Travis goes Yeezus, The Go! Team reinvents and lovers cast their spells

Nakupilo se dosta nove muzike, a prave poslastice nas tek čekaju. Iako sam zamislio da ovog puta predstavim neka izdanja ispod radara, brzo je izašlo nekoliko bitnih albuma, a ispostavilo se i da sam neka prevideo. Tako ovde predstavljamo drugi studijski album Trevis Skota, novi Yo La Tengo, Beach House, odličan album The Go! Team i drugo izdanje mladih post pankera Ought.

Travi$ Scott: Rodeo (Grand Hustle/Epic)

Jedan od najiščekivanijih albuma ove godine se ispostavio kao najveći flop od Kanjeovog “Yeezus”-a. Mladi Trevis je podlegao Vestovom uticaju, što ne iznenađuje ako se uzme u obzir da je i sam krenuo i kao producent i kao autor, ali ga je to koštalo toga da izgubi kompas i snimi još gori hibrid od pomenutog “Yeezus”-a. Singlovi kojima je najavio album su praktično jedino što je na Rodeu vredno pažnje. Za mene je ovo došlo kao veliko razočarenje budući da njegov tejp “Days Before Rodeo” smatram za najprogresivnije trep izdanje prošle godine. Neukusno mi je i da pominjem niz eminentnih producenata i MC-jeva koji su radili na ovom albumu, ali mogu da pomenem Toro y Moi kojeg je Trevis iznajmio na sličan način kao Kanje Bon Ivera. Ono što me plaši u celoj priči je što smo Lil Vejna odbacili kao klovna kad se igrao gitarama, a Trevisa i Kanjea smo spremni da doživljavamo ozbiljno čak i kada nam je teško da gledamo, a kamoli slušamo ono što rade.

The Go! Team: The Scene Between (Memphis Industries)

Da se razumemo u startu, The Go! Team je jedan od najznačajnijih indie bendova XXI veka. Uvek na granici između popularnosti i opskurnosti, deset godina posle kultnog debija “Thunder, Lightning, Strike” vratili su se tamo odakle su i krenuli i snimili album koji savršeno parira debiju. Uzrok toga je velikim delom u tome što je Ian Parton ponovo zasukao rukave i preuzeo ceo posao u svoje ruke. Od komponovanja, preko aranžmana, do produkcije. Upravo onako kako je snimio prvi album i onda našao anonimne vokale koji su udahnuli život njegovoj ingenioznoj zamisli.

Pošto se rastao sa Nindžom, koja je u dobroj meri svojim raskošnim izvođačkim talentom doprinela kult statusu benda, vratio se oprobanom principu i snimio jednako svež i gotovo barokni album u svom nojz konfekcijskom power pop lo-fi ludilu. Za “The Art of Geting By (Song For Heaven’s Gate)” Ian je angažovao afrički gospel hor (!), ali ako sklonimo u stranu moju sklonost spiritualno/religioznim momentima, ovo je jedan niz oda radosti življenja u kom je beskompromisni nametljivi individualizam jedini put do prave sreće.

Ought: Sun Coming Down (Constellation Records)

Ought su se proslavili prošle godine sa prvencem “More Than Any Other Day” i nisu mnogo čekali da izbace nastavak. Dok nas je prvenac uhvatio na prepad jer je bilo neverovatno da u XXI veku slušamo dobar kanadski post pank, sada smo to prihvatili i magija je nekako nestala. Neću reći da je ovo loš album, ali je potpuno nepotreban i ne odstupa od svog hermetičnog sveta gde su momci nekom vremenskom kapsulom došli u osamdesete smućkali Television, Talking Heads i Joy Division i tamo je to potpuno legitimno jer je takav duh vremena i imaju vrcaste tekstove, ali ovde i sada ovo je garažni bend koji nikad ne bi dobio ovoliku pažnju da muzičkim novinarstvom i dalje ne upravljaju rokerski dinosaurusi.

Yo La Tengo: Stuff Like That There (Matador Records)

Ovo je drugi album obrada o kome pišem ove godine, ali sa dobrim razlogom. Drugi cover album kultnog benda četvrt veka posle “Fakebook”-a, njihovog prvog takvog, doduše neuspešnog, poduhvata. Pored obrada poznatih izvođača poput Henk Vilijamsa, Darlin MekKre ili The Cure, ovde su i obrade njihovih sopstvenih pesama kao i nekoliko novih. Uz sve to ovo je toliko intiman i ličan album da pristupom maltene redefiniše sam postupak obrađivanja pesama. Predajući se ovim pesmama kao da su njihove, Džordžija i Ajra ih prisvajaju oživljavajući ih na način koji nismo mogli ni da zamislimo. Rezultat je zadivljujuće koherentna celina koja uz “Electr-O-Pura”, “I Can Hear the Heart Beating as One” i “Summer Sun” čini njihov najbolji album do sada.

Beach House: Depression Cherry (Sub Pop)

Viktoria Legrand je na prošlom albumu “Bloom” (2012) konačno pronašla svoj pesnički izraz i bend je mogao da zaživi i izdvoji se iz hrpe autističnih elektro pop stay at home depresivaca. Ovde mislim na kvalitet, budući da su popularnost stekli znatno ranije kad su koristili nemušti jezik kao sredstvo alijenacije i komunikacije istovremeno. Problem sa ovakvim muzičkim mikrosvetovima je što lako mogu da se pretvore u neku vrstu samodovoljnog S&M kaveza, naročito kada isti čine ljubavnici, ali ja sam sklon empatiji kada su u pitanju hipersenzibilni karakteri koji romantičnu ljubav doživljavaju kao nešto zastrašujuće, pa ću vam reći da im date šansu.