Dobra košarka na putu za Rio de Žaneiro

Nesreća, kaže naš narod, nikad ne dolazi sama, ali izgleda da je to slučaj i sa srećom. Posle prošlonedeljnih vesti da će Srbija biti domaćin jednog kvalifikacionog turnira za Rio, i žreb je bio naklonjen našoj reprezentaciji, pa smo tako završili u, objektivno gledano, najmanje zahtevnoj grupi baraža za Olimpijske igre.

Počnimo ovu priču ispočetka. Dan pred žrebanje, određeni su i nosioci, kao i propratnih pet grupa od po tri tima od kojih će kvalifikacione etape biti sačinjene. Kao što smo i predvideli, Srbija je bila među nosiocima – nama su se tu pridružili Francuzi i Grci, što je garantovalo izbegavanjem dve možda i najkvalitetnije selekcije u celom buketu. Pored njih, Srbija nije mogla ni da se nađe na istom mini-turniru sa Italijom (drugi šešir), jer su po sredi bila oba domaćina, kao ni Filipinima (treći šešir) iz istog razloga. Kada sve to saberemo, potencijalni srpski protivnici bili su :

ŠEŠIR 2: Češka, Kanada
ŠEŠIR 3: Iran, Japan
ŠEŠIR 4: Angola, Tunis, Senegal
ŠEŠIR 5: Letonija, Hrvatska, Turska
ŠEŠIR 6: Meksiko, Portoriko, Novi Zeland

I kao što već znate, voljom kuglica određeni su nam Česi i Japanci, te Angola, Letonija i Portoriko. Na prvi pogled, teško da je moglo bolje – pogotovo jer su dodatno izbegnute i potencijalno neugodna Kanada, kao i Hrvatska, sa kojima imamo izuzetno dobar skor, ali znate i sami koliki bi pritisak bio da imamo eliminacioni meč između ove dve države. Hrvatska, Letonija i Turska su zaslužili „wildcard“ pozivnice u kvalifikacije – Hrvati i Letonci zahvaljujući činjenici da su već kvalifikovane Srbija i Italija dobili domaćinstva, a Turska zbog političkih problema u Libanu.

Kad već spomenuh „eliminacije“, žreb nas je upoznao i sa kvalifikacionim sistemom. Svaki turnir će biti podeljen u dve mini grupe od po tri ekipe, gde igra svako sa svakime. Dve najbolje će onda napraviti kostur plej-ofa, i uslediće polufinalni i finalni meč. Popravnog, da naglasim, u ovoj fazi – nema. Tako da, ako treba kiksati, to može samo tokom inicijalna dva meča…mada, i ne mora.

Sa snagom i formom Srbije upoznali ste se prošle nedelje, a sada je vreme analizirati šta to mogu naši protivnici. Osvrnućemo se i na druge dve grupe, od kojih je pogotovo zanimljiva ona u Manili.

Stari znanci sa Kariba i večiti afrički šampion

U svojoj mini-grupi, Srbija će odmeriti snage sa Portorikom i Angolom. Reč je o dve selekcije koje nismo skoro videli u akciji protiv „orlova“, i koje ovako, na prvi pogled, ne bi trebale da predstavljaju preozbiljan izazov za naš tim.

Portoriko je ekipa za koju nas vezuju raznolike emocije. Često smo se sretali sa ovom selekcijom na prelazu iz dvadesetog u dvadeset i prvi vek, pa se sećamo tako i ubedljive pobede u Atini 1998, ali i šokantnog poraza u Indijanapolisu 2002.

Tada su glavne zvezde bili legendarni Jose „Piculin“ Ortiz, nekadašnji centar Reala, Barcelone, Unicaje i Arisa, kao i rođeni Teksašanin Daniel Santiago, koji i dan danas aktivno igra u domaćoj ligi , posle više godina uspešnog bitisanja po Americi i Evropi.

Danas, Portoriko nema tako dominantne centre, ali pokretačka snaga je hitri JJ Barea, veteran deset NBA sezona, najpoznatiji po svojoj ulozi džokera sa klupe u Dallasu. Iskusni Larry Ayuso (39 godina, igrao između ostalih i za Split i Cibonu) se još skida za nacionalni tim, a tu su i nekadašnji flop NY Knicksa Renaldo Balkman (moj omiljeni vic vezan za njega je da su Knicksi zapravo mislili da draftuju Rolanda Blackmana),kao i epizodista Trail Blazersa Maurice Harkless.

Ko će trenirati ovu selekciju pitanje je na koje trenutno ne umem da nađem odgovor – mada bukvalno svi sajtovi, kako zvanični tako i recimo Wikipedija, spominju da je prvi trener NCAA legenda Rick Pitino, sam Pitino je pre šest meseci izjavio da podnosi ostavku na tu funkciju i da će neko od njegovih asistenata preuzeti kormilo. Da li je do toga i zaista došlo nisam siguran, ali uzmite u obzir da nagli zaokreti i predomišljanja nisu toliko retka kada je Olimpijada u pitanju. U svakom slučaju, Srbija je izvesno kvalitetniji rival od ove reprezentacije, ali ne smeju se oni nikako potceniti. Dovoljno je dobrih desetak minuta igre da inspirisani Barea napravi razliku – „uštopujemo“ li njega, uradili smo pola posla.

O reprezentaciji Angole dovoljno je samo reći da su ove kvalifikacije za njih uglavnom nepoznanica. Kažem nepoznanica, jer od 1989. naovamo, Angola je samo u tri navrata propustila da bude šampion Afrike i tako se direktno kvalifikuje na ili Olimpijske igre, ili Svetsko Prvenstvo.

Reprezentacija Angole

Jedanaest zlatnih medalja u minulih četrnaest turnira (bronza u Senegalu 1997, te srebra iz Madagaskara i Tunisa 2011. i 2015. „kvare“ prosek) jasno govore o kakvoj se kontinentalnoj veličini ovde radi.

Ipak, svi ti trofeji, ma koliko jako sijali za narod Angole, osvojeni su u relativno inferiornoj afričkoj konkurenciji, i ne može se reći da će ovaj tim biti ozbiljniji rival bilo Srbiji ili Portoriku u prvoj fazi.

O njihovim igračima evropska javnost malo zna, radi se uglavnom o košarkašima iz domaćeg takmičenja, ali spomenimo recimo šutera Carlosa Moraisa, koji je pre par godina stigao i da se nađe u predsezonskom kampu Toronto Raptorsa, kao i veterana na krilnom centru Eduarda Mingasa, koji je sa ovim timom osvojio četiri afrička zlata, i odradio dva svetska prvenstva i jednu olimpijadu. I sa Angolom smo se, kao i sa Portorikom, sreli u Indijanapolisu pre četrnaest godina – Jugoslavija je tada bila bolja za ravno pedeset poena (113-63).

Srbija otvara turnir sa Portorikom 4. jula – dva dana kasnije, na redu je i meč sa Angolom.

Porzingis ili Veseli, pitanje je sad

Sa druge strane žreba, za dva mesta u plej-ofu takmičiće se Češka, Letonija i Japan.

Češku smo imali prilike da detaljnije upoznamo tokom minulog Eurobasketa. Izraelski stručnjak Ronen Ginzburg sklopio je solidan, energičan tim koncentrisan oko Jana Veselog i Tomasza Satoranskog. Satoranski, koji je na pragu NBA lige, je prototip modernog plejmejkera – visok (201cm) i atletski izuzetan, često pravi velike probleme svim vrstama protivničkih bekova bilo pregledom igre, bilo prodorima i direktnim napadima na koš. O Veselom već sve znate – povratak u Evropu kompletno je revitalizovao bivšeg ljubimca „grobara“, a navijači Zvezde imali su ove sezone u nekoliko navrata priliku da ga vide u akciji, i to uopšte nije bilo prijatno iskustvo.

Jan Vesely/foto:euroleague.net

Mana ove reprezentacije je nedostatak kvalitetnih epizodista koji bi mogli da iskoče po potrebi – Blake Schilb je pouzdana treća opcija, ali dalje od njega knjiga spada uglavnom na igrače Nymburka, od kojih je većina na pogrešnoj strani tridesete godine.

Dok u Češkoj ne stasaju neki pouzdani šuteri koji će sprečiti odbrane da skupljaju na Veselom, ovaj tim će za nešto bolje rezultate morati da se uzda isključivo u svoj „atomski dvojac“.

Danas je teško išta pričati o Letoniji bez da se spomene – Kristaps Porzingis. Mladić koji je bio surovo izviždan od strane njujorških navijača tokom minulog drafta vrlo brzo je okrenuo ceo grad na svoju stranu – fantastične partije u debitantskoj sezoni učinile su da mediji sada već uveliko pričaju o „novom Nowitzkom“, i popularnom „Stapsu“ se sada predviđa duga i plodna NBA karijera. Porzingis, izuzetno mobilan hibrid krila i centra visok koliko i Bobi Marjanović (221cm), trenutno za 28 minuta igre beleži 14 poena, skoro osam skokovai dve blokade, uz solidne procente šuta, i jasno je da će on biti veliki deo letonskih snova o kvalifikaciji – ako dođe.

Kristaps Porzingis/foto:New York Knicks

Ova dilema se generalno vezuje uz sve selekcije koje imaju NBA igrače, pa je i ne spominjemo u ovom pregledu, ali kod Letonaca je to ipak možda i najosetljivije pitanje. Bez Porzingisa, Letoniji ostaje da se uzda u braću Bertans (Davis je propustio Eurobasket 2015 zbog povrede), te iskusne Janisa Strelnieksa, Janisa Blumsa i Kristapsa Janičenoksa, a tu je i veteran Kaspars Berzinš, prva alternativa Porzingisu na centru.

Da li je to dovoljno da se stigne do Brazila? Teško. Ali Kristapsovo prisustvo lako može da promeni stanje stvari na celom turniru.

Japan je samim dolaskom u Beograd napravio uspeh, i od njih ne treba očekivati baš ništa. Na prethodnom prvenstvu Azije, Japanci su ukupno na rosteru imali svega dva igrača viša od dva metra, pa ne treba puno mašte da se zamisli šta će im uraditi Veseli i Porzingis. Nešto poznatiji igrač od ostalih je veteran Yuta Tabuse, koga istorija piše kao prvog ikada Japanca u NBA (par utakmica u Phoenixu bilo je dovoljno za ovaj enciklopedijski podatak), ali za ostale sumnjam da je iko čuo, a kamoli da ih je gledao.

Thrilla in Manila

Francuska je, po običaju, ponovo bila miljenik žreba, pa je tako umesto u Italiji završila na dalekim Filipinima. Na ovom turniru, mini grupe činiće Turska, Senegal i Kanada, odnosno Francuska, Novi Zeland i domaćin. Reklo bi se, lak posao za Francuze – ili ipak ne?

Nando de Colo/foto:FIBA Europe

U matičnoj grupi, „trikolori“ bi relativno lako morali da dođu do prvog mesta. Novi Zeland je simpatična ekipa, ali sastav čine uglavnom internacionalno nedokazani igrači iz Australijske NBL lige, kakvi su „novozelandski Barkley“ Mika Vukona (krilni centar od 198cm) i odlični šuteri Thomas Abercrombie i Corey Webster (na kratko član Mega Leksa prošle sezone). Najverovatnije lišeni usluga dugogodišnjeg nosioca igre Kirka Penneya, „Tall Blacks“-i će teško smoći snage za drugi krug.

Za Filipine sada svi znaju da je reč o zemlji velike košarkaške tradicije, i za njih ovo domaćinstvo predstavlja veliki uspeh sam po sebi. Očekuje se da će „gilasi“ za ovaj turnir izvesti najbolju moguću selekciju igrača iz domaće PBA lige, koje će pojačati naturalizovani Amerikanac Andray Blatche. Treba obratiti pažnju na super brze bekove Jaysona Castra i Paul Leeja, kao i talentovane centra Japetha Aguilara i Junemara Fajarda. Prolazak u plej-of, i herojska pogibija u istom, bili bi verovatno proslavljeni kao i sam čin kvalifikacije.

U drugom delu kostura, prvi favorit svakako je Kanada. Ekipa koju su mnogi hteli da izbegnu u žrebu umnogome zavisi od NBA igrača – ukoliko svi budu raspoloživi, startnu petorku činiće Kelly Olynik (Boston), Tristan Thompson (Cleveland), Andrew Wiggins (Minnesota), Nick Stauskas (Philadelphia) i Cory Joseph (Toronto). Na papiru, definitivno tim koji će umeti sa Francuzima, no treba sačekati i videti kako će to dugogodišnji selektor Jay Triano uklopiti na parketu.

Turska je na mala vrata došla do kvalifikacija – nastupom na Evrobasketu ta privilegija im nije bila zagarantovana, ali je u poslednjem trenutku FIBA izbacila Liban zbog uplitanja politike u rad saveza i tako otvorila vrata Turcima.

Turci su, inače, želeli i domaćinstvo, ali su u Kući košarke ipak odlučili da su ih wildcardom već dovoljno častili, pa će tako i Atamanova četa put dalekog istoka. Kao i uvek, reč je o izuzetno nepredvidivoj ekipi, koja može da ubaci i 120 i 60 poena zavisno od mnogo faktora.

Za očekivati je da će na ovom turniru zaigrati i NBA igrači Omer Asik i Enes Kanter, a konce sa pleja ponovo će povlačiti Ali-aga Dixon, tojest Bobby Muhammed, tojest…kako god već hoćete da ga nazovete. Dixon kad uhvati ritam nebo je granica, samo je pitanje da li će i do toga doći, i kada. Možda baš nad Senegalom padne iživljavanje, pa onda topovi zaćute u drugom krugu…

Nije ni taj Senegal doduše bez svojih aduta. Centar Minnesote Gorgui Dieng vođa je ove selekcije, koju uglavnom čine iskusni veterane francuske Pro A lige kakvi su recimo Antoine Mendy ili Maleye N’doye. To, doduše, neće biti dovoljno za borbu sa favorizovanim Kanađanima ili Turcima, mada, već smo rekli, Turcima često ume da „ne bude dan“.

Praznik u Ri.. Torinu

Treći turnir biće odigran u hali Pala Alpitour u Torinu, i u konkurenciji biće Grčka, Meksiko i Iran, tojest Tunis, Hrvatska i Italija.

Grčka je ponovo podbacila na Evrobasketu, pa će sada morati težim putem do olimpijske vize. Ovaj put, biće slabija za legendarnog Vassilisa Spanoulisa, kao i Ioannisa Bourousisa, koji su objavili reprezentativne penzije – ovaj podatak, doduše, ipak uzmite sa rezervom, jer očas posla oni mogu i da se predomisle, pogotovo kad su olimpijske igre ulog. Dosta se ovde očekuje od NBA igrača Kostasa Koufosa i Giannisa Antetokounmpa, tu su i stari znanci Printezis, Zisis i Calathes, a jaku klupu predvode plej Fenerbahcea Kostas Sloukas i donedavno NBA krilo Kostas Papanikolau. Grcima sigurno neće trebati više od pola gasa da se izbore sa Meksikom i Iranom, a za dalje ćemo da vidimo.

Davno su prošli dani kada je Meksiko bio košarkaška sila, ali u poslednje vreme, igra pod obručima se ponovo promiče kroz domaću svakodnevicu, pa je i nacionalni tim tako dobio na značaju. Snažni centar Reala Gustavo Ayon i povremeni NBA igrač Jorge Gutierrez glavne su uzdanice ove reprezentacije koju uglavnom čine igrači iz domaćeg šampionata. Meksikanci se čine kao dobar kandidat da mini-grupu završe na drugom mestu, no njihov je krajnji domet ipak rekao bih ograničen.

Iran je u poslednje vreme malo posustao, i deluje kao da je njihova era azijske dominacijena izmaku. Poslednje prvenstvo Azije završili su kao trećeplasirani, što ih je i dovelo do Torina. Glavna zvezda ekipe još uvek je odlični centar Hamed Haddadi, koji se posle NBA avanture vratio u Iran i trenutno nastupa za Mahram – njegovo iskustvo na visokom nivou biće od presudnog značaja za selekciju koju trenira poznati nemački strateg Dirk Bauermann. Iran je na papiru autsajder u grupi, ali ne bi trebalo da vas iznenadi ako se u konačnom ishodu nađu ispred Meksika.

Italija je jako prosta reprezentacija za predvideti. Tri NBA igrača – Bargnani, Belinelli, Gallinari, i sva trojica po vokaciji „ispaljivači bez savesti“, zatim dva bivša/buduća, Alessandro Gentile i Luigi Datome, takođe članovi ekskluzivnog kluba „privatnika“ kojem pripadaju i gore navedena trojica, i neki sporednjaci tipa plej Cinciarini, kombo bek Olympiakosa Daniel Hackett, šuter Pietro Aradori i krilni centar Bamberga Nicolo Melli.

Pogledate imena i kažete, uh, jaka ekipa, a onda shvatite da im verovatno treba desetak lopti da bi svi uzeli svoje željene šuteve, pa se ipak zamislite. Činjenica da igraju pred svojim navijačima će im verovatno dati krila, pa će šutevi ulaziti više nego obično – ili se barem tako samo čini. Sami mečevi će dati i konačnu presudu o tome je li Italija više nego, što bi rekle anglofone kolege, „sum of its parts“.

Hrvatska je proživela još jedno traumatično košarkaško leto, i sada je dobila jako težak zadatak u kvalifikacionoj grupi. Jedan kiks verovatno znači da bi u polufinalu naišli na Grčku, a od njih su već letos i stigli da izgube, pa još i u Zagrebu…kvalitativno, Hrvatskoj ne fali mnogo toga na većini pozicija.

Ante Tomić, Dario Šarić, Mario Hezonja i Bojan Bogdanović su sve ili sadašnji, ili budući NBA igrači, Miro Bilan i Kruno Simon su iskusni rutineri koji kvalitetno popunjavaju minute, ali ostaje goruće pitanja organizatora igre.

Roko Ukić je već odveć istrošen, a i u boljim danima nije bio sjajno rešenje, Rok Stipčević nije kalibar da vodi vrhunsku ekipu, a eksperimenti sa strancima – Oliver Lafayette i Dontaye Draper – uglavnom su neslavno završavani. Ukoliko Hrvati do jula negde pronađu iole pismenog plejmejkera, porašće i njihove šanse na kvalifikacionom turniru. U suprotnom, lako može da se ponovi agonija iz 2014. i 2015.

Tunis je autsajder grupe, i njihova jedina nada je dobra forma doskorašnjeg centra Reala Salaha Mejrija, koji trenutno nastupa za Dallas Maverickse. Mejri je odličan igrač koji može da napravi razliku kada je član neke formirane ekipe sa ambicijama – u Tunisu, on je alfa i omega među gomilom nepoznatih košarkaša koji tavore po arapskim ligama severne Afrike i bliskog istoka. Jedna pobeda bi bila iznenađenje.

Do ovih turnira ostalo je još pet meseci, i za to vreme svašta može da se promeni. Iskočiće možda neki drugi igrači, doćiće do promene selektora, neko će se povrediti i tome slično. Sve je moguće, ali samo je jedno sigurno – ovog leta gledaćemo dobru košarku, prvo tokom kvalifikacija u julu, a zatim i na turniru u Riju. I naravno, nadamo se da ćemo na oba takmičenja moći da navijamo za Srbiju.