Zbogom Usnija

Odlazak velike pevačice koja je obeležila jednu epohu, na žalost nije ogromno iznenađenje, svakako ne veliko kao praznina koju ostavlja za sobom. Nekrofilski karakter savremenih medija crtao nam je sa zastrašujućom detaljnošću prethodnih godina kako se Usnija bori prvo sa gubitkom muža, a nedugo zatim i opakom bolešću, i taj crtež neretko je bio jedna mučna Šileovska studija ljudskog krahiranja.

Moja prva sećanja na Usniju vezujem za dve stvari, prva je svakako njena lepota. Nije, možda, najuviđavnije pohvaliti izgled jedne pevačice, ali sećam se da sam još kao balavac bio iskreno zaintrigiran njenom pojavom. Razume se nije to bilo onako kao što mi se sviđala Keli iz Beverli Hilsa, ali bilo je očigledno čak i jednom dečaku da poseduje vrstu lepote i otmenosti koja se ne sreće tako često. Sada više nisam taj dečak i daleko od toga da su mi gracioznost i otmenost u top 5 osobina, ali to nešto što sam tada video isijavalo je iz nje do poslednjeg pojavljivanja u medijima. Druga stvar je nesigurnost ko je Esma, a ko Usnija – znao sam da je Usnija nekako malo više “naša”. Da izgled u ovom slučaju ne vara potvrđuje njena životna priča koja se u mnogo čemu ne poklapa sa utabanim stazama kojima su hodile narodne pevačice onog vremena. Strogi roditelji, Jašar i Sabrija, insistirali su na obrazovanju tako da je nakon završetka gimnazije u Skoplju Usnija odlučila da započne studije arapskog jezika u Beogradu (u tom trenutku Usnija izgleda kao klasična Ye ye ye devojka, crna tapirana kosa and all). U tom periodu, na negodovanje svojih roditelja, započela je sa pevanjem. Brak sa harmonikašem Svetomirom Šešićem učiniće da do kraja života bude Beograđanka.

Možda grešim ali čini mi se da u njenom pevanju i nastupu ima dosta od neke školske discipline, umerenosti, ali opet uz svu punoću južnjačkog teroara.

Njen vanserijski vokal se kreće čas iz (skoro) operskog registra Nade Mamule do šamanskog podvrskivanja drugarice i prezimenjakinje Esme. Njen veliki uspeh bila je činjenica da je razumeju i svojataju i makedonski Turci, Romi Skopljaci, Crnotravski zidari, i možda ponajviše Nišlije za čiju se baštinu najviše vezuje. Sve to u jednom kosmopolitskom savoir fair-u koji bi lako mogao da se primeni i u Andaluziji, Damasku ili Buenos Airesu.

Usnija je svoje mesto na estradi našla na pola puta između smrtno ozbiljnih majstora južnjačke pesme kao što su Staniša Stošić, Jordan Nikolić, Vasilija Radojčić i vagabunda romske muzike na čelu sa Šabanom, Ljiljom Petrović i Vidom Pavlović. Suviše strasti i ritma za emisiju Od zlata jabuka, a previše smart i uzdržano za čašolom. Daleko od toga da se uz Usniju nije popilo mnogo, i izigralo onoliko, ali to prosto nije muzika uz koju Beli Bora operiše šake. Previše je bila voljena, isuviše normalna za autodestruktivne amplitude u karijeri. Jedina stvar koja ju je mogla izbaciti iz koloseka bio je raspad zemlje. Kao i mnogi drugi izvođači otišla je u svojevrsnu ilegalu te postala tek placeholder u novogodišnjim emisijama kao izvođač vranjanskih pesama. Šteta.

Verujem da je Usnija mnogima pomogla da se oslobode straha od narodne muzike, znate one dobričine što vole staaaaru doobru narodnu muziku. Bila je dovoljno dobra riba, pametna žena i odličan pevač da im kao šećerna glazura na leku omogući uživanje u podeli emocija bez preterane griže savesti. Bila je sexy, ali nikad vulgarno.

Danas verovatno mnogi ne znaju da su pesme Živote moj, Kazuj krčmo džerimo njene, jer su te trake odavno deo južnjačkog public domain-a. Ništa manje bitno, Usnija je takođe jedna od prvih mainstream muzičara koji su integrisali trubačku muziku u moderan izraz (Ceca je zasigurno deo svoje estradne persone izgradila po Usnijinom kalupu). Umesto, za ovaj trenutak, tipične kuknjave nad nedovoljnim pijetetom trebalo bi slaviti njen ispunjen život i probati da se makar delić njene strasti i lepote utka i u naš razboj.

Otišla je Usnija, čekaju je mama Vida i Ljilja, a mi ćemo tek shvatiti šta smo imali.