Da li imate preko 18 godina?

Karijera od fudbalskih terena preko opera i muzeja do postelja najlepših žena

„Na kraju svih tih putovanja, olimpijada, galerija, utakmica, muzeja, shvatio sam – sad pri kraju, da čovek putuje po svetu tražeći ono što mu treba i vraća se kući da to nađe", tako je govorio Aleksandar Aca Aranđelović.

1
1

Aleksandar Aca Aranđelović je jedna od najuzbudljivijih likova koje dolaskom komunističke vlasti u Beogradu Jugoslavija nije mogla, a ni smela da primeti. Sam je u nekoliko navrata opisivao sebe kao „tatinog sina“, ali to što se rodio sa „zlatnom kašikom“ umeo je i te kako da nosi. Elegantno i sa stilom. Toliko da mu je to prijalo i pristajalo kao retko kome u to doba, naročito fudbalerima.

Aca je rođen 18. decembra 1922. godine u Beogradu, ali svoje korene vuče malo južnije, pošto mu je otac Rista Aranđelović bio rodom iz Crne Trave. Rista je bio veoma poznat i bograt građevinar. Inače su Crnotravci poznati kao vrsni neimari, te su sagradili mnoge znamenite zgrade u Beogradu kao što je zgrada Pošte u Savskoj, kao i velelepne vile i palate. Između ostalog, Rista je sagradio i zgradu na Terazijama 35. Sadašnje prostorije Fudbalskog saveza Srbije. Slučajnost?

Postoji dilema oko nadimka „Aca Autobus“. Jedni smatraju da ga je zavredio pre rata kada je oduševio sve prisutne na utakmici protiv HAŠK-a (5:1), te se činilo kao da je protivnike „vozio autobusom“. Sa druge strane, postoji verzija po kojoj je to bilo nakon igračke karijere kada je bio turistički vodič pošto autobus jasno aludira na putovanje.

Mali Aleksandar nije oskudevao ni u čemu: bio je prvi sportista u Jugoslaviji koji je posedovao sopstveni automobil već sa 16 godina – bio je to zeleni „bjuik“, registarskih tablica 442.

Karma se očigledno baš namerila da Aranđelovića spoji sa zelenim travnjakom… Otac je imao još dva automobila, ono što se pošteno zaradilo nije se baš puno štedelo. Otac je uvideo da mlađi Aranđelović jednostavno ne može bez fudbala, kupio mu je sopstveni fudbalski klub! Zvao se Jedinstvo i igrao je na terenu blizu Luke Beograd. Doveo je igrače i trenera, a Aca je sa svega 17 godina odigrao prvu prvoligašku utakmicu.

Bio je napadač, ali je takođe imao istančan osećaj za asistenciju. Krasila ga je neverovatna snaga, zavidna brzina i odlična tehnika. Bio je vešt i nepredvidiv dribler i često je voleo da dolazi do centra igrališta ne bi li organizaciju igre preuzeo u svoje noge. Bilo je to netipično za fudbal toga doba. Prema svedočenju legendarnog novinara Todora Bulje, bio je „nenadmašan i neumoran dribler, mogao je na malom prostoru da nadmudri po nekoliko protivničkih igrača“.

„Jedinstvo je bilo flit za favorite, za BSK i Jugoslaviju, pobedili su HAŠK u Zagrebu sa 5:1. Na toj utakmici dobio sam nadimak Autobus. Bio sam dobar tehničar, strahovito fizički jak… Svetislav Glišović, trener i igrač BSK-a a i komentator u listu Vreme, napisao je da ću posle mature otići u londonski Arsenal da pokažem Englezima kako se dribluje. Možda bih i otišao u London da nije izbio rat“, govorio je svojevremeno Aleksandar.

Stigao je da učestvuje i na Sremskom frontu, krvavom obračunu koji srpska istorija neće pamtiti po dobrom pošto je sastav te vojske činila uglavnom srpska omladina, maltene dečaci koji nisu stigli da budu mobilisani pred sam početak rata. Poginulo je 20 hiljada ljudi, ali Aleksandar je preživeo. Vratio se u Beograd i zaigrao za tim Prve armije. Kratko je igrao i za Metalac i Student, ali se 1946. godine obreo u Crvenoj zvezdi i odmah zablistao. U januaru naredne godine bio je, prema ocenama novinara, najbolji pojedinac prvog Večitog derbija između Partizana i Crvene zvezde. „Crveno-beli“ su dobili tu utakmicu sa 4:3, trostruki strelac bio je legendarni Jovan Jezerkić a igrali između ostalih i Stjepan Bobek i Rajko Mitić. Najbolji je bio „Aca Autobus“.

Da će svoje „predratne buržujske grehe“ morati da plati, bilo je sasvim jasnom nakon trećeg zasedanja Avnoja. Otac Rista bio je delegat na tom zasedanju u funkciji člana Demokratske stranke i bio je prvi u redu da se izjasni za ili protiv Tita. Upotrebio je formulaciju „nisam za“ i to je bio jasan signal „unutrašnjim organima“.

„Sat vremena posle glasanja, vrata na našoj kući su bila zapečaćena. Ocu su uzeli kasu i odveli ga negde na jedanaest dana. Tada smo videli šta će nas sve snaći.“

Već tada je bio spreman za bekstvo, a to se najefikasnije činilo preko Trsta koji je još uvek bio tačka sporenja nakon Drugog svetskog rata. Odluku da pobegne iz Jugoslavije Aleksandar je prosto objasnio da mu je u „posleratnom Beogradu bilo veoma tesno“. Šansa za bekstvo ukazala se u martu 1947. godine kada je Crvena zvezda gostovala Poncijani. Između ostalih, dogovor je bio da u Trstu sa njim ostanu i gorepomenuti Jezerkić i Mitić. Na kraju je ostao samo on. Često je Aranđelović smatrao sebe veoma bogatim emigrantom pošto je sa sobom poneo 46 zlatnika prišivenih u odelu. Primera radi, za jedan zlatnik se tada moglo dobiti 6000 lira, a ručak u restoranu nije bio više od 200.

Primetili su ga tada čelnici Milana i doveli za 900 hiljada lira, ali nije uspeo da debituje na zvaničnoj utakmici jer dozvola od Fudbalskog saveza Jugoslavije nikako nije stizala. Kako je imao slobodnog vremena, često je posećivao Milansku skalu gde je upoznao i zaljubio se u operu. Sprijateljio se sa čuvenim operskim pevačima Titom Gobijem i Benjaminom Giljijem.

Formu je održavao igrajući za reprezentaciju Mađarske u izbeglištvu, timu koji se zvao Hungarija. Za 85 utakmica koje su bile revijalnog karaktera izgubili su samo jednom i to, kako je Aranđelović rekao, zato što su hteli. Igre u Hungariji su pomogle Vladislavu Kubali, čuvenom reprezentativcu čak tri države (Čehoslovačke, Mađarske i Španije). Kubala je nakon jedne od utakmica Hungarije potpisao ugovor sa Barselonom čiji će ga navijači proglasiti za najboljeg fudbalera Barse svih vremena 1999. godine. Nikada nije prestao da se zahvaljuje Aranđeloviću.

„Bili su širokogrudi pa su primili zagrebačkog golmana Monsidera i mene. U tom timu igrali su još jedan Kubala, Žengeler, Šaroši, Tot III, čak i naš Vili Šipoš koji je menjao klubove kao košulje. Za osam godina odigrao sam za njih 85 utakmica. Igrali smo čak i po četiri utakmice nedeljno, a istovremeno smo nedeljom igrali za svoje prave klubove Milano, Padovu, Romu“, kazao je junak ove priče jednom prilikom.

Morao je da ode u Padovu kako bi mogao da igra u Seriji B, ali se 1949. godine vraća u Seriju A gde igra za Romu koja se tada grčevito borila za opstanak. Na 20 utakmica postigao je 9 golova i postao ljubimac navijača. Toliko da dobio nadimak „Ammazzasquadroni“ – čovek sa oružjem u nozi. Igrao je za 50 hiljada dolara, tada je moglo da se kupi 25 „kadilaka“ za taj novac. Lako se uklapao u svaku novu sredinu poštujući neko svoje načelo da se ni u jednom gradu ne zadrži više od godinu dana. Zbog toga su najviše patile dame, i to ne bilo kakve. Lepotice poput glumica Ane Manjani i Alde Vali. No, to su priče za neke druge prilike…

Stigao je Aca u Novaru 1950. godine i za jednu sezonu odigrao 26 utakmica, pritom postigavši devet golova. I pored toga ostavio je dubok trag o čemu svedoči i italijanski novinar Đanfranko Kapra.

Za njega je bio izazov da trenira bos. Čuda je pravio s loptom na treninzima. Pamtim da je uživao u Verdiju i Betovenu i kako ga Piola grli na terenu jer mu je dao idealnu loptu za gol. Odigrao je 26 utakmica, dao devet golova i – otišao.

Govorio je pet jezika (engleski, francuski, italijanski, španski i nemački), u Italiji je za četiri godine obišao gotovo sve muzeje i pozorišta. Često je svojim „kadilakom“ iz Rima odlazio u Veronu kako bi odslušao „Aidu“ – koju je odslušao preko 150 puta – i vraćao se sutradan na trening. Jako je cenio Leonarda, Mikelanđela i El Greka, ali je uvek govorio da ne postoji najbolji slikar i da je to stvar ukusa.

Godine 1951. prelazi u Rasing iz Pariza, više zbog prestiža nego zbog sportskih ambicija. Za potpis je dobio 25 hiljada dolara, uz mesečnu platu od 80 hiljada franaka to i nije bilo tako loše. A tu je i Pariz, evropska prestonica mode i glamura, noćnog života i lepih žena. Kako i sam Aca svedoči, tamo se združio sa prognanim prestolonaslednikom Petrom II Karađorđevićem koji ga je uveo u krug pariske elite. Tamo je upoznao i jednu groficu kojoj je oteo srce, ali to je bila samo još jedna od, sudeći prema njegovo ličnoj evidenciji, dve i po hiljade žena.

U Parizu sam se družio sa kraljem Petrom II, knezom Pavlom, Dragišom Cvetkovićem, Stanislavom Krakovim. Kralj je bio tek dve-tri godine mlađi od mene. Mnogo je voleo fudbal. Zajedno smo išli na utakmice. Igrali smo ševu u Bulonjskoj šumi. Kralj u plavom odelu stoji na golu. Sa nama je često bio i slikar Bata Mihajlović. Ja sam kralju sa velikim zadovoljstvom poklonio 15 odela u raznim prilikama. Kralj me je u Parizu upoznao sa groficom Fabiolom Imotom de Aragon. To poznanstvo te noći na Boemima pretvorilo se u nežno prijateljstvo“, govorio je Aleksandar.

Poslednji njegov pokušaj da zaigra ozbiljan fudbal bio je Atletiko Madrid, tada veći od dva madridska tima. Trener je bio čuveni Helenio Herera koji nije mario za 33 godine Aranđelovića i koji je „bezdušno mučio ceo tim“. Nije Aca Autobus želeo da u tim godinama trči 25 krugova po terenu, a da na treningu ni ne vidi loptu. Kako je Herera sa svojim klubom Stad Frans dolazio u Beograd i igrao baš protiv Jedinstva (čak je on i čuvao Aranđelovića), nije nemoguće da animozitet potiče još od predratnih dana.

Od 1953. godine seli se na čak tri kontinenta. Prvo je otišao u Kanadu, da bi nakon Olimpijskih igara 1956. godine u Melburnu ostao da živi u Australiji gde je u poslu kopanja rude bio prevaren od dva partnera. Dva Srbina. Stigao je da skokne i do Hong Konga i Vijetnama aktivno igrajući amaterski fudbal. Radio je i kao kamiondžija i maser, nije mu bilo teško kako bi zaradio za život na koji se navikao. Odgledao je sve Olimpijske igre od Berlina 1936. gde ga je vodio otac, pa sve do 1976. godine u Montrealu.

Odlukom o opštoj amnestiji 1963. godine, Aranđelović se vraća u Beograd i biva zaposlen kao turistički vodič. Bio je svojevrsni nomad: po sopstvenoj urednoj evidenciji – a kažu da je bio toliko dobar matematičar da je u glavi mogao veoma brzo da pomnoži dva trocifrena broja – kao vodič pratio je 550 turističkih grupa u 53 zemlje sveta. U Španiji je bio čak 295 puta i toliko je bio fasciniran njome da je napisao i knjigu o Španiji koja nije odštampana. Obišao je Zemlju, kazao je Aranđelović deset puta: tri puta kao turistički vodič, a sedam puta o sopstvenom trošku.

I još malo o brojkama – pored dve i po hiljade žena sa kojima je spavao, pribeležio je i 1565 utakmica i oko 1500 golova, računajući i prijateljske i revijalne utakmice.

Književnik Božo Koprivica prenosi jednu poznatu beogradsku legendu. Čuveni Dragoslav Šekularac je 1966. godine bio u naponu snage, jedan od najboljih fudbalera sveta. Družio se Šeki sa Aleksandrom Aranđelovićem više van terena, nego na njemu, ali često su se takmičili u šutiranju slobodnih udaraca sa 25 metara. Golman je bio veliki Vladimir Beara, ali Aca nije mario za to. Pobedio je tada 44-godišnji Aranđelović Šekularca sa 7:4.

Smatrao je Blagoja Mošu Marjanovića najboljim predratnim fudbalerom u Jugoslaviji, a Dijega Maradonu je cenio više od Pelea. I to govori o njegovom nemirnom duhu.

Preminuo je u svom domu u Beogradu 8. septembra 1999. godine i sahranjen na Centralnog groblju u porodičnoj grobnici pored oca Riste i majke Draginje.

„Aca Autobus“ je jednom prilikom kazao: „Nije mi žao što nisam upoznao ljude, žao mi je što ljudi nisu upoznali mene.“

Možda je ovo jedna od prilika da ga upoznamo? Nikad nije kasno.

 

 

Lajkuj:

Komentari:

  1. Velizar says:

    sjajno. :D

Ostavite komentar:

Slični članci: