Da li imate preko 18 godina?

Ovo su dani visokog napona!

Nosioca NBA prstena odlučuje defanziva. Kako je Bili Spanulis utišao halu OAKA? Zašto gledati finale italijanske lige? I šta nas čeka u Pioniru? Miloš Jovanović o sezoni 2015/16.

Početak juna u svetu košarke može značiti samo jedno – finala su ili u toku, ili su već rešena. NBA finale tradicionalno kreće u junu, recimo, dok sa druge strane španska ACB liga se tek zagreva. ABA liga je završena još odavno, Turci su upravo stigli do finala, Nemci, Francuzi, Italijani takođe kreću u odlučujuće borbe za nacionalnog prvaka.

Kako pretpostavljam da se uglavnom bavite nečim pametnijim i ne možete baš najbolje da ispratite šta se sve zbiva širom sveta, dozvolite da vam ja to sumiram u kratkim (kad ja kažem kratkim, to izađe na oko 2000 reči, samo da upozorim) crtama. Saznajte, dakle, šta se dešava kada se ponovo sastanu LeBron i Kari, šta su posle četvrtog meča turskog polufinala ćaskali Obradović i Ataman, i ko su dobitnici budućih evroligaških mesta iz VTB i Nemačke.

Putovanje počinjemo u otadžbini košarke. Istočni plejof prošao je izuzetno rutinski, i Klivlend je očekivano, u skoro pa minimalnom broju mečeva, došao do željenog plasmana u veliko finale. Na tom su putu prvo stradali Detroit (4-0) i Atlanta (4-0), a nešto žilaviji otpor pružio je Toronto, koji je Lebronovoj četi stigao da „otkine“ čak dve pobede. Malo je reći da su „konjanici“ zagrejani za revanš Golden Stejtu – samo, ovoga puta, nisu opterećeni povredama (Kajri Irving i Kevin Lav su u punoj ratnoj opremi), a imaju i trenera (Tajron Lu) koji se slaže sa alfom i omegom franšize, što je u timovima gde bitiše Lebron Džejms uvek plus. Lu, koji je postao poznat široj javnosti kao čovek koji se uspešno jurcao sa Ajversonom u finalnoj seriji iz 2001. godine, je za kratko vreme stekao poštovanje svojih vojnika, doterao Blatovu selekciju u red i krenuo da gazi redom.

nba

Na zapadnoj strani, Voriorsi su uz mnogo muka uspeli da overe svoje drugo uzastopno finale. U prvoj rundi je bez previše znoja odrađena serija sa Hjustonom (4-1), koju je pre svega obeležila povreda novog-starog MVP-ja Stefa Karija. Istim rezultatom na odmor je ispraćena i ekipa Portlanda, a onda je stigao maturski ispit u vidu Oklahome. Kada su bivši Supersoniksi poveli sa 3-1 u seriji, u Ouklendu su shvatili da je tada pravo vreme da iz njih ispliva ono „šampionsko srce“ o kojem je pre dvadesetak godina pričao Rudi Tomjanović. I to se i desilo – peti meč je dobijen na mišiće, šesti tek posle volšebnog preokreta i trojkaškim baražom Kleja Tompsona, a u sedmom meču domaći navijači proslavili su voskresenije Karijevo (36 poena) i jubilarni deseti put da se neka ekipa vratila sa ivice ponora u NBA plej-ofu. Borila se Oklahoma dosta časno, ali kada je bilo najpotrebnije, njihovi glavni igrači su apsolutno zatajili. Ključan je ovde pre svega bio šesti meč, tj. meč-lopta na domaćem terenu, u kojem su Kevin Durent i Rasel Vestbruk zajedno ubacili 57 poena – iz 58 šuteva (Durent 10-31, Vestbruk 10-27, zajedno 1-13 za tri). Kad dodamo na to i činjenicu da je Vestbruk u poslednja tri minuta, kada se meč lomio, stigao i da izgubi četiri lopte, sve vam je jasno. Pred njima je sada dosta neizvesno leto, uzevši u obzir da je Durent slobodan agent, i da ima puno timova diljem lige koji bi želeli da ovakvog strelca ima na svom platnom spisku. Samo, ne dajte mu loptu kad je gusto…

24 hours… #NBAFinals

A photo posted by Golden State Warriors (@warriors) on

Šta nas očekuje u finalu? Pre svega, dosta kvalitetna napadačka košarka, jer i Voriorsi i Kavsi umeju pošteno da „zapapre“ sa svih pozicija. Međutim, kako to često biva, novog nosioca NBA prstenja odlučiće pre svega defanzivni segment igre. U prošlogodišnjem dvoboju, „iks faktor“ bio je australijski plejmejker Metju Delavedova, koji je svojom zagušujućom odbranom uspeo koliko-toliko da ograniči Karijev napadački učinak. Ipak, „Deli“ je odigrao jake minute pre svega jer je Irving bio povređen, a kako je ovaj sada zdrav ko dren, Kavsi su najednom u odbrambenom šahu – Irving i Lav su možda potentan napadački par, ali odbrambeno će ih raspoloženi „ratnici“ gotovo i prelako preveslavati kad god se za to pruži šansa, pogotovo u igri „dva na dva“. Kralja lično će verovatno ganjati veteran Andre Iguodala ili čak i Drejmond Grin, a biće zanimljivo gledati i meč-ap Kleja Tompsona i sada defanzivno nešto svesnijeg Džej Ar Smita, koji je shvatio da se minuti u najjačoj ligi na svetu ne održavaju na onaj način koji je on naučio u Kini (čitaj : ispali sve što ti padne šaka).

Realna prognoza je da je Golden Stejt u laganoj prednosti, malo i zbog domaćeg terena, a malo i zbog iskustva na klupi, kao i širim dijapazonom odbrambenih petorki (Klivlend je i prošle sezone jako loše rešavao famoznu Kerovu „petorku smrti“ sa Grinom na centru).

Ipak, Lebron se nikad ne sme potceniti – na kraju krajeva, čovek igra svoje šesto uzastopno finale, što je poslednji put pošlo za rukom nekolicini igrača Bostona koji su 1966. odigrali poslednje od svojih osam završnica zaredom. A njegova misija u Ohaju dobro je znana: osvojiti prvu titulu za grad Klivlend još od 1964. godine, kada su Braunsi osvojili jedan od poslednjih šampionata u američkom fudbalu u pre-Superbol eri. Hoće li „spleš bradersi“ ponovo podići Nejsmitov trofej, ili će Lebron i družina okončati „klivlendsku kletvu“ od pedeset i kusur godina? Saznajte za najkasnije dve nedelje.

Iz Amerike selimo se preko okeana do Španije. Tamošnji plejof tek se zagrejao, i trenutno su na programu polufinalni okršaji. U prvom polufinalu, aktuelni šampion Real Madrid odmerava snage sa Valensijom, dok je drugi, dosta zanimljiviji par onaj gde se takmiče Barselona i zvanično četvrti tim evrope Kuća Laboral. U Realu su već počeli da rade na oblikovanju tima za iduću sezonu, pa je tako nedavno objavljeno da je Viktor Klaver, koji se odlično snašao u Krasnodaru ove sezone, prvo veliko pojačanje kraljevskog kluba. Takođe, polufinale su otvorili i ubedljivom pobedom nad Valensijom, i deluje kao da će ekipa Pedra Martineza biti lakši nego očekivani zalogaj za „kraljeviće“.

Satellite

U drugoj seriji, Barselona bukvalno spašava sezonu protiv neugodnih Baskijaca. Fajnal For snovi su ostali potopljeni u Crnom Moru, u kupu je doživljen šokantan poraz od Bilbaa u četvrtfinalu, tako da je domaća titula poslednja nada za Ćavija Paskvala i njegove pulene. Kući je očekivano trebalo tri utakmice da prođu Gran Kanariju – očekivano, kažem, jer niko ne prođe bez batina u Las Palmasu – i sada spremno dočekuju Katalonce u ovom separatističkom derbiju. Na papiru, ovo bi trebalo da bude izuzetno interesantno. Tim Velimira Perasovića je ove sezone u četiri susreta sa Blaugranom trijumfovao čak tri puta (dvaput u Evroligi), što mu daje određenu psihološku prednost, a na parketu tu je i sveže izabrani MVP lige Joanis Burusis, za koga smo više puta na ovim stranicama naglasili da igra košarku života, te ovo priznanje i nije neko iznenađenje. Ključ ove serije je Barselonina odbrana i staloženost u napadu – bivša Taukeramika ume da igra isključivo trista na sat, pa ako Barsa „stane na loptu“ i uspe da iskontroliše Kućin šut spolja, kao i Burusisa, smeši im se verovatno još jedan „klasiko“ u finalu. Mada…lud je onaj koji otpisuje Kuću ove sezone. Biće ovde i vatre i dima.

Za kraj priče o Španiji da spomenemo i jedan kuriozitet. U drugom rangu španske košarke, „zlatnoj“ LEB ligi (ako nekog zanima, treći rang je „srebrni“ LEB), prolazak u ACB je putem baraža obezbedila ekipa Melile. Kako je reč o autonomnoj španskoj enklavi u Maroku, to znači da će dogodine, ako ne grešim, po prvi put u istoriji profesionalnog evropskog sporta neka prva liga imati tim sa afričkog tla u svome sastavu. Naravno, samo pod uslovom da im liga zapravo i odobri učešće – lani su, recimo, na sportski način unapređenje izborile ekipe Burhosa i Urensea, ali je zajednica prvoligaša posle sastančenja rešila da ipak zadrži Fuenlabradu i Gipuskou u ligi. Burhosu je, inače, to bila treća godina zaredom da ih odbijaju na najvišem nivou, uprkos dobrim partijama u nižim rangovima…ah, birokratija.

Sa iberijskog poluostrva pravac Bosfor, gde će se za naslov prvaka Turske boriti gradski rivali Efes Pilsen i Fenerbahče. O Efesu ćemo samo kratko – otkako je bogati klub okončao saradnju sa Dudom Ivkovićem i ostavio stvari u rukama njegovog asistenta Ahmeda Čakija, stvari teku nešto bolje nego što su dotad, pa su se pivari domogli finala u minimalnih pet utakmica (2-0 protiv Gaziantepa i 3-0 protiv Darušafake). Pravo iskušenje ih doduše tek očekuje.

Fenerbahče je lagano eliminisao Ušak u prvoj rundi (2-0), ali je onda sledio veliki derbi sa Galatasarajem u polufinalu. Fener i Galata, znate već i sami da to nikad nisu „obični“ mečevi, a košarka sigurno nije izuzetak. Pamtimo, recimo, kako je lani kompletno desetkovana Galata, sa jedva sedam profesionalaca na rosteru, stigla da iznenadi favorizovani tim koji sa klupe vodi Željko Obradović. Još upečatljivije je sećanje na finale iz 2014. godine, kada su „večiti rivali“ doterali seriju do sedmog meča, koji se na kraju nije ni odigrao jer se igrači Galatasaja nisu ni pojavili na poslednjoj utakmici (zvaničan razlog – nije im se svideo izbor sudija). U prva dva meča vicešampion Evrope je rutinski materijalizovao svoju prednost domaćeg terena, ali je treći meč doneo pravu dramu.

Galata je slavila u neizvesnoj završnici, a utakmicu su obeležili brojni incidenti u režiji domaćih navijača, pogotovo momenat u kojem je Obradović bio pljunut od strane jednog od izgrednika.

Sve ovo kumovalo je tome da se četvrti meč odigra bez prisustva publike, i tu se Galata dosta dobro držala. Fener je na kraju pobedio na suv kvalitet (i dobru šutersku partiju Bobija Diksona), no opet nije prošlo bez sitnog koškanja na kraju. Ovaj put u glavnim ulogama su bili Obradović i trener Galatasaraja Ergin Ataman, koji su, kako je isprva delovalo, samo razmenjivali čestitke, ali je onda diskusija prerasla u svađu, pa je zamalo došlo i do razdvajanja. Nezvanično, Ataman je prebacio Željku da je „odglumio“ incident iz treće utakmice, a znate i sami kakav je Čačaninov temperament, i za manje stvari je spreman da skine glavu…sve se na sreću završilo bez daljih čarki.

BU GURURU BİZE YAŞATTIĞIN İÇİN TEŞEKKÜRLER #FENERBAHÇE.

A photo posted by Fenerbahçe Basketbol (@fbbasketbol) on

Finale u Turskoj igra se na četiri dobijene utakmice, i Fenerbahče je zasigurno favorit. Efesu će biti jako teško da im parira, kako na terenu tako i na klupi, i iznenađenje nije realno očekivati. Uostalom, prošle sezone je turski plejof (istorijski trijumf Karšijake) bio dovoljno lud da mislim da je kvota iznenađenja za ovaj vek već ispunjena. A pre nego što odemo iz male Azije, da spomenemo i da je novi trener Darušafake već spominjani Dejvid Blat, kao i da je timu određen budžet od čak trideset miliona eura. Tek da ne bude da su ih bezveze pustili u Evroligu dogodine.

Od Carigrada idemo severno do bivšeg Sovjetskog Saveza, gde je u toku finale VTB lige. Nećete verovati, ali jedan finalista je CSKA, i već vodi sa 1-0 u seriji. Ali to i nije toliko interesantno – interesantnije ko je njihova žrtva, i novi Evroligaš. Reč je o Uniksu iz Kazanja.

MSX_9044

„Kazandžije“ su imali dosta sreće u žrebu, budući da su u kosturu izbegli i moskovske velikane i Lokomotivu. Put do finala vodio je preko Novgoroda (3-0) i nekadašnjeg Lenjingrada (tesnih 3-2 protiv  Zenita), a nagrada za plasman u finale je viza za naredno izdanje Evrolige. Podsetimo, ULEB je obećao bonus mesto VTB ligi mimo CSKA, a kako je CSKA već finalista, jasno je da će vicešampion imati priliku da se oproba u najboljem kontinentalnom takmičenju. Lokomotiva je ispala još u prvoj rundi od Himkija, koji je zatim u polufinalu bio počišćen od strane CSKA – obe ekipe oprobaće se dogodine u Evrokupu (ako ga bude), što je svojevrstan debakl ako uzmemo u obzir njihove budžete. Mada, ko ih šljivi kad su otaljali regularnu sezonu. Himki je sa 22 pobede i 8 poraza završio četvrti, a Lokomotiva je uz identičan skor bila poziciju niže. Opravdanje može stići u vidu naporne evroligaške sezone, ali VTB odavno nije ono što je bila – još od izlaska litvanskih i ukrajinskih timova kvalitet je u padu, pa smo tako ove godine imali priliku da gledamo i jedan od najgorih timova u Evropi kako nastupa baš u ovom takmičenju. Reč je o gruzijskoj Viti, koja je u trideset mečeva uspela da pobedi samo jednom, a koš razlika im je bila fascinantnih -852.

Iz Moskve idemo do Milana, gde večeras počinje finalna serija italijanskog prvenstva. Domaći Armani Džins će otvoriti seriju od maksimum sedam mečeva protiv Ređo Emilije, drugoplasiranog tima iz regularnog dela sezone. Prošle godine, obe ekipe su nastradale pred dalekometnog paljbom Dinama iz Sasarija, Armani u polufinalu a Ređo Emilija u finalu, ali ove godine Sardinjani su odigrali užasno i ispali već u prvom krugu, pa će tako titula ipak ostati na severu. Biće to ujedno i prilika da Jasmin Repeša osvoji svoj drugi „skudeto“ (prvi je upisao kao trener Fortituda pre jedanaest godina), ali i za prvi nacionalni trofej u istoriji kluba iz Emilija-Romanje, koji je gotovo ceo svoj život proveo u senci slavnih bolonjskih klubova. Italijanska finala su tradicionalno zanimljiva i nepredvidiva, pa je ovo nešto što bih iskreno preporučio ljubiteljima evropske košarke.

#Olimpia a caccia del “Double” Coppa Italia-Scudetto #ALLINRED

A photo posted by Olimpia Milano (@olimpiamilano1936) on

Iz Milana stižemo na jug Nemačke. Tamo u nedelju počinje finale Beko Bundeslige, a rivali su Broze Baskets iz Bamberga i malo ovosezonsko iznenađenje, Ulm. Opet, kao i u slučaju Uniksa, Ulm je profitirao od „slabijeg“ dela kostura. Uprkos nešto lošije odigranoj regularnoj sezoni (u doigravanje su ušli kao sedmi najbolji tim prvenstva), „zečevi“ su prvo iznenadili drugoplasirani Oldenburg, a zatim i Frankfurt Skajlajnerse, ovosezonskog šampiona FIBA Evropa Kupa. Da li će imati snage i za treći podvig? Teško.

Jer, Bamberg Andree Trinkjerija je stvarno u fantastičnoj formi. Prvo, odigrali su odličnu Evroligu, i samo ih je manjak sportske sreće udaljio od četvrtfinalne faze. Drugo, u domaćem prvenstvu su prvo ubedljivo odigrali regularni deo, a onda su u plej-ofu u šest mečeva otresli Vircburg i Bajern našeg Karija Pešića. Deluje kao da ih ništa ne može udaljiti od osme nacionalne titule (druge zaredom i šeste u sedam godina), koja sa sobom nosi i učešće u novoj Evroligi – budući da je nemački šampion poslednja nepoznanica.

Sada je red da obiđemo i Atinu, tojest Pirej da budemo precizni. Olimpijakos je ponovo šampion, a finalna serija protiv večitog rivala u zeleno-belom bila je, što bi rekli, baš za infarkt.

Nakon prvog meča u Pireju koji je okončan brejkom, aktuelni šampion je u OAKA hali uzvratio istom merom. U trećem meču, ponovo u Pireju, gosti su imali šest poena prednosti i utakmicu u rukama na tri minuta do kraja – tada, naravno, na scenu stupa (ko drugi?) Bili Spanulis, i sa jedanaest vezanih poena donosi pobedu svojem timu. Usledio je apsolutno divlja četvrta utakmica, u kojoj su viđena dva produžetka, a onda i finiš za anale. Olimpijakos je gubio dva razlike, Spanulis je uzeo loptu u ruke i krenuo da dribla oko trojke…čuvao ga je Dimitris Dijamantidis, nekadašnji saigrač iz kluba i reprezentacije. Svi su tada znali šta sledi, pa čak i Dijamantidis, koji se postavio u stav iz kojeg će najlakše moći da skoči na blokadu step-bek šuta. Bili je povukao malo u svoju levu, munjevito zakoračio unazad i ispalio. Dijamantidis se istegao koliko je god bio dug, ali beše to nedovoljno – Spanulisov šut sa oko sedam i po metara našao je samo dno mrežice. Kakav finiš, i kakav način da se stari drug isprati u penziju.

 

Vlasnik Panatinaikosa Dimitris Janakopulos je dan kasnije, kako to već tradicija nalaže, okrivio sudije i onako ovlaš čestitao rivalu. Ono što je zanimljivije je njegova izjava u kojoj je rekao da bi se sezona verovatno mnogo bolje završila da je „klub ranije otpustio Sašu Đorđevića“. Jeste naš selektor imao neke greške u koracima dok je trenirao „zelene“, ali siguran sam da bi on finiš sezone odradio mnogo bolje nego njegov naslednik – pogotovo, recimo, polufinale protiv Arisa, u kojem je tim iz Atine trijumfovao tek posle pet utakmica.

NBA, ACB, Turska, VTB, Italija, Nemačka, Grčka…šta bi još moglo da vas zanima? Pa, hajde da spomenemo još neke stvari ukratko. U Francuskoj je finale Strazbur – Asvel, i tim iz crne šume je blagi favorit. Limož, tek da naglasim, nije ni ušao u plej-of, iako je Vujošević-era dobro počela serijom trijumfa u Evrokupu. Valmiera-Ordo je po prvi put u svojoj (kratkoj) istoriji postala šampion Letonije, pobedivši VEF iz Rige sa 4-3 u napetoj finalnoj seriji. U baltičkom komšiluku, Žalgiris trenutno vodi sa 2-1 protiv Neptunasa, a u Estoniji je očekivano krunu uzeo VTB-ligaš Kalev/Kramo. U susednoj Poljskoj finale još traje, i superfavorit Zjelona Gora trenutno vodi sa 3-0 protiv Rose Radom.

Na jugu Evrope, pišemo dvanaestu titulu za Porto, koji je pobedom od 3-1 u finalu nad Benfikom prekinuo četvorogodišnju dominaciju lisabonskog kluba. U Izraelu je ponovo na snazi F4 format, a učesnici su Hapoel Jerusalim, Hapoel Eilat, Makabi Rišon Lezion i Makabi Tel Aviv. Finale je na programu devetog juna, polufinala tri dana pre. U Češkoj, jasno, Nimburk – trinaesti put u nizu. Kod Slovaka, konačno Prividza, nakon dva neuspešna pokušaja. U Belgiji je finale u toku, a Ostende našeg Raška Katića vodi protiv Okapi Alstara sa 1-0. Holandija je već krunisala šampiona, i to je ekipa Hroningena. U Austriji su šampioni Obervart Ganersi.

U regionu, ponovo Slovenci prednjače u bizarnosti – kod njih se za titulu nadmeću Zlatorog Laško i Helios Domžale, što je tek treći put u istoriji da se neko ex-SFRJ finale igra u kompletnom odsustvu ABA ligaša. Makedonija ponovo slavi MZT, a BiH, ponovo, Igokeu.

Crnogorski šampion je za promenu Budućnost, dok u Hrvatskoj Cedevita verovatno večeras overava novi naslov hrvatskog prvaka. Malo dalje od SFRJ, Mađari u finalu gledaju veliki derbi Solnok – Alba Fehervar, a u Rumuniji po prvi put je slast titule osetila Oradea, u čijem stručnom štabu sede naši zemljaci Milan Mitrović i Igor Ranisavljev. Sada vas sigurno i zanima ko je osvojio titulu u Bugarskoj, a neki bolje informisani će verovatno proceniti da je to bio Lukoil. I u pravu su, nekadašnji dvostruki vicešampion Evrope osvojio je svoju trinaestu krunu u poslednjih četrnaest sezona.

I šta nam je sad ostalo za kraj? Pa naravno, Srbija (dobro, i informacije o Švedskoj, Norveškoj, Finskoj, Velikoj Britaniji i Irskoj ali zaista, koga to zanima). Isprva sam hteo da napišem nešto više o ovom novom-starom derbi finalu, kao i polufinalnim marifetlucima na relaciji Pionir-Železnik, ali znate kako – ograničiću se na tek pokoju reč.

Zvezda brani titulu, a Partizan, jedan potpuno novi Partizan u odnosu na onu grotesknu kreaturu iz prve polovine sezone, bi rado da je vrati.

Na strani crveno-belih je očigledan suvi košarkaški kvalitet, na strani crno-belih enormna želja, energija i motivacija. Trener Zvezde Dejan Radonjić je već upozorio da Zvezda mora odigrati „evroligaški“ ako bi da po sedamnaesti put postane državni šampion, i ja ovde nemam šta da dodam – Džikićevi „partizani“ su kvalitetno uigran tim koji je u prethodna dva navrata čistom agresijom, kvalitetno kanalisanom pritom, odneo premoć u večitim derbijima.

partcz-004

Ali znate kako već kažu, finale je finale. Pa neka bolji pobedi, a mi da uživamo u ovim poslednjim danima klupske košarke za ovu sezonu. Leto je na pragu, a sa njim stiže i kvalifikacioni turnir u Areni, a zatim i igre u Riju. Nadamo se najboljem.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: