Zvuk Detroita najavljuje +++

Kolektiv Dis-patch, koji je u Beogradu od 2002. do 2010. godine realizovao devet izdanja istoimenog festivala, najavio je svoju novu produkciju nazvanu +++ (PlusPlusPlus) u saradnji sa klubom Drugstore – 48-časovni non-stop muzički događaj koji će biti održan od 3. do 5. jula na planinskoj lokaciji južno od Beograda, kao i prvi promotivni događaj 10. aprila u Beogradu na kome će gostovati Derek Plaslaiko, jedan od istaknutijih DJ-eva američke underground klupske scene.

Kao tinejdžer zaveden Mojo i Wizards kasetama i singlovima Minor Threat, Plaslaiko je pratio bitove iz svog rodnog grada 20 milja južno od Detroita sve do epicentra detroitskog techna, koji je u tom trenutku bio na svom trećem talasu uspeha. Brzo je dobio reputaciju DJ-a koji servira setove futurističke techno muzike koji su klinički precizni, sofisticirani i izrazito senzualni. 2004. godine odlučio je da se preseli na istok i postavi novu bazu u Njujorku, odlučan u nameri da delić atmosfere Motor City-a prenese u “veliku jabuku”. Derek, koji je 2006. godine bio proglašen za “najboljeg techno DJ-a u Njujorku” od strane magazina Village Voice, jedan je od rezidenata u okviru njujorške organizacije The Bunker, a trenutna baza mu je Berlin.

Povodom njegovog ovonedeljnog, prvog gostovanja u Beogradu postavili smo mu nekoliko pitanja o američkom i evropskom iskustvu elektronske muzičke i klupske scene.

Prisutan si na sceni već dosta dugo, a veći deo tvoje karijere vezan je za američku scenu, još u vreme kada su techno i elektronska muzika i dalje bili “underground”, iako su rođeni u Čikagu i Detroitu odakle dolaziš. Kako ti se čine ti rani dani iz ove perspektive, kada smo svedoci velikog uspona onoga što u Americi nazivaju EDM?

EDM uspon koji pominješ se zapravo dogodio tek nakon što sam otišao. Nisam ni bio svetan koliko je daleko to sve otišlo sve do pre dve ili tri godine. Gradovi i klubovi u kojima nastupam u suštini nisu deo te priče, pa mi je bilo lako da promašim to čitavo iskustvo. I nije mi zapravo blisko, uz neke časne izuzetke. Padaju mi na pamet festivali kao što su Movement, Decibel ili Communikey.

Ali detroitska scena sredine devedesetih, iz koje potičem, bila je zaista neverovatno iskustvo. Bilo je to nešto zaista posebno, uostalom sve što se tada dešavalo na srednjem zapadu SAD. Pravi underground, pre svega sa fokusom na ples, tako nešto nisam video ni ovde u Evropi od tada. Ljudi u Detroitu oko 1995. uopšte nisu razgovarali na žurkama. Možda kada izađu iz kluba, ali ne dok su unutra. Bilo je u važnije pojedinačno, lično iskustvo nego osećaj pripadanja nekoj široj zajednici. Ali činjenica da su svi bili na istim talasnim dužinama donelo je i taj društveni aspekt. U svakom slučaju, ne verujem da će se nešto slično ponoviti. Imao sam sreće da na neki način to oživim oko 2005. godine kada su počele prve The Bunker žurke. To je bilo nešto najbliže tom originalnom detroitskom iskustvu devedesetih. Ljudi su se samo znojili plešući i nisu marili ni za šta drugo.

Radio si i živeo u Detroitu, Njujorku i, u skorije vreme, u Berlinu. Sve su to prestonice elektronske muzike na ovaj ili onaj način. Koje bi bile glavne razlike koje primećuješ između ove tri “techno metropole”?

Scena u Detroitu je uvek bila mnogo manja nego što ljudi obično misle. Sa izuzetkom vikenda kada se dešava Movement festival, nije u pitanju vibrantna scena kakva je u Njujorku, a posebno ne kakva je u Berlinu. Ne razumite me pogrešno, i dalje je odlična, ali izvan festivala nema žurki koje okupljaju više od 100 ljudi. Niti ima pravih klubova, ali lokacije na kojima se održavaju žurke imaju neki svoj poseban šarm.
Njujorška scena se dosta promenila od kada sam se preselio. Kada sam stigao tamo 2004, nije bilo puno techno dešavanja. Dešavale su se Tronic Treatment žurke, zatim Robots i The Bunker je krenuo u to vreme. Ubrzo nakon toga krenuli su i Blackmarket i Resolute. A sada postoji gomila ekipa koje organizuju žurke. Čini se da svake večeri ima 7-10 pristojnih dešavanja, i to izvan standardnih klubova koji su se otvorili – Output, Verboten i slični. Dosta ljudi izlazi, i ima dovoljno mesta na koja mogu da odu.
Što se tiče Berlina, ovde se definitivno mnogo više toga dešava. U Njujorku se klubovi rano zatvaraju jer mogu da služe alkohol samo do 4 ujutru, a u Detroitu samo do 2. U Berlinu nije tako, tako da možeš skroz da odlepiš.

Leti je još intenzivnije – ne bi mogao da nađeš sat u bilo kom danu da nemaš opciju da odeš negde da plešeš.

Na primer u sredu u 1 popodne, nešto se verovatno negde dešava. Sada imam porodicu pa ne izlazim koliko i ranije, čak se trudim da ne gledam listinge za događaje jer su previše izazovni (smeh).

Gledajući od devedesetih do danas, da li postoji vidljiva razlika u energiji koja prati klupsku kulturu?

Teško je reći, ali čini mi se da se ljudi sve bolje snalaze kako vreme prolazi. Mnogo je lakše saznati sa neki događaj, u odnosu na devedesete kada je postojao samo papirni flajer, ili tek možda objava u časopisu ili dnevnim novinama. Sada možeš lako da nađeš događaj i čak da istog trenutka kupiš avio-kartu i nađeš smeštaj u tom gradu samo da bi otišao na jednu konkretnu žurku! Ne smemo da zaboravimo koliko su sve te promene uticale na rast klupske kulture. I trenutno to deluje mnogo zabavnije od odlaska u lokalni klub gde ćeš provesti noć sa ljudima koje i inače stalno viđaš. Ne kažem da je bolja jedna ili druga opcija, ali mindset je danas sasvim drugačiji.

Deo si takozvanog “trećeg talasa” detroitske techno scene. Kakva je danas tvoja veza sa ovim gradom i kako je bilo biti deo nekih od bitnih trenutaka u ovom kontekstu, gde bi svakako spadao i nastup na prvom Movement festivalu?

Moja veza sa Detroitom uvek je bila dosta jaka. Zaista mi nedostaje sve to. Posebno mi je drago da vidim da se sam grad polako razvija, na neki način se diže iz svog pepela, i to je divno videti čak i sa ove distance. Jako sam ponosan na to šta je Interdimensional Transmissions ekipa postigla tokom poslednjih godina, i kao da se naporan rad konačno isplati. Oni pokazuju jednu drugu stranu scene, afirmišu muziku koju nećeš čuti na drugim mestima. Amber Gillen isto radi odličan posao u smislu kreiranja ambijenata za žurke, puno ulaže u transformaciju samog prostora. IT su moja detroirska porodica i to će uvek biti tako.

Što se tiče Movement-a, to je zaista bilo super vreme. Paxahau ekipa se zaista mnogo zalaže oko tog čudovišta od festivala. Ozvučenje i cela produkcija su sve bolji iz godine u godinu. Pominješ da sam nastupao prve godine, kada se i dalje zvao Detroit Electronic Music Festival [DEMF], i od tada se dosta toga promenilo. Prvih par godina je čak i ulaz bio besplatan. Tako da su svi ljudi, i beskućnici, ludeli uz techno po celom gradu. Jedinstveno iskustvo, jako mi je drago što sam imao priliku da budem deo toga.

I dalje si autor verovatno najdužeg Boiler Room nastupa. Kako se to desilo i kakvo je bilo iskustvo za tebe, s obzirom da si streamovao iz svog stana, okružen porodicom i prijateljima. Nije u pitanju tipičan Boiler Room set, u svakom slučaju…

Ponudili su mi da uradim jedan stream iz mog stana, negde u kasno proleće. Ali pošto sam tada čuvao svog tek rođenog sina veći deo dana dok je moja verenica Heidi na poslu, bilo je teško naći dan koji će svima odgovarati. Prvo su hteli da uradimo popodnevni termin između 2 i 5. Onda sam pomislio da bih mogao da im ponudim duži set s obzirom da to radim iz svoje kuće, pa sam im rekao “Zašto ne 12 sati – od 11 do 23 h?”. Sigurno su prvo pomislili da se šalim. Ali su pristali i to je bilo to!

Uopšte nije bio plan da se uradi “najduži Boiler Room” ili da se po svaku cenu razlikuje od standarnih BR.

Sve se nekako spontano desilo, pozvali smo gomilu prijatelja, doneli par gajbi piva i nešto roštilja. Pošto smo shvatili da će većina naših prijatelja tada biti na poslu, pozvali smo dosta ljudi sa scene koji inače nemaju priliku da svoju decu povedu na žurke. Bio je baš zabavan dan!

Da li ima ploča koje nikada ne vadiš iz torbe? Kako pripremaš svoje setove, imajući u vidu tvoja široka muzička interesovanja i, na kraju krajeva, tvoje veliko poznavanje istorije techno muzike, ako možemo tako da kažemo?

Ha, možda ima previše onih koje ne vadim iz torbe. Trudim se da budem što više raznolik u izboru. Što se tiče pripremanja seta, nema tu posebnih pravila. Trudim se da što više saznam o tome kuda muzički mogu da idem na određenom mestu. Prvo odvajam ploče, a uvek imam i nekoliko USB-ova kako bih mogao da popunim praznine ili tranzicije za koje nisam mogao da predvidim. Trudim se da pokrijem što više stilova u jednom DJ setu, tako da je sadržaj torbe uvek šarenolik.

Blisko sarađuješ sa The Bunker ekipom u Njujorku, koju vodi Bryan Kasenic, odgovoran za neke od ključnih underground žurki u ovom gradu. Da li imate svojevrsnu porodičnu atmosferu u celom procesu, ili je u pitanju standardni odnos menadžmenta/izdavača i izvođača?

Oh, to je definitivno porodična priča. Bryan i ja smo jako bliski prijatelji već 10 godina. On će biti i moj kum na našem venčanju u oktobru. On je mnogo više od booking agenta, jer zna na kakvim događajima volim da nastupam, i traga upravo za takvim angažmanima, i trudi se da ljudi koji me zovu znaju šta da očekuju. Odlično to radi, i duboko sam mu zahvalan na tome.

Jedan si od ljudi koji su posvećeni umetnosti DJ-inga, tek si poslednjih godina objavio nekoliko sopstvenih produkcija. Da li sebe i dalje pre svega smatraš DJ-em?

Da, DJ-ing je apsolutno na prvom mestu. Produkcija mi sve više prija, ali DJ-ing je ono što me najviše ispunjava. Ne bih voleo da produciram muziku samo da bih imao neka izdanja, rađe bih da nešto zaista kažem na taj način. I ako se ne osećam motivisanim da pravim muziku, to mi je sasvim OK. Želim da radim na muzici iz pravih razloga, pre nego da to radim samo da bih imao više izdanja koja vode većem broju bookinga.

U Beogradu nastupaš u okviru promo žurke za +++, novu inicijativu koja će ambient i techno muziku povesti u planine Srbije i pokušati da ponudi jedno drugačije muzičko i društveno iskustvo. Siguran sam da si bio deo sličnih DIY događaja u Americi. Kako ti prija učešće na takvim dešavanjima u poređenju sa nastupima na velikim festivalskim binama ili u mračnim klubovima?

Volim događaje kakve opisuješ zato što ljudi zaista dele neki zajednički duh.

Svi se bolje upoznaju i sa ovakvih događaja se vratiš sa gomilom novih prijatelja i neverovatnim sećanjima.

Takođe sam siguran da publika generalno voli malo drugačije formate od uobičajenih. Ovakvi nastupi mi daju priliku da ispritiskam neke druge dugmiće i priredim veći izazov za publiku.

Nastupao si nekoliko puta na Communikey festivalu u Bolderu, Kolorado, pa i na istom izdanju na kome je Dis-patch kolektiv iz Srbije imao svoj gostujući showcase. Da li ti se čini da su globalne veze aktera ove scene i čitav društveni apekt nerazdvojni od same muzike?

Uglavnom da. Posebno kada su u pitanju takvi festivali i žurke o kojima smo upravo pričali. Takođe je lepo kada su događaji fokusirani na muziku koja je više za slušanje nego za ples. Događaji na kojima sediš i imaš priliku da iskusiš muziku na sasvim nov način i u neuobičajenom ambijentu su jednako uzbuljdivi kao i najluđa žurka.

Šta pripremaš za Beograd i 10. april u klubu Drugstore? Kakva je ravnoteža između nove muzike i “klasika” u tvojim setovima u poslednje vreme? I da li je ovo prvi put da nastupaš u ovom delu Evrope?

Teško je reći…Trudim se da ponesem različite stilove jer nikada ne znaš kojim pravcem žurka može da krene. U odnosu na ono što sam čuo o klubu Drugstore, imam utisak da baš može da se uleti sa edgy stvarima, pored standardnih party traka. Nesumnjivo da će biti i klasika, ali jednostavno ćemo morati da vidimo kuda će nas noć povesti. Bilo kako bilo, baš se radujem tome jer nikada nisam bio u Beogradu i drago mi je da konačno dolazim!

FB event za +++ promo party: facebook.com/events/1416755991961190/