Zašto Srbi obožavaju The Fall?

Muzički heroji ne moraju biti najtiražniji. Ni najuspešniji. Niti najbolji. U krajnjoj liniji ne moraju nikome biti heroji sem vama. Jedan od njih, Mark Edvard Smit, alfa i omega mančesterskog postpank benda „The Fall“, otišao je u sredu, 24. januara, naučivši nas da verujemo u predivnu slobodu gubitništva.

Kada ’90-ih, u vreme vladavine „poslednjeg evropskog diktatora“ kako su ga nazivali novinari medija koje je junak ovog teksta najčešće nazivao „govnarima“, uletite u tada još uvek eksperimentalnu školu pod imenom Filološka gimnazija izmeštate se iz realnosti ispunjene turbu folkom, švercerima, dilerima i slobodom da radite šta god vam padne na pamet ukoliko vas neko iz porodice ne spreči u tome. Umesto splavova „Lukas“, „Mala i Velika Laguna“, diskoteka „XL“ i „Bombo“ našao sam se u odeljenju u kome nema ni jednog dečaka, a u generaciji ih ima oko 30-ak od kojih većina napamet recituje na latinskom. Dakle, za nekoga ko dolazi iz novobeogradskog kraja znanog kao Fontana sve je mirisalo na skoru promenu škole i povratak u nedra blokovske kulture gde je Bane Sunshine predstavljao vrhunac avangarde.

Nakon početne depresije i povišenog roditeljskog tona koji je rekao da nema ništa od promene škole navikao sam se na nezavidnu situaciju.  Trudio sam se da provodim što više vremena sa starim drugarima iz kraja, a što manje s novima iz škole. No raznovrsnost svakojakih frikova, kako mi se činilo u to vreme, zaintrigirala me da promenim stav. Polako smo se zbližavali, razgovarali i gotovo odmah uleteo sam u svet potpuno nepoznatih sadržaja od kojih mi jedan odmah privlači pažnju – muzika! Do tada, s nepunih 16 godina, svi iz kraja smo slušali istu muziku. Odjednom, svi ti „čudaci“ imaju različite ukuse. Sem mene. Jer smo svi bili jedinstveni u svojim osnovnoškolskim sredinama, a sada, na mestu gde nije bilo ni maltretiranja ni socijalnog pritiska da se isključivo nose Najki patike čije pertle nikako ne smeju biti zavezane, svako bejaše slobodan u sopstvenim željama i strastima.

Slušajući svoje nove drugare shvatio sam da moja fascinacija Gruom, Sunshine-om i kao apoteozom alternativnog roka EKV-om nema uporišta u novoj sredini te sam otišao do tezgi ispred SKC-a. Nemajući pojma šta tražim išao sam od tezge do tezge praveći se da tačno znam šta mi treba, al’ eto nikako da nađem. Na pretposlednjoj, video sam poznatog tipa koji mi je, uživo, delovao kao džin – košarkaša KK Partizan Ratka Vardu koji te sezone ulazi u prvi tim, sezone obeležene nestvarnom finalnom serijom sa BFC-om iz Beočina i osvajanjem titule u trilerskoj „majstorci“ u Pioniru. Kao strastveni navijač KK prišao sam tezgi misleći da će mi Varda svojim izborom olakšati muku. Na žalost, on je produbljuje pošto traži kasetu grupe Twins, opskurnih dens blizanaca koji su bili treš i za to ono vreme, a kamoli sada. Varda se odgegao sa svojih 2:16m i ostavio me bespomoćnog.

Ja, smušeni, tinejdžer glumio sam audiofila-znalca prebirajući pogledom preko naslova koje nisam umeo ni da pročitam. Iznenada, zaustavio sam se na imenu koje mora nadražiti svakog hormonski ošamućenog adolescenta – Sex Pistols. Mašio sam se za kasetu dok me nije protresao piskavi glasić prodavca čija korpulentna građa nije nikako išla s njegovim  falsetom. „E mali, nemoj to. Sranje je. Uzmi ovo“, uplašio me svojom imperativnom ponudom. Uplašio sam se misleći kako sam provaljen u sopstvenom neznanju. Uzeo sam kasetu bez pogovora ne gledajući šta je u pitanju. Pitao sam koliko košta a debeli prodavac mi je, pored cene, dobacio: „Mislim,uzmi i Pistolse. Nisu toliko sranje. To ti je osnova.“, Sigurno nije bio pretereno raspoložen da me muzički obrazuje već da uvali dve kasete, ali i tu sam ga poslušao, uzeo i Seksualne pištolje što bi rekao Sead, glavni junak slovenačkog filma „Outsider“, platio i odgegao se do tramvajske stanice.

Sakriven iza gomile koja je čekala uzeo sam kasetu u ruke – muljavi, fotokopirani omot imao je naznake deformisanih naslikanih crta lica nekakvih likova. Jedino što je bilo jasno na tom zamuljanom kvazi omotu bilo je ime benda s desne strane – The Fall – i, pretpostavio sam, naziv albuma „Perverted by language“. „ili je to ime benda? Ispao sam konjina, trebalo je da pitam onog ispred SKC-a“, prekorevao sam sebe, ali već je bilo kasno.

omot šestog studijskog albuma The Fall “Perverted By Language”. Naravno, nije ovako koloritno bogato izgledao ispred SKC-a.

Došavši kući, pustio sam je. Zvuk mi je bio nepoznat. Nekakav pijani glas mumla parole koje su bile toliko u „koknijevskom“ engleskom da su mi Rodni i Del Boj zvučali kao šekspirijanski likovi savršene leksike. Muzika je gotovo atonalna, ali sa oštrim, prelamajućim ritmom. Bubanj sam prepoznao, nisam još uvek znao šta je bas no vrišteća energija koja se prelamala iz zvučnika sobe u potkrovlju nagoveštavala je promene. A one su došle već posle 7 dana neprekidnog slušanja – fluorescentno narandžaste Air Max 4 patike od 250 maraka koje je moj otac poklonio sinu jedincu usled abnormalnog socijalnog pritiska u osnovnoj školi, patike za koje i dan danas ne znam kako ih je platio sem ako nije nekoga opljačkao, završile su u obližnjem kontejneru. Bane Sunshine, zbogom!  Mark Edvard Smite, dobrodošao u moj život!

Ubrzo sam, preko jednog od novih drugara „klasičara“, otkrio Joy Division i to je bilo to. Više nikada nisam otišao sa „mračne strane“. Veoma brzo, shvativši da mom hipersenzitivnom srculencetu više leži manična depresija Iana Kertisa od Smitovog nadrkanog društveno-socijalnog bunta, prestajem da slušam The Fall. I nikada više ga nisam pustio. Do prekjuče.

Marki Smit je apoteoza briljantnog avangardnog umetnika, umetnika koji vas uči kako je moguće biti van svih tokova i živeti kao savršeno uspešan društveni otpadnik.

Ova pomalo dosadna petparačko literarna priča iz kasnog puberteta nije (toliko) besmisleni uvod. Mark Smit je najveća figura britanske alternativne muzike. Mark Smit je jedna od najvećih figura britanske muzike uopšte. I zato što je ovaj radnik sa mančesterskog doka bio, u odelima seronja iz srednje klase koje je prozivao u svojim pesmama prkosno reklamirajući autfitom društvenu rekogniciju, savršeni pop revolucionar u panku do poslednjeg dana, đavolji brat Leonarda Koena poslat da oslobodi radničku klasu šljakerskog idiotizma. I ne zato što je bio jedan od 42 posetioca, zajedno sa članovima budućeg Joy Division, ikoničkog nastupa Sex Pistolsa u mančesterskom Lesser Free Trade Hall-u  1976., nastupa koji je zauvek promenio kulturnu istoriju ovog sivog industrijskog grada jer su se upravo tu rodili The Fall i Warsaw, kasnije Joy Division. I ne zato jer je uvek bio blizu, ali dovoljno daleko od slave i priznanja kako bi ostao besmrtan. I nikako zato što je izgledao kao bitanga spremna da se pobije u kafani dok citira Poa i Loverkrafta ili vam objašnjava zašto su sve ekranizacije njegovog omiljenog pisca, Filipa K. Dika, „kurac, sem „Totalnog opoziva“ jer je Arni jedini razumeo“.

Prepričavaće se 66 članova benda koje je promenio tokom 41 godine postojanja benda što je u šali obično komentarisao izjavom : “Samo smo Prince i ja možemo pravo iz kafana odvući ljude u svoj bend”. Prepričavaće se savršeni nastupi i oni na kojima se tukao sa gitaristom ili pevao iz svlačionice suviše odvaljen da izađe na binu. Prepričavaće se i prvi i jedini nastup u emisiji Top of the Pops, jedinom medijskom validatoru uspeha u britanskoj  muzičkoj industriji. Pamtiće se i ugovorna klauzula iz 2005. kada je organizatorima emisije Džulsa Holanda uslovio svoj nastup izbacivanjem Holandovih, citiram: ” bugi vugi klavirskih najava”.

Pamtiće se žanrovske promene zvuka od postpanka preko rege roka i hausa do noizz eksperimentalne elektronike koje je snimao sa nemačkim duetom “Mouse on Mars” pod imenom Von Sudenfed.

Pamtiće se (i danas se slušaju)  Happy Mondays, Stone Roses, Oasis i The Charlatans, The Streets koji svi, iako različitog žanra, zvuče poput Markijeve dece. Pamtiće se i stotine (istinitih) urbanih legendi kao što je tuča „bokserom“ s tadašnjim gitarstom pred nastup na festivalu Reding ili izbacivanje tadašnje supruge koju je upoznao dok je bila predsednik njegovog fan kluba, Kej Karol,  iz kombija na sred auto puta po čiči zimi. Pamtiće se i legendarno pijanstvo  sa Piterom Hukom iz Joy Division+a i Polom Hitonom iz The Beautiful South+a nakon tribine Melody Maker-a kada je Smit zalio pivom Hitona jer je priznao da voli The Fall. Ali, pored svih ovih super zabavnih incidenata, pamtiće se lirika Marka Smita – politički motivisan fantastični magijski realizam – i zvuk The Fall – zlokobni postpunk koji vas brehtijanski tera da izađete napolje i menjate svet oko sebe. Mark E Smit je izgledao kao kafanska dripčina, ali je bio inteligentniji, veći i pametniji od svih. I najbliži mom omiljenom književnom liku, Borisu Davidoviču, protagonisti pripovetke “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša, toj savršenoj kombinaciji univerzitetskog profesora i drumskog razbojnika.

I, da, najvažniji odgovor – zašto Srbi vole The Fall? Zato što je ovaj bend kao naša napaćena zemlja: sjeban, razmontiran, stihijski, ali uvek negde pri vrhu, nekoliko koraka blizu apsolutnog uspeha koji se nikada neće desiti, ali, hej, bar smo ušli u enciklopedije. Da li po dobru ili zlu nije toliko bitno.

Zato, Marki, pokoj ti duši. Živeo si i umto kako si hteo, a to je redak luksuz u ova vremena. Nadam se da ćeš, tamo negde, naći novu kafanu koju možeš razjebati za tren oka baš onako kako reče u poslednjem intervjuu Gardijanu. I da te tamo čeka Džon Pil, Bog radio autorstva, u čijoj emisiji si gostovao 24 puta. Kada se nađete popijte jednu i za nas ovde. Dok se svi ne skupimo na istom mestu.