi na “normalizaciji” odnosa dva kluba.

Takođe i u Madridu je došlo do promena. Kormilo Reala preuzeo je Santijago Bernabeu koji je poznavao prilike u tom klubu, odnosno sam sistem iznutra. Pored organizacijskih sposobnosti, njemu je na ruku išla i podrška režima, te je relativno brzo iznašao modus i od prosečnog oformio snažan tim od kog će pedesetih zazirati cela fudbalska Evropa na čiji će se tron čak pet puta popeti u toj dekadi. Novi Realov stadion u blizini starog Čamatrina koji je dobrano uništen po završetku Španskog građanskog rata dobiće 1957. godine naziv upravo u slavu najuspešnijeg predsednika čije ime još uvek ponosno nosi. Danas se uzima da je Real najtrofejniji odnosno najmoćniji klub na “večnoj listi”. Nesumnjivo da je tome potpomogla politička zaleđina ubrizgavši mu “kerozinski” pogon u doba kada je fudbal počeo da zauzima važno mesto u društvenom životu i kada se kroz sport, a naročito kroz uspehe ekipa na međunarodnoj sceni merila uspešnost političkog sistema.

Oni kojima je plavo-crvena boja bliža srcu skoro da su jedinstveni u stavu da je istorija u ono “varljivo” vreme u španskom fudbalu bila okrutna prema njima favorizujući prestonički klub i na taj način im je uskraćeno pravo na fer trku što se odrazilo i na manji broj trofeja u klupskom muzeju. Tako su fudbaleri Barselone prvi put pokorili Stari kontinent tek 1992. godine, dok je Madriđanima to prehodno šest puta za “nogom”. Skor u domaćem šampionatu u vreme Frankove vladavine po broju nacionalnih titula iznosi 16:7 na strani Reala.

Datum 19. jun 1943. godine neće ostati važan samo u analima fudbalske istorije kao događaj nakon kog “El klasiko” nikada neće biti isti. Barselona je postala simbol katalonstva i uopšte katalonske kulture, a sama ideja o nezavisnosti od tada dodatno dobija na zamahu čemu u prilog i slogan na tribinama  – “Više od kluba”.

I pored istorijskog triujmfa pristrasni navijači zavedeni igrom i uspesima, kao i uzvišenošću kojom beli dres pleni, negde nisu ponosni na utakmicu odigranu na Čamatrinu. Danas  umirijuće zvuči da se sudar španskih titana nakon 76 godina od tog sramotnog čina odlučuju onim sportskim oružjem, a poniženja se dešavaju isključivo na travi. Antagonizam je ostao, a njihovi susreti i dalje su “više od igre”. Sam pomen „El klasiko“ sa razlogom izaziva poseban emotivni naboj kod pristalica oba kluba, budući da koren mržnje seže duboko u prošlost.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: