Da li imate preko 18 godina?

Derbi nas je održao – njemu hvala

Večiti derbi je ponovo pred nama. Gde drugo u Srbiji možete da odete a da pored vas, u istom redu, stoje advokat, ministar, pekar, mesar, đubretar, student, srednjoškolac i Lastin šofer. Samo stadion i Pionir.

3
0

1986. Ili možda 1987? Roditelji me zovu da idemo na Adu, ja odbijam – igra se derbi, i ja po prvi put ceremonijalno sedam uz radio prijemnik da slušam. Zvezda uteruje tri komada za poluvreme – ja objavljujem, okej, sad možemo na Adu. Dali su počasni do kraja. Izdajnik Milko.

86-87-zvezda

Kada je 1986. francuski fotograf Didier Lefevre pošao u Avganistan, da kao pridruženi član “Lekara bez granica” izveštava iz ratom pogođene azijske zemlje, iskusniji članovi ekspedicije su mu dali bitan savet. Kada te lokalci pitaju da li si vernik, ti nikako nemoj reći da si ateista. Hrišćanin – to je OK. Ali ateista? U nešto, zaboga, moraš verovati.

Život u današnjoj Srbiji mogao bi ovde da se postavi kao zanimljiva paralela. Ako ste mojih godina, tj. na pogrešnoj polovini tridesetih, rođeni ste u SFRJ, odrasli u SRJ, studirali u SCG, a trenutno živite u…pa…Srbiji. Jedan život, a četiri nacionalnosti, redak fenomen koji se ne sreće baš svaki dan. Sasvim je, dakle, logično, da ste u svoj toj gunguli negde i izgubili osećaj nacionalne pripadnosti. Dobro, najtragičniji je bio onaj prvi korak, kada je SFRJ prestala da postoji. Posle je sve išlo nekako lakše. Ali mnogi od nas i danas osećaju neku “rupu” u odrastanju. Danas ste Titov pionir, ustajete na Hej Sloveni, i u školi učite srpsko-hrvatski. Sutra, jezik vam se i zvanično zove srpski, profesor istorije vas obaveštava da više nema potrebe učiti o Hrvatskoj, Bosni i Sloveniji u srednjem veku, i nema više letovanja na Hvaru. Prekosutra, sačeka vas granični prelaz na Brodarevu, sa sve policijom i proverom dokumenata. Šta će još da se desi, ko bi to znao. Čudan i lud je ovaj naš region, i treba biti spreman na sve.

Međutim, kroz sve te godine haosa, u životu nas je držala jedna druga, mnogo jača vrsta pripadnosti. To naše dvojno državljanstvo je odabraniji krug. Sami smo ga izabrali, a pasoš nam je izdat kad smo prvi put kročili na sever, ili na jug.

Kada smo prvi put na sebe navukli crveno ili crno belo, i kada nam je krv prostrujala brže kroz vene jer je Marko Marković u ekstazi počeo da vrišti kako su naši napadači u njihovom šesnaestercu (u realnosti verovatno na negde 30 metara od gola, ali okej). I dok su plate bile “dve ’iljade maraka”, i dok se čekao red za mleko i benzin, i kad je bilo, i kad nije bilo… Zvezda i Partizan bili su tu za nas. I mi za njih.

sp-derbi

1994. Otac i ja sedamo na sam vrh istoka, tamo na onim drvenim klupama. Naši brzo pogađaju dva puta, onda vraćaju oni, pa im poništavaju ali čist gol. Tresem se ko prut, hoće li više kraj? U drugom poluvremenu ulazi neki tada poluanonimni plavušan, neki Živković. Gotovo prvi kontakt sa loptom, prolazi po desnom krilu i na tacni servira Rambu za 3-1. Glasne žice, doviđenja.

Zanimljivo je uvek kada o “večitima” pričate sa ljudima sa strane, bilo strancima, bilo ljudima koji ne prate sport, ili još gore, “ateistima”, kojih je ovih dana sve više. Oni, prosto, nisu svesni  o čemu se ovde uopšte i radi. Jer, Crvena Zvezda i Partizan nisu samo trofejna sportska društva i regionalni brendovi. Crvena Zvezda i Partizan su više od igre.

Na kraju krajeva, gde drugo u Srbiji vi možete da odete, a da pored vas, u istom redu, stoje advokat, ministar, pekar, mesar, đubretar, student, srednjoškolac i Lastin šofer? Samo na stadionu, ili u Pioniru.

U ovako drastično klasno raslojenom društvu, navijačka orjentacija je jedini faktor jedinstva u srpskom narodu. I normalno, više ćete simpatisati muzičara ili glumca ako je naklonjeniji vašoj frakciji.

Jednom sam pokušavao da objasnim prijatelju, koji je Englez i navijač Watforda, šta to znači Crvena zvezda. Nije me baš najbolje shvatio, ali je moje izlaganje prihvatio sa velikim poštovanjem. Iz mojih reči, kasnije mi je rekao, osećalo se kao da pričam o nečemu božanstvenom. A šta su Zvezda i Partizan ako ne religija?

1995. Nemam kartu za stoti derbi, ne želim da gledam TV prenos – navodno se spremam za prijemni, u stvari sedim u kuhinji i slušam Radio Beograd. Kada je Mitke uleteo na odbitak tamo pred kraj i pocepao mrežu, skočio sam i po inerciji pogodio nogu od stola malim nožnim prstom, tako da sam slavio uz neki krik koji se otprilike mogao opisati kao “IJEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEajojUUUUUUUUUUAUUUUUjaoOO”. Normalno da se cela kuća sjatila misleći da sam u najmanju ruku ispao kroz prozor.

A oko čega izbijaju ratovi, ako ne zbog vere? Zato imamo i Večiti derbi – da na neko kratko vreme steknemo iluziju da je naš izbor onaj pravi. Nekada pomislim da je cela sezona u stvari samo na brzinu sklepan scenario koji bi opravdao dva prvenstvena derbija. Ako se sretnemo i u kupu? Hej, još bolje. Derbi je uvek bio nešto posebno. Ume često da se desi da derbi bude odlučujući teg u tesnoj sezoni, i da se titula reši na derbiju – tada je to pravi doživljaj. Ali i kad nije, derbi je uvek… derbi. Može Zvezda sutra i da ispadne iz lige, ako uzmemo Grobarima barem jednu neće to biti toliko tragična sezona.

Ne greše mnogi kada kažu da je derbi praznik srpskog fudbala i sporta uopšte. Mlađi čitaoci se ne sećaju kako je to izgledalo pre samo dvadeset godina.

Derbi je za mnoge od nas počinjao čim bi sudija oglasio kraj meča u prethodnom kolu.U ponedeljak ujutru, već se na malim odmorima raspravlja ko će igrati, ko je povređen, ko je u formi, a ko van iste. U petak popodne, kad izlazimo sa poslednjeg časa, atmosfera je već užarena. U subotu, ili nedelju, koji god dan se već utakmica igra, napolju nema nikoga. Samo se iz retkih otvorenih prodavnica čuje prigušeni zvuk tranzistora, koji izveštava o zbivanjima sa Topčiderskog brda. A onaj tamo ponedeljak je tradicionalno rezervisan za peckanje gubitnika. Ili prijateljsku analizu ako je slučajno bio remi.

Opet 1995. Nisu nas dobili 18 godina na Marakani! OSAMNAEST! Zašto bi i sada? Ne bi imalo smisla. Tarzan Beširović nešto mulja kroz sredinu, centrira, naši se majmunišu u kaznenom, uleće Tešović i rutinski zakiva u mrežu. Muk. Do kraja – 0-1. Mislim da moj prijatelj i dalje drži kartu sa ovog derbija u novčaniku.

Godine su prošle, i kvalitet fudbala, košarke, rukometa, odbojke… jer, i tamo se igra derbi, i to ne treba zanemariti, je opao. Uz pad kvaliteta igre, počeli su pomalo da se osipaju i “vernici”. Mada, takve ja i ne smatram vernicima. Jer derbi, kao što sam vam već rekao, je više od pukog kotrljanja lopte.

Ta utakmica se ne gleda samo zbog lepih i atraktivnih poteza, zbog napadačke igre, zbog lucidnih pasova, golova, trojki, zakucavanja, cepelina smečeva i čega sve već ne. Derbi se gleda jer… ma šta ja ovde mogu rečima da vam objasnim? Ko lično nije osetio taj adrenalinski “haj” koji nastane kada vidite loptu u mreži, taj je zalutao na ovaj tekst. I prvi put kada to osetite, gledaćete ove mečeve do kraja života, u nadi da će se taj osećaj ponoviti. Taj osećaj, kada se vi i još trideset hiljada duša stapate u jedan visokonaelektrisani oblak energije, je nešto što ova kolumna ne ume i ne želi da objašnjava.

1999. Partizan je već de facto šampion, ima odličnu mladu ekipu, ali nama se vratio Dejo. Pun stadion, izvlačimo bod, na kraju 2-2. Pokazali smo zube. Par dana posle, NATO je takođe pokazao zube. Ali čim je završio, nabili smo ih 4-2 u finalu kupa. Prioriteti.

Jeste, jeste, znam šta kažu mnogi. Nema više smisla gledati derbi. Derbi, ma to je soooo 20th century. Sad se gledaju Premier liga, Real, Barcelona, onaniše se na Messijeve driblinge, balavi na Oezilove pasove. Tiki taka, sexy fudbal, ko će se još bavi domaćim livadama?

Sve je to lepo, rekao bih ja tim mnogima, ali ja sam rođen u Beogradu, odrastao u Sarajevskoj ulici. Ja nisam terao loptu po betonu maštajući kako sam Ronaldo ili Messi, već Bora Cvetković ili Robert Prosinečki. A neki je moj komšija maštao kako će biti Milan Đurđević ili Peđa Mijatović. Svi već dobro znate onaj citat Nemanje Vidića o tome šta je njemu najviše značilo u životu. A verovatno ste i gledali Đanija Ćurčića kako pred neki TV prenos govori sa puno žara koliko njemu znači Partizan, i igrati protiv Zvezde.

Rajko Mitić, Bora Kostić, Marko Valok, Stjepan Bobek, Bora i Miloš Milutinović, Branko Zebec, Zlatko Čajkovski, Velibor Vasović, Vladimir Beara, Dragoslav Šekularac, Stanislav Karasi, Jovan „Kule“ Aćimović, Dule Savić, Vladimir Petrović Pižon, Dragan Džajić, Miloš Šestić, Moca Vukotić, Petar Borota, Slobodan Santrač, Ivan Golac, Milan Galić, Fahrudin Jusufi, Dževad Prekazi, Dragan Mance, Mitar Mrkela, Husref Musemić, Marko Elsner, Srećko Katanec, Ilija Najdoski, Boško i Milko Đurovski, Predrag Spasić, Vujadin Stanojković, Darko Milanič, Dejan Savićević, Darko Pančev, Saša Ilić, Mateja Kežman, Mihajlo Pjanović, Damir Čakar, Nebojša Krupniković i još mnogo drugih, svi su oni na ovaj ili onaj način ostavili pečat u derbijima. U karijerama japanskih bejzbol igrača, u njihovom se CV-u uvek posebno naglasi da li su igrali čuveni “Koshien” srednjoškolski turnir, takmičenje sa više od sto godina tradicije. Ja bih tako i svakom našem fudbaleru nalepio i statistiku iz derbija. Kada su početkom 21. veka počeli da se pojavljuju nekakvi Kolarovi i Ivanovići, vrhunski igrači koji nastupaju za vrhunske klubove, a inače nisu nastupali za Zvezdu ili Partizan, ništa mi nije bilo jasno.

Nisi odigrao derbi? Ne priznajem te, pa makar osvojio i pet Liga šampiona i plaćali milione za tvoje usluge.

Još manje priznajem ovaj relativno sveži trend, gde kolege novinari kažu da ne navijaju – ni za koga. Kako sad to? Jedan je, recimo, kao savršeno objašnjenje naveo činjenicu da “dobro zna kako u Humskoj na press konferencijama tretiraju novinare koji prate Zvezdu za dnevne listove”. Prijatelju, ako si se uplašio besnih funkcionera posle izgubljene utakmice, možda si u pogrešnom poslu. Šta kriješ? Čemu gluma?

Fast forward, 2015. Jel’ moguće da imam let baš dok traje derbi? Dok moji budući saputnici  ugodno ubijaju vreme čitajući knjige ili ćaskajući, ja zurim u telefon i tekstualni prenos na B92. Kad su oglasili bording, poveli smo 2-1. Pre nego što nas zamole da ugasimo mobilne uređaje, zovem kuma i pitam, šta se zbiva. Vodimo 3-1, kaže. OK, sad može i da se leti.

NIK_8843

U subotu, u 17 časova, Partizan će ugostiti Zvezdu u jubilarnom 150. večitom derbiju. Pozadina rezultatske neizvesnosti će ovde svakako izostati, uzevši u obzir da crveno-beli već sada imaju ogromnih 29 bodova prednosti nad velikim rivalom. Čak i kad se u tom famoznom „plej-ofu“ podeli osvojeno na dva dela, Zvezda će imati toliku prednost da će prvenstvo već pet-šest kola pred kraj utonuti u agoniju besmisla.

Sve to ne bi smelo da igra nikakvu ulogu u subotu. Kao zadrti cigan, očekujem da naši odigraju kao da ta bodovna razlika ne postoji. Bre, ne sećam se kad smo ih poslednji put dobili oba derbija, valjda tamo negde za Muslinovog vakta, moguće i ranije. Sada je idealna prilika da ne samo ponovo uspostavimo dominaciju u međusobnim susretima (koju nemamo brat bratu već jedno 10 godina), nego i da ih gurnemo na istorijskih trideset i kusur razlike. Ej, trijes’ bodova razlike! A ja mislio da sam hteo da umrem kad nas je raspali File držao na -13 ili koliko već.

Kako li tek misle sa one strane brda? Tih -30 bi nam baš lepo došlo, taman se dovoljno generacija izmenjalo da zaboravi ko je Sokol Kušta. Siguran sam da je tek tamo mobilizacija. Moraće, vala, da nas ovde dobiju, makar sekire padale. Šta ima veze što toliko zaostaju. JNA se odbraniti mora! Ako i ovde izgube, ko zna šta je sledeće? Kako će navijačima na oči?

Derbi je ponovo pred nama, prijatelji. Budimo srećni, jer retka je privilegija uzeti učešće u toj manifestaciji. Da li na terenu, parketu, tarafleksu, da li na tribinama, pred TV-om, ili uz radio, da li u Beogradu, Valjevu, Banjaluci, Trebinju, Podgorici, Herceg-Novom, Parizu, Frankfurtu, Torontu, Čikagu, Los Anđelesu ili Sidneju… gde god da ste, ofarbajte se u svoje ratničke boje, navucite stare dresove, i proslavite ono na čemu nam mnogi zavide.

Možda na terenu nema ni Robija ni Mijata, ni Darka ni Sava, ali šta ima veze. Oni koji su tamo, daće sve od sebe da vam ulepšaju dan.

I ako Zvezda izgubi, a vi me u nedelju pitate kako sam, kada vam kažem da je sve OK i da je sezona ionako rešena, dobro znajte da vas lažem k’o pas.

Bar nisam “ateista”.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: