Da li imate preko 18 godina?

Atina ’95 – povratak Jugoslavije na tron

Od dodatne runde kvalifikacija do titule evropskog prvaka. Kako je izgledao put do najdraže evropske titule i ko su bili heroji?

0
0

Odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz 1992. godine kojom su Jugoslaviji uvedene sankcije, našim sportistima je bilo onemogućeno da se nadmeću na najprestižnijim svetskim i evropskim takmičenjima. Sjajan niz košarkaške selekcije koja je u to vreme bila aktuelni šampion Evrope i sveta je na taj način prekinut, te su stoga „plavi“ morali da preskoče Olimpijske igre u Barseloni i gotovo sigurno finalni meč protiv američkog „drim-tima“. Usledili su potom Evropsko prvenstvo i Mundobasket pre nego što je konačno 1995. godine usledio povratak naših košarkaša na šampionat Evrope koji se te godine održao u Grčkoj.

Do smotre na kojoj su se okupile najbolje selekcije Evrope te ’95. naši košarkaši koje je sa klupe predvodio dvojac Dušan Ivković i Željko Obradović morao je da dođe zaobilaznim putem, preko kvalifikacija koje su održane od 31. maja do 4. juna u Sofiji. Trijumfima nad Bugarskom, Estonijom i Turskom, te odličnim igrama Predraga Danilovića pre svih, „plavi“ su izborili vizu za Atinu.

„Želim što pre da saznam gde se nalazimo u odnosu na svetsku košarku u ovom momentu“, bile su reči selektora Ivkovića pri sletanju reprezentacije u glavni grad Grčke. A bolji test za tako nešto nije mogao da se desi na samom početku šampionata. Domaćin kao rival u paklenoj atmosferi pred prepunom halom.

Sa jedne strane Janakis, Alvertis, Fasulas, Sigalas, Kristodulu a sa druge Danilović, Paspalj, Đorđević, Bodiroga, Savić, Divac. Posle 40 minuta igre na semaforu je pisalo 72:72, da bi u produžetku „plavi“ predvođeni pre svega maestralnim Dejanom Bodirogom na toj utakmici stigli do trijumfa od 84:80.

Posle te pobede nad Grcima redom su pred našim momcima „padali“ Litvanija, Italija, Švedska, Nemačka Francuska, pa ponovo domaćin Grčka u polufinalu.

„Po mom mišljenju to je do tada bio najkvalitetniji šampionat Evrope u istoriji. Kada pogledate imena igrača ne samo u našoj slelekciji, nego i u ostalim reprezentacijama videćete koliko je tu bilo istinskih košarkaških asova. Mi smo pre svega imali jednu neverovatnu energiju i jedan neverovatno dobar tim, a sa druge strane uvek smo imali taj pobednički mentalitet, tako da ja mislim da nije postojala šansa da izgubimo neku utakmicu u Atini“, reči su tadašnjeg selektora Ivkovića

Poseban akcenat ove priče staviću na sam finalni meč, protiv Litvanije, u hali gde je 18.000 ljudi navijalo protiv naše reprezentacije, u jednoj atmosferi, kako je Vlade Divac rekao „punoj mržnje koju on do tada u životu nije video.“

Kao što sam prethodno naveo imena grčkih reprezentativaca, a u prilog tezi Dude Ivkovića da je ovaj šampionat bio ubedljivo najkvalitetniji do tada odigrani, na kratko ću se osvrnuti i na sastav reprezentacije Litvanije sa tog Evropskog prvenstva. Od Arvidasa Sabonisa, pa Štombergasa, Kurtinaitisa, Karnišovasa, do Marčuljonisa, Einikisa, Lukminasa. Kako je to rekao Sale Đorđević u jednom intervjuu- „milijardu prekaljenih asova i sa naše i sa njihove strane.“

A upravo je Aleksandar Đorđević na tom meču stekao košarkašku besmrtnost, potvrdio status legende i idola svih klinaca koji su preko TV-a posmatrali finalni meč Evropskog prvensta. Pogodivši devet trojki i postigavši ukupno 41 poena, najzaslužniji je za konačan trijumf naše reprezentacije i povratak pehara namenjenog najboljem u Evropi, tamo gde zaista i pripada.

„Takvu utakmicu treba da igraš onako kako si celog života sanjao da želiš da igraš. Čitaš situaciju na terenu. Išlo je sve kako treba, slušala me je ruka na tom meču, ali ni sam nisam mogao da verujem da sam postigao toliko poena. Bilo je tu igrača koji su isto odigrali sjajno i koji su nas vodili do pobede, kao npr. Saša Danilović koji je postigao 23 poena“, izjavio je Đorđević.

Atinsko finale se ne može ispričati kao priča a da se ne pomene i legendarno zakucavanje Danilovića preko Sabonisa i stavljanja „na poster“ legende litvanske i evropske košarke. U jednom brzom napadu koji je poveo Saša Obradović, loptu je dodao do Danilovića koji je izveo pomenuto zakucavanje, mada kako sam tvrdi, to nije bila njegova prvobitna namera.

„Ja nisam želeo da zakucam preko njega, jer sam išao na polaganje, ali on je kasno obratio pažnju na mene. U trenutku kada sam skočio, moje koleno je došlo na njegov lakat i on me je tako dodatno podigao, tako da je ispala idealna situacija za zakucavanje. Posle toga se povela priča oko onog mog pogleda da li sam ga uputio njemu ili ne, ali moram da kažem da sam ja u tom trenutku gledao u sudiju jer sam mislio da će da svira i faul za dodatno slobodno bacanje. Nije mi palo na pamet da iskažem bilo kakvo nepoštovanje prema jednom takvom asu kao što je Sabonis iz jednostavnog razloga što je on sve nas onako kolektvino mogao već u sledećem napadu sve sa loptom da zakuca u koš.“

Litvanski košarkaši nezadovoljni suđenjem u jednom momentu su želeli da napuste parket. Neki naši igrači među kojima se najviše istakao Aleksandar Đorđević su pokušavali da ubede košarkaše Litvanije da svojim postupkom ne ugroze jedan odličan meč. Potez naših protivnika i iskazano nezadovoljstvo imali su za posledicu da se stvori samo dodatni pritisak na sudije, ali rezultat je na kraju glasio 96:90 za Jugoslaviju. „Plavi“ su postali šampioni Evrope.

Na pobedničkom postolju pored Jugoslavije i Litvanije, našla se i selekcija Hrvatske, koja je to isto pomenuto postolje napustilo neposredno pre nego što je Jugoslavija proglašena šampionom Evrope. U izjavama tadašnjih reprezentativaca „kockastih“ može se čuti da je to bilo isključivo politička odluka i posmatrano sa ove distance velika greška. No, bilo kako bilo, Žarko Paspalj je podigao pobednički pehar i slavlje je moglo da krene, kako među našim reprezentativcima tako i među domaćom nacijom.

Euforija je bila ogromna, a na dočeku naših momaka po povratku iz glavnog grada Grčke prisustvovalo je prema nekim podacima 100.000 ljudi.

„Značajnije od bilo koje medalje je činjenica da smo vratili osmeh našoj naciji, vratili smo sreću i ponos. Mi smo sve vreme tog šampionata mislili na naš narod i taj doček je bio nešto neverovatno. Od ljudi koji su stajali pored auto-puta, pa sve do onog čuvenog balkona ispred Narodne skupštine, sve je bilo nezaboravno“, priseća se Vlade Divac.

Jugoslavija je šampion Evrope. Niz sjajnih rezultata koji je prekinut jednom političkom odlukom je nastavljen. I trajao je godinama posle toga. I trajaće i dalje. Jednostavno, mi smo zemlja košarke. Drugačije i ne može da bude.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: