Da li imate preko 18 godina?

Top lista: melanholične pesme

Koje pesme vas još dublje ukopaju u jesenju tugu?

0
0

U susret praznicima, u dane prvog mraza i prave hladnoće, analiziramo blaža bezvoljna stanja. Obično ih rešavamo slušajući tzv. feel good muziku. Ali šta ako poželimo da pojačamo melanholiju?

Meteorološka melaholija (ne mešajmo je sa depresijom, ozbiljnom i podmuklom bolešću koju Srbi obično zanemaruju ne smatrajući je ozbiljnom, a to nikako ne bi smeli) uhvati većinu nas. I to ne samo zbog neizbežne promene atmosferskih prilika. Hladnoća i mraz ne prijaju. I teraju da se osećate loše.

Aristotel je u svojoj „Pesničkoj umetnosti“ definisao pojam katarze kao pročišćenja osećanja straha i sažaljenja izazivanjem upravo tih osećaja. Da ne dužimo o Aristotelovim razlikama u odnosu na njegovog učitelja Platona i svedemo stvar na jednostavnost svakodnevice: nekada je potrebno čuti pesmu koja nas podseti na tugu, isplakati se kao da sutra ne postoji i nastaviti dalje.

Da li vas rastužuje hladnoća, susnežica, raskid, problem s prijateljima ili bilo šta drugo spisak (dobrih) pesama koje, ma koliko čudno zvučalo, pospešuju loše raspoloženje. Ali samo u katarzičnom smislu. Stoga ako ste neraspoloženi pojačajte jačinu do daske i dajte sebi malo aristotelovskog tretmana. Prijaće.

Naravno, ova lista, kao i svaka, uostalom, dosta je bazirana na ličnom utisku, a svako od nas ima svoje favorite među tužnim pesmama. Bacite svoje u kometare pa da uporedimo jad i čemer u muzičkim ukusima.

SINÉAD O’CONNOR – „NOTHING COMPARES 2 U“

Odmah krećemo od teške artiljerije kojom zapucamo u sopstveno srce posle raskida sa voljenom osobom.

Najprodavaniji singl 1990. sa drugog albuma problematične irske kantautorke „I do not want what I haven’t got“ je obrada Princeove pesme za njegov side funk bend The Family. Ona se našla na prvom (i jedinom) albumu te grupe 1985. i nije postigla nikakav uspeh u funky aranžmanu. S druge strane power ballad verzija O’Connor postaje omiljena pesma uz koju tugujemo zbog rastanka, a irska umetnica je posvetila svojoj majici koja je poginula u saobraćajnoj nesreći pet godina ranije.

„Nothing compares 2 U“ stvarno poseduje sve katarzične elemente: tugu, kajanje, samosažaljenje i ponovni pokušaj. Uz sve to, video spot  John Maybury-a, prominetnog britanskog reditelja spotova (kasnije i filmova) u kome je preovladava krupan plan Sinead, šetnja Parizom i njene fantastične vokalne sposobnosti. O’Connor-ova se i spontano rasplakala na snimanju te su i ti kadrovi ušli u sada već kultni spot. Kada sumiramo, nema bolje depresivne pesme do dana današnjeg.

RADIOHEAD – “HOW TO DISAPPEAR COMPLETELY”

Radiohead i njihova alfa i omega, Tom York, muzički uobličuju najgora ljudska stanja, ali singl s četvrtog albuma „Kid A“  iz 2000. opisuje psihičko stanje koje nas nagoni da nestanemo i više nikada se ne vratimo.

„Kid A“ je sniman nakon Yorkovog nervnog sloma izazvanog iscrpljujućim turnejama i uspehom jednog od najboljih r’n’r albuma druge polovine 20-og veka „Ok computer“. Shvativši da gomila bendova kopira Radiohead i da bi inspiraciju trebalo potražiti negde drugde, bend napušta gitarsku osnovu i prelaze na sintisajzere i ritam mašine inspirisani IDM legendama Autechre i Apex Twin i „krautrock“-om.

Ne samo da je York imao kreativnu blokadu već su razmirice među pregorenim članovima grupe postale još veće kada su shvatili da neće svi svirati na svakoj numeri, kao do tada, pošto neke nisu imale gitarske ili bas linije, a kreativni proces, koji nije bio vremenski oročen, se sastojao od eksperimenata sa elektronskim instrumentima. A i jasno je kako naslov pesme opisuje frontmenovo stanje uma, uma koji je stvarno želeo nestanak.

Ipak i pored svih tenzija „Kid A“ postaje prvi album Radiohead-a koji osvaja prvo mesto američke Billboard liste. „How to disappear completely“ je simbolički vrh ovog albuma, singl o egzistencijalističkim mukama s kojima se ne možemo izboriti, a ono što nam ostaje je vapaj nestanka. Do koga ne dolazi, ali ga slušanjem Radiohead-a bar možemo izbaciti iz sebe.

BIJELO DUGME – „AKO IMA BOGA“  

Ako postoji pesma koja je pronikla u mentalni sklop ostavljenog stanovnika bivše Jugoslavije onda je to Bregino remek-delo s poslednjeg albuma benda „Ćiribiribela“ iz 1989.

Na albumu koji se smatra poslednjim pop kulturnim trzajem jugoslovenstva i vapajem Gorana Bregovića za jugoslovenstvom koje su predstavljale kombinacije srpskih ratne himne i hrvatskih nacionalne himne („Lijepa naša“), upliv u romsku muzičku tradiciju („Đurđevdan“) i dalmatinsku („Ćiribiribela“) preovladavao je čudni duh depresivnog eskapizma pošto je svaka pesma bila neka vrsta tužnog napevka s različitom temom i atmosferom, ali s izrazitim muzičkim nabojem kojim je Brega, valjda, pokušavao da sačuva Jugoslaviju onim što je najbolje znao – pevanjem i sviranjem.

S tim u vezi „Ako ima Boga“ je pesma koja najbolje prikazuje duhovno stanje prosečnog Jugoslovena koga je ostavila voljena i koji bes iskaljuje u bizarnoj varijatni prkosa, mržnje, nepatvorene ljubavi i omiljenog lokalizovanog verbalnog iskaza prema omraženoj osobi – proklinjanja.  U kontekstu celog albuma jasno je da Bregović nije mislio na ženu.

Da li je stih „Ako ima Boga/u paklu gorićeš“ bio namenjen Jugoslaviji ili nekom drugom nećemo saznati, ali ova pesma je sigurno u duhu našeg naroda kada je reč o ljubavnim i sličnim jadima.

REM – „EVERYBODY HURTS“

Jedan od najvećih hitova blaženopočivšeg benda REM s njihovog osmog albuma „Automatic for the people“ iz 1992. većina nas smatra za jednu od najdepresivnijih pesama ikada snimljenih, ali sa interesantnim obrtom u kome slušaocu daje nadu da smo svi nekada prolazili kroz slična stanja i uspeli da se izvučemo.

„Everybody hurts“ predstavlja jednu od definišućih balada albuma prodatog u 18 miliona kopija, a većina kritičara ga i dalje smatra najzaokruženijim diskografskim izdanjem, kako se smatra, prvog alt rock benda (kako kaže večina rock kritičara) u istoriji muzike.

Pesmu je, u najvećoj meri, komponovao bubnjar Bill Berry dok su drugi članovi, a to je i bio zvanični radni proces benda, radili na aranžmanu i atmosferu kako bi folk sentiment pesme prekodifikovali u melanholičnu kombinaciju folka, alternativnog roka, gospela i bluza nadmoćno otpevanog karakterističnim glasom Mike Stipe-a na ivici falseta.

Interesantno je da tekst pesme, iako ga većina slušalaca vezuje za različite boli izazvane različitim gubicima, govori o srednjoškolskoj neprilagođenosti, te je zato tekst pesme lišen standardne misteriozne amblematičnosti REM pesama i veoma je direktan. Berry, autor teksta, je bio inspirisan tada popularnom tinejdžerskom vampirskom serijom i filmom „Buffy: The Vampire Slayer“ u kojoj je srednja škola bila portal za ulazak u Pakao. Pošto se slagao sa idejom, iako seriju nije pratio, želeo je da stihovima objasni klincima kako i najgore iskustvo prođe i iz njega izvučeš pouku i snagu.

Ovakvo objašnjenje na nivou estradnog tumačenja Ničeove filozofije verovatno razočarava svakog od nas, ali neverovatna pozitivna energija i motivacija koju donosi iako je čemernija od crnog đavola pomaže nam da shvatimo kako se tuga i loše životne situacije mogu prevazići. Ma koliko tragično izgledale.

HAUSTOR – „BI MOGO DA MOGU“

Pesma s četvrtog albuma zagrebačkog novotalasnog/world music/reggae benda Haustor i jedne od najpopularnijih grupa ovog podžanra u jugoslovenskoj diskografiji opisuje tugu tadašnje (a pogotovo sadašnje) emigrantske sudbine.

Od kada je Srđan Saher napustio grupu posle izlaska drugog albuma „Treći svijet“ poslednja dva, „Bolero“ iz 1986. i „Tajni grad“ iz 1988. bili su više solo radovi Darka Rundeka u kojima je, po rečima Petra Janjatovića u „YU rok enciklopediji“, : „…tražio izgubljeni zvuk Haustora“.

„Bi mogo da mogu“ (doslovna leksika) jedna je od, uz „Šal od svile“, omiljenih pesama Darka Rundeka. Inspirisana nadolazećim ratnim tenzijama i realnim viđenjem ’80-ih godina prošlog veka lirika nagoveštava emigraciju iz Jugoslavije koja je uzela maha poslednjih godina pred raspad i to pogotovo u redovima muzičara: Džoni Štulić je otišao u Holandiju, Marina Perazić i Firči su već bili u Njujorku, Koja u Londonu, a i Rundek se, sa porodicom, spremao za Francusku u koju je otišao 1991. S toga stihovi refrena: „Bilo je rano jutra tada kad je ostavio sve/čulo se samo kako ptice pjevaju/onda je stajao dugo s druge strane ulice/pustio suze da se same slijevaju“ deluju više nego jasno. A i u vreme kada godišnje ode od 30 do 60.000 ljudi iz Srbije bez ideje da će se vratiti jasno je zašto se Rundekova depresivna „immigrant song“ našla na ovoj listi.

THE CURE – „PICTURES OF YOU“

Jedan od najuspešnijih singlova sa najprodavanijeg (a, opet, kritičari tvrde i najboljeg) albuma benda „Disintegration“ iz 1989. Ova goth balada od 8 minuta i 23 sekunde većina nas, odraslih na r’n’r-u smatra najtužnijom pesmom o raskidu ikada snimljenom.

Drugi deo trilogije započete sa „Pornography“ 1982. i završene sa „Bloodflowers“ 1994. predstavlja najbolje od The Cure. Album je nastao u vreme izuzetno jakog depresivnog perioda kod Roberta Smitha izazvanog komercijalnim uspehom pop orijentisanog duplog albuma „Kiss me, Kiss me, Kiss me“

U to  vreme Smith je koristio LSD kako bi se izborio s depresijom, preselio se u predgrađe Londona, Maida Vale, sa svojom tadašnjom verenicom, a sada suprugom Mary Poole i pod jakim uticajem esida napisao sam skoro sve demo snimke za album koji je želeo da snimi solo ukoliko se ne dopadne ostatku benda pošto je predstavljao povratak starom goth rock zvuku.

Bend je prihvatio demo snimke sa oduševljenjem i počelo je snimanje sa drugim klavijaturistom Roger O’Donnelom zato što je bubnjar i do tada klavijaturista „Lol“ Tolhurst postao alkoholičar i nije bio sposoban da snima. Pogođen njegovim stanjem pošto mu je prijatelj od detinjstva, surovim odnosom ostalih iz benda prema Tolhurstu kao i sopstvenom depresijom, Smith bukvalno nije razgovarao sa ostalim članovima benda što je doprinelo veoma mračnoj atmosferi na snimanjima u  Hook End Manor studiju u Oxfordshire-u. Tokom miksa albuma koje je Tolhurst pratio mrtav pijan ostali članovi benda su ucenili Smitha i on ga je izbacio iako se na samom albumu vodi kao jedan od članova i ko-autor svih pesama.

Album je, iako većinski depresivan sem kultne „Lovesong“ koju je Smith napisao u čast venčanja sa Vale, dobacio do drugog mesta američke top liste i do danas je najprodavaniji i najuspešniji album benda.

A što se tiče „Pictures of you“ to je jedan od najkomplikovanijih i najkompleksnijih pesama The Cure. Dirljiv tekst, dve linije različite melodijske linije klavijatura, preplitanje gitarskih i bas linija uz Smithov emotivni glas. Uostalom, leta 2019. ćete čuti kako zvuči uživo na Exit festivalu sedmominutna, obično druga po redu, pesma s sada već čuvenim liričkim finalom koji nas podseti na svaki bolni rastanak : „Screamed at the make-believe/Screamed at the sky/You finally found all your courage to let it all go”.

 RIBLJA ČORBA – „NEKE ŽENE SU PRATILE VOJNIKE“

Većina čitalaca će pomisliti kako stavljanje trećeg singla sa drugog albuma Riblje Čorbe „Prljava mašta i pokvarene strasti“ predstavlja akt najbesmislenije jugonostalgije na pogrešnoj adresiranoj na pogrešnog primaoca u vidu Bore Đorđevića, ali ovaj pomalo zaboravljeni biser main stream jugoslovenskog roka odlično opisuje i duh vremena i emociju a pogotovo kontekst u kome nastaje.

Album je snimljen u studiju Enca Lesića pošto su se Bora i Rajko Kojić vratili iz armije. I dalje kolaju legende kako je ceo album, u stvari, aranžirao i komponovao Bajaga dok je Bora slao tekstove iz JNA i po povratku ga sačekao kompletno spremljen materijal koji je samo trebalo snimiti. Bilo ovo tačno ili ne, poetika Bore Đorđevića i uticaj Jugoslovenske Narodne Armije se jasno vidi u pesmama „Ostaću slobodan“ i „Neke su žene pratile vojnike“ a frustracija od boravka u JNA drži Đorđevića još dva albuma pošto, zbog abnormalnog komercijalnog uspeha, te godine snimaju još i „Mrtvu prirodu“ a 1982. „Buvlju pijacu“ gde se nalazi „Kako je lepo biti glup“ čiji nastanak frotmen benda pripisuje vojnim dužnostima.

Album se prodaje u fenomenalnih 200.000 primeraka i bend odmah kreće na turneju koju je obeležio fenomenalan nastup u Zagrebu na zajedničkom koncertu „Pozdrav iz Beograd“ i dve rasprodate Hale sportova na Novom Beogradu. Ludilo publike svoj pik dostiže na tzv. „koncertu polomljenih rebara“ na Kalemegdanu u septembru 1981. gde su, zbog gužve, stotine ljudi ostali bez cipela i patika, a mnogi su potražili pomoć u Urgentnom centru dok je vrhunac ludila bio Vjesnikom koncert najboljih jugoslovenskih grupa iste godine u Zagrebu gde su Bora i društvo ubedljivo imali najveću podršku.

Što se tiče pesme, ovo je klasična jugoslovenska depresivna JNA liričko-simbolička igra. Pored mnogo poznatijih i izvikanih „Dobro jutro“, „Dva dinara druže“ ova pesma nekako dođe kao lični izbor autora teksta verovatno ponukan stogodišnjicom Jugoslavije (ne)obeleženom 1. decembra.  Verovatno ne postoji ličnost koja je gori primer za pop kulturnu istoriju iste, ali pesma apsolutno tačno opisuje armijsku depresiju.

THE SMITHS „THERE IS A LIGHT THAT NEVER GOES OUT“

Najveći hit jednog od najznačajnijih indie bendova u istoriji rok en rola, The Smiths-a, i singl koji mnoge liste svrstavaju u najbolju pesmu o samoubistvu mada više funkcioniše kao pesma o otuđenosti i usamljenosti.

„There is a light that never goes out“ je snimljen pred kraj sesija za „The queen is dead“. Prvobitni demo je bio u F duru, ali je gitarista benda i ko-autor uz neizbežnog Morrissey-a koji je inspiraciju za tekst našao u, već standardizovanoj The Smiths, depresivnoj mantri i filmu „Rebel witout a cause“ njegovog idola James Dean-a, odlučio da je prebaci u C, a da provobitno snimljeni gitarski solo postane deonica na flauti dok je planiranu gudačku solažu zamenio E-Mu emulator, slavne klavijature s flopi diskom, jedan od kultnih (prvih) digitalnih emulatora instrumenata i semplera koji je dozvoljavao da se semplovi raznih instrumenata snimaju na diskete kojih se mi stariji sećamo s Comodora i opet izvode na klavijaturama.

Morrissey je ismevao ovaj „šatro“ gudački aranžman, ali pošto nije bilo više par,a a ni članovi benda nisu želeli gostujuće muzičara singl je snimljeni ovako kako ga znamo. Ipak, trebalo je skoro godinu dana da bi došao do slušalaca: bend je ušao u spor sa izdavačem, čuvenom post punk nezavisnom etiketom „Rough Trade Records“ te je od izlaska prvog singla sa albuma, „The Boy With a Thorn in His Side“ pa do drugog prošlo više od 9 meseci. Vlasnik etikete, čuveni Geoff Travis, mislio je kako bi „There is a light…“ bio sjajan povratnički singl nakon postignutog sporazuma, ali Marr je zahtevao da njegova „Bigmouth strikes again“ bude drugi singl.

Na kraju, 1986. Izlazi i „There is a light…“ i te godine osvaja prvo mesto na prestižnoj listi BBC Radio One DJ-a John Peela. Ne čudi i zašto – ova, sada već, himna ili krik usamljenih i neshvaćenih sudbinski prepuštenih toj jednoj, imaginarnoj, osobi koja ih spasava i čini im život smislenim obeležava već nekoliko indie generacija. Na albumu se nalazi još jedan klasik, „I now it’s over“ ali sve Marr-ove i Morrissey-eve veštine i talenti postaju i ostaju deo istorije s ovim singlom.

CRVI „LAŽEM I KRADEM“

Poslednja dva mesta liste bi trebalo da promene sliku ove liste i pokažu kako autor nije 38+ smarač s nekritičkom ljubavlju ka muzici svoje mladosti pa će supegrupa Crvi, iako se žanrovski uklapaju u post punk/indie mantru liste, čuvati savremeniji pristup muzičkoj melanholiji.

Sastav benda čine Damjan Babić iz bendova Kriške, Lollobrigida i Zemlja Broj 9, Ivan Skopulovič, Sergej Sokolov, Andrej Mladenović te Vladimir Pejković, jedan od najboljih mlađih kompozitora pozorišne muzike u Srbiji, možda i najbolji. Bend primarno svira čist garage rock u kombinaciji alt rocka, a debitanski album „Piše nam se dobro“ izašao je prošle godine.

„Lažem i kradem“ ovaploćuje zvučni i muzički angst nezaglupljene generacije kao i (pod)žanrovsku potku u kojoj bend funkcioniše. Dvosmislen tekst u kome se menjaju motivi egoizma, samoljublja, osećaja krivice i čistog očaja i bede daje energetsku kombinaciju od koje vam bukvalno nije dobro. No, s druge strane, ta kombinacija vam omogućava katarzično (koliko puta zloupotrebljen termin) iskustvo koje ne smete propustiti ukoliko stvarno volite dobru muziku. I, naravno, želite da se pomoću nje rešite melanholije.

JOHN MAUS – „DO YOUR BEST“

Umesto Interpola, Joy Division ili Pink Floyd koji svi imaju fenomenalne melanholične pesme na prvom mestu je John Maus, apsolutno bizaran i ingenizoan syth pop umetnik i filozof  čije pesme su toliko jednostavne, a scenski nastup toliko pamtljiv da je pojam katarze, za njega, kao stvoren.

Maus je zajedno sa najboljim prijateljem Ariel Pink završio kompoziciju na California Institute of the Arts i već tada počinje da se zanima za eksperimentalnu elektronsku muziku. Dok snima demoe kao „one man show“ i nudi ih nezavisnim izdavačkim kućama. Prva dva albuma, „Songs“ i „Love is real“ iz 2006 i 2007. kritika sahranjuje kao retro nostalgični amaterizam prema ’80-im, no Maus dobija kultni status a sa njim stipediju za University of Hawaii gde je završio master i doktorat, a radio kao predavač i asistent. Noću je snimao muziku u kućim uslovima u najboljoj tradiciji lo-wi  kasetaške kulture eksperimentalnih amaterskih muzičara ’70-ih i ’80-ih. U jednom momentu profesor mu postaje i čuveni filozof Alan Badju koji daje ime ključnom albumu za Mausov prodor, „We Must Become the Pitiless Censors of Ourselves“ 2011. Album nastaje, po Mausu, u potrazi za savršenom pop pesmom.

Pošto njegov najbolji ortak Ariel (Pink) Rosenberg postaje slavan 2010. i Maus biva otkriven od strane šire publike. Ali John uzima pauzu od 5 godina, doktorira, pravi svoj modularni sintisajzer i bira muzika umesto akademske karijere tek 2016.

Koncept muzike Johna Mausa je potpuno ogoljena pop pesma simplifikovana do banalnosti i ukrašena (u bukvalnom smislu) elektronskim uticajima synth podržanra ’80-ih. Sve zvuči kao budalasta parodija post-strukturalističke filozofije kojom se Maus bavi u svojim akademskim radovima, ali njegov scenski nastup tokom kojega se udara u glavu, urla, plače, pati i izbacuje bukvalno svaki atom katarze kroz sopstvenu filozofiju predstavlja savršeno iskreni koncept depresivne muzike čije ishodište je iskrena patnja i katarza.

„Do your best“ je pesma o empatiji i usamljenosti, pomoći i spasenju. Izvodi je sumanuti čovek koji je endemski depresivan. Šta ćete više sem da pogledate nekrunisanog kralja underground depresivnog podžanra elektronske muzike.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: