Da li imate preko 18 godina?

Bio jednom Kup UEFA

Miloš Jovanović nas vraća u prošlost kada je Kup UEFA imao više smisla. Legendarne utakmice i ekipe.

2
0

Postoje retke definitivne istine u životu. Znate već ono, trava je zelena, nebo je plavo, more je slano i tome slično. E, sada tom nizu truizama treba dodati i “Sevilla osvaja Ligu Evrope”. Pobedom od 3-1 nad Liverpoolom u švajcarskom gradu Bazelu ove srede, Sevilla je petim trijumfom u ovom kontinentalnom takmičenju uspešno postavila novi rekord, preskočivši time…samu sebe, budući da su prvi pratioci Juventus, Inter, te već spomenuti Liverpool na tek po tri trofeja.

Još jedan trijumfalni hod andaluzijske ekipe do evropskog odlikovanja ilustrovao je jednoličnost kojom ovaj prekršteni kup UEFA u poslednje vreme odiše. Istorijski gledano, “drugi razred” evropskog krema bio je nekako najšarenije takmičenje. Masovnost dotičnog itekako je potpomogla, ali ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da su ugledniji kvalifikanti često doživljavali ovaj kup kao smetnju na godišnjem rasporedu koje se što pre valja ratosiljati. Ima tu i časnih primera, ne kažem – Real je sredinom osamdesetih u dve sezone uspešno i osvajao, i branio ovaj trofej, ali ko još pomisli na “kraljeviće” kao prvu asocijaciju kada se krene na ovu temu? Kup UEFA, to su te neke Boaviste, Brage, Feyenoordi, Anderlechti, Espanyoli, Parme i njima slični.

Ili barem tako beše. Dvadeset i prvi vek učinio je da fudbalski bogataši postanu prebogati, a srednja klasa – čitaj, oni kojima je geografija podarila mesto u velikim ligama – postane skoro pa nedostupna za timove sa evropske periferije. Prethodni se milenijum ispisao sa sada već epskom pobedom Galatasaraya nad Arsenalom, dve godine kasnije trofeja se dokopao i holandski Feyenoord, ali sve ostalo je išlo skoro pa po scenariju. Pet puta Sevilla, dva puta Atletico Madrid i Porto, jedared Valencia – izuzmemo li iberijsko poluostrvo, videćemo da su dalji osvajači stizali ili iz Engleske (Chelsea, Liverpool), ili iz bivšeg Sovjetskog Saveza (CSKA Moskva, Zenit, Šahtjor). Marginalno je raznovrsnija lista ekipa koje su u ovom istom vremenskom periodu pale na poslednjoj prepreci – tu pišemo, recimo, pokušaje škotskih “večitih” (Rangers i Celtic), dva nemačka kluba (Werder i Dortmund) i jedne Francuze (Marseille). Ostalo? Opet ista svojta…Benfica, Braga, Sporting, Liverpool, Fulham, Middlesbrough…dobro, i Dnipro, tek da ne bude da ne spominjem postsovjetske skorojeviće.

Hoće li kup UEFA ponovo dobiti onaj svoj stari kolorit? Iskreno sumnjam.

Progres neumitno gazi sve pred sobom, i teško je očekivati da će neki relativni “siromasi” (čitaj klubovi sa ispod 20-30 miliona budžeta) dogurati do samog kraja. Sistem takmičenja sa grupnom fazom takođe favorizuje bogatije, a i oni koji prežive uglavnom brzo izginu na proleće kad se ozbiljni uozbilje, i još pristignu ponavljači iz Lige šampiona. Desi se tu poneka recimo Sparta, ove godine četvrtfinalista, ali uglavnom – mrka kapa.

_jsp5725

I sada, kada smo se svi nadam se složili da kup UEFA više nikad neće biti isti, vreme je i da se podsetimo nekih epskih duela koji su obeležili ovo kontinentalno takmičenje. Neke od ovih utakmica sam lično gledao, o nekima sam samo slušao, ali svakako su sve ovo sami klasici. Pa da krenemo redom, i da vidite ko je sve nekad stizao da se lopta po Evropi.

FK ŽELJEZNIČAR – VIDEOTON 2-1, 24.04.1985 (1/2, revanš)

Haotična priroda kupa UEFA najbolje se da ilustrovati kroz ovu sezonu 1984-1985. Kako drugačije objašnjavate činjenicu da se u polufinalu obreo sarajevski Željezničar, koji je na putu do pretposlednjeg stepenika izbacio bugarski Sliven, švajcarski Sion, rumunsku Craiovu i sovjetski Dinamo Minsk – sve to dok su se u ostatku žreba međusobno šamarali Inter, Koeln, Tottenham, Real Madrid, Manchester Untied, HSV, Anderlecht, Ajax, PSV…? Imao je “Željo” lude sreće prilikom izvlačenja protivnika, ali im je bognja Fortuna okrenula leđa na jedva tri minuta od obećane zemlje.

Videoton nije bio tek neki mađarski klub koji je danas – oni su, recimo, bili bolji od Manchester Uniteda, a rundu pre i od Partizana, koji je u drugom kolu u danas mitskom dvomeču izbacio londonski QPR.

Mađari su tukli ekipu Ivice Osima sa 3-1 u prvom meču, uz gol nade Harisa Škora, čoveka sa kojim se Ivica Osim naknadno sprdao da je “ključni igrač reprezentacije – zaključava svlačionice”.

150131059.2_mn

U revanšu su „plavi“ krenuli jako, i već posle pet minuta je Edin Bahtić postigao prvi od željena dva gola. Ređale su se šanse tu kao na traci, napadali su domaći u talasima, i kada je Edin Ćurić iskoristio smotanost Videotonove odbrane u 72. minutu i zatresao mrežu za 2-0, svi su već videli finale. Željezničar u finalu! Koliko to samo nerealno zvuči.

A da sve ostane u dometu nerealnog pobrinuo se desni bek Jozsef Csuhay. Nakon dugog perioda dominacije sarajevske ekipe, gosti su odigrali savršenu akciju u tri poteza – cela odbrana Željezničara je zaboravila na Csuhaya, koji se nakon inicijalnog pasa ušunjao u kazneni prostor, primio centaršut i srušio snove svih prisutnih. U finalu je Videoton naleteo na Real Madrid i pretpostavljate kako se to završilo.

CLUB BRUGGE I MAGIČNA 87-88

Pre skoro trideset godina, novi belgijski šampion Club Brugge odigrao je jednu od najluđih evropskih sezona u pamćenju. Ekipa koju je sa klupe vodio holandski strateg Henk Houwaart, i za koju su nastupali veliki Jan Ceulemans, Franky Van Der Elst i drugi, definisala je šta zapravo znači „prednost domaćeg terena“. Kako je njihova kampanja izgledala?

Pa ovako, počelo je u tadašnjem Lenjingradu – “crno-plavi” su prvi meč izgubili sa 2-0, a revanš dobili sa 5-0. Zatim je usledilo gostovanje u Beogradu, gde ih je Zvezda ispratila sa 3-1 – dve nedelje kasnije, Belgijanci su ponovo uspeli da “okrenu” svog rivala sa ubedljivih 4-0.

Kada je u prvom meču trećeg kola Borussia iz Dortmunda otresla Brižane sa 3-0, verujem da su mnogi rekli “okej, to je to”. Ali ne i Houwaartovi puleni, koji su posle 120 minuta fudbala slavili sa čak 5-0.

U četvrtfinalu je Panathinaikos izbačen sa gotovo “rutinskih” 3-2 (2-2 u prvom meču, 1-0 u revanšu), a polufinale donelo je okršaj sa Espanyolom. Samo, uz jednu kvaku…po prvi put je Brugge prvo bio domaćin. Dva gola prednosti nisu bila dovoljna zaliha za revanš u Barceloni, Orejuela i Losada su odveli meč u produžetke, a tačku na “i” stavio je je Pichi Alonso pogotkom u 119. minutu. Bolan kraj, ali znate kako, ko se mača laća…Espanyol je u finalu izgubio od Bayera iz Leverkusena posle jedanaesteraca, a obe utakmice završena su sa po 3-0 za domaću ekipu.

FC TORINO – AJAX 2-2, 29.04.1992. (finale, prvi meč)

Kako su samo sevale šanse na stadionu Delle Alpi to veče! Torino je bio pomalo neočekivan finalista, pre svega jer su u polufinalu svi očekivali da će ih Real izbaciti, međutim predviđanja raje ih uopšte nisu omela. Ajax se ovde spremao za osvajanje Evrope, obrisi nove velike ekipe su se itekako videli, ali Torineze to uopšte nije zanimalo. Možda je Ajax imao buduće zvezde Bergkampa, Wintera, Jonka i Franka de Boera – Torino je kontrirao sa Gigijem Lentinijem, Rafaelom Martinom Vasquezom, Lucom Marchegianijem, oporavljenim Enzom Scifom i odličnim Brazilcem Casagrandeom, koji je i postigao oba gola za svoju ekipu.

Utakmicu je prenosila neka naša televizija (ja pretpostavljam RTB 2, jer drugih tada baš i nije bilo u izobilju), i sećam se koliko sam uživao gledajući. Navijao sam, atipično, za Torino, jer su bezmalo svi nešto balili o novoj generaciji amsterdamskih kopljanika, a „bikove“ su predvodili neki levi Brazilac na pragu tridesete koji se po završetku karijere navukao na heroin, Belgijanac italijanskog porekla koji je nekad bio čudo od deteta a onda su nastupile povrede, i Španac koji je ličio na klošara kojeg su dva dana pred utakmicu pokupili sa Starog Sajmišta i istreznili na vreme. Holandska mladost? Koga briga. Bećari u bordo dresovima su se pošteno potukli i pokazali zube Van Gaalovim omladincima, ali im je pobeda nažalost izmakla.

U revanšu u Amsterdamu, Stanley Menzo je spustio roletnu, Vasquez je po sećanju pogodio jednom prečku, golova nije bilo i Ajax je upisao još jednu recku. Lentini je otišao u Milan za basnoslovnu sumu, ali ga je stigla sudbina gorespomenutog Scifa. Marchegiani je prešao u Lazio i postao ikona kluba. Roberto Mussi vratio se u Parmu, Luca Fusi je stigao čak i da zaigra za Juventus. Ostali su uglavnom izbledeli – kažem uglavnom, jer se među neiskorišćenim izmenama na klupi tada našao i osamnaestogodišnji Italijan sa australijskim pasošem koga su drugovi zvali “Bobo”.

luca

Luca Marchegiani

KARLSRUHER SC – VALENCIA 7-0, 02.11.1993. (2. runda, revanš)

A sve je tako lepo počelo po Valenciju. Prvi meč, 35. minut, Nemci prave faul na 20m do gola, Mijat namešta loptu, pogađa slobodnjak, Jordan Ivanović u ekstazi. Lubo Penev uteruje drugi na početku drugog poluvremena, pa još jedan dvadeset i pet minuta kasnije. Ali u osamdesetom minutu stiže opomena, Edgar Schmitt postiže utešni gol za KSC. Vredan gol, veli Jordan. Šta lupeta ovaj, pitam se ja, Valencia je ih je propisno izgazila.

Neizvesnost je u revanšu trajala čitavo poluvreme. Schmitt je otvorio Špance golovima u 29. i 34. minutu i tako obrisao prednost iz prvog meča. Rainer Schuetterle je postigao i treći. Potop je usledio posle odmora.

Schmitt je pogodio još dva puta, Shmarov i Slaven Bilić su samo dosolili za kraj. Jedan od najboljih pojedinaca se inače uopšte nije ni upisao u strelce, ali se zato sigurno upisao u moždanu koru Valensijinih defanzivaca, jer te noći niko od njih nije mogao ni da ga dodirne – reč je o ruskom krilnom napadaču Sergeju Kirjakovu, koga mnogi pamte pre svega po bujnoj plavoj kosi a ne fudbalu.

Winnie Schaeffer

KSC, koji je tada trenirao stari ludak Winnie Schaeffer, danas igra “cvajtu”, i retko šta postignu ovako globalno gledano. O Valenciji, Mijatu i ostalima dovoljno znate.

Svejedno, može Valencia osvojiti još dvadeset primera, ja ću ih uvek pamtiti kao dunstere kojima Kirjakov i Schmitt prave decu.

I još mi u glavi zvoni rezignirani Jordan, koji posle šestog gola za nemačku ekipu samo komentariše “jadni golman Sempere”.

LIVERPOOL – DEPORTIVO ALAVES 5-4, 16.05.2001. (Finale)

“Gospode bože, kakav užas. Verovatno će biti nekih smaračkih 0-0, pa će neko da izmuva trofej posle penala”. Ovo behu reči legendarnog Johanna Cruijffa, koji se uplašio da će se jadni gledaoci nasmrt dosađivati uz ovaj finalni okršaj između Liverpoola i Alavesa. I stvarno, prognoza je relativno bila na mestu – “Pool” je igrao jezivo za oko naporan fudbal pod vođstvom Gerarda Houlliera. Polufinalni dvomeč sa Van Gaalovom Barcelonom, u kojem su ukupno viđene ravno dve šanse – penal Liverpoola koji je realizovao Gary McAllister i jedan šut Rivalda koji je završio na prečki – svima je još bio svež u sećanju.

Nije stoga ni čudno da je finale bilo vrhunac fudbalske šizofrenije. Markus Babbel je pogodio već u trećem minutu – Steven Gerrard je duplirao vođstvo desetak minuta kasnije. Smanjuje Ivan Alonso u 26., ali iskusni Škot Gary Mac realizuje još jedan penal. 3-1 na poluvremenu? Sigurno je dosta.

Al’ zamalo. Na scenu tada stupa te (i samo te) godine nerealno efikasni Javi Moreno, sa dva gola u 47. i 49. minutu. Petnaest minuta kasnije trener Mane ga vadi iz igre – zašto, nikada neću saznati. Fowler ulazi za „crvene“ i pogađa za novo vođstvo – dva minuta pred istek regularnog vremena, Jordi Cruijff izjednačuje i holandski komentator doživljava dosad nedoživljeni multi-orgazam tokom TV prenosa. Čovek se toliko bio zaneo da je do isteka devedesetog minuta još uvek penio o Jordijevoj majstoriji.

U produžecima su svi malo usporili, što se i očekivalo, ali je penal-dramu sprečio bek Alavesa Delfi Geli autogolom četiri minuta pred kraj. Ako vas slučajno zanima, Deportivo Alaves je trenutno na pragu povratka u Primeru posle dugogodišnjeg izbivanja iz iste. Javi Moreno je prešao u Milan, koji ga je DHL-om vratio u Španiju nakon svega godinu dana u crveno-crnom dresu (tek dva upisana gola sigurno imaju neke veze sa ovime).

Neka ovo podsećanje na treći Liverpoolov kup UEFA bude i kraj ove liste. Znam, svašta sam ovde nešto propustio da vam ispričam. Čuveni evropski hod niškog Radničkog, recimo, ili legendarnih 3-1 Rijeke protiv Reala na Kantridi, pa onda krađa u revanšu gde gluvonemi Damir Desnica dobija drugi žuti karton zbog prigovora.

Dvomeč Crvene Zvezde sa Borussiom iz Moenchengladbacha, “Tumbine bebe” i jesen ’98…ili možda Feyenoordovo dvomeč sa PSV-om i gol Van Hooijdonka za produžetke u poslednjem trenutku, Anderlechtova kupovina sudija protiv Nottingham Foresta ’84, Schalke 04 i “borbeni vepar” Marc Wilmots.

Mogli bismo ovako celu noć o kupu UEFA i njegovoj prošlosti, ali da se zaustavimo na vreme dok ne uđemo već u ozbiljni tl;dr.

Realnost je ipak takva da će verovatno i dogodine neka Sevilla da se prošeta do finala, a onda ćete se nadam vratiti na ovaj tekst i pročitati još jednom kako je jednom davno neki Edgar Schmitt metnuo pet gola Valenciji u dva meča.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: