Top lista: besmislena imena jugoslovenskih i postjugoslovenskih bendova

„Nomen est omen“ je verovatno najcitiranija latinska poslovica među onima koji se u latinski previše ne razumeju. Teško je pretpostaviti da li su kumovi imena ovih muzičkih grupa znali u kojoj meri je „ime znak“, ali su nam bar ostavili sećanje na njihova manje ili više neuspešna rešenja. 

Jugoslavija je, do raspada, imala produkciju od blizu dva miliona nosača zvuka godišnje čime je prestigla i mnogo veća i bogatija tržišta kao što su Nemačka ili Španija. Razlozi za toliku produkciju su različiti – od velikog broja republika u kojima je svaka imala svoju diskografsku kuću, preko aktivne vesternizacije jugoslovenskog prostora tokom Brozovog žongliranja između „čekića i nakovnja“ do abnormalnog broja grupa koje su se nakotile u svakoj dekadi obojenoj tada aktuelnim muzičkim žanrom. Upravo poslednji razlog omogućava nastanak liste: veliki broj grupa donosi i besmislena imena istih.

Konkurencija je bila stvarno velika pa je lista kombinacija poznatih grupa za koje smo svi čuli i opskurija popularne muzike, kako u smislu muzike tako i u smislu imena. Neki od bendova su pravili odličnu muziku pod lošim imenom, neki su bili grozni i u jednom i u drugom smislu, ali spisak nikako ne predstavlja totalnu sprdačinu s jugoslovenskom i postjugoslovenskom popularnom muzikom pošto bi neke bendove (kada se apstrahuje ime) trebalo ponovo poslušati zbog nesumnjivog muzičkog kvaliteta.

Na listi se ne nalaze konceptualna imena konceptualnih bendova, kao što su grupe Marka Brecelja i Francija Blaškovića ili akustični sastav poznatog karikaturiste Jugoslava Vlahovića “Porodična manofaktura crnog hleba”,  i namerno humoristička, poput „Urlika besnog pileta“, „Čikinih bombona“, „Trule Koalicije“ i „Zaklane čeljadi“ jer je jasno šta su autori (sa manje ili više smisla) imena želeli da postignu. Imena sa ove liste trebalo je da budu ozbiljna. Koliko im je uspelo procenićete sami.

NOVI FOSILI

Počinjemo sa najpoznatijim imenom sa liste kome je, kako legenda kaže, kumovao sam Arsen Dedić 1969. sugerišući dvojici drugih osnivača, Marinku Kolnagu i Slobodanu Momčiloviću da su matori kao fosili i da moraju biti „novi“ kako bi napravili ironijski i pamtljiv otklon. Ime je, kao što obično biva, smišljeno u kafani.

Arsen, očigledno, nije vodio računa o leksici pošto njegov oksimoron „novi fosili“ ne ističe kontradikciju niti ironiju, već čini ime grupe potpuno besmislenim pošto fosil teško može biti nov, čak i ako ga podgrejete dobrim muziciranjem pošto grupa tek 1974. snima prvi album, a tek 1976. dolaskom Rajka Dujmića,Vladimira Kočiša – Zeca i prve pevačice Đurđice Barlović kreće nezaustavljivi uspon.

Ime nije sprečilo Dujmića, Barlovićku (kasnije Sanju Doležal pošto prva pevačica odlučuje da se posveti porodici) i društvo da naprave jedan od najkomercijalnijih pop projekata u istoriji bivše države. Pod Dujmićevom palicom „Novi fosili“ su prodali preko milion alubuma, odražali nebrojeno mnogo koncerata i osvojili četvrto mesto na Evrovizijskom takmičenju 1987. čuvenim hitom o turističkim vragolijama diljem Jadranske obale, „Ja sam za ples“. Dujmić se vratio 1989. sa pesmom „Rock me“ grupe Riva koju je osnovao, a jedinog jugoslovenskog pobednika Evrovizije je producirao i komponovao.

Kasniji rad „Novih fosila“ sveo se na krčmljenje jugoslovenske slave. Dujmić i basista Marinko Kolnago nastavljaju sa krnjom postavom ratnih devedesetih da bi početkom aktuelnog milenijuma Rajko napravio najveću ex. YU tezgarošku skupinu pod takođe ingenioznim imenom 4 Asa gde su Alen Islamović, Vlado Kalember, Jurica Pađen i on „pjevušili“ svoje stare hitove. Ipak, originalna postava se okuplja 2 puta (2005. i 2015.) a poslednja, oproštajna turneja, završava bizarnim incidentom u kome Sanja Doležal prvo optužuje Dujmića za maltretiranje i stres od koga joj je umro suprug, bubnjar benda Nenad Šarić, a onda je ostatak benda tražio pismenu izjavu, overenu u sudu, da će se prijaviti na lečenje u psihijatrijsku bolnicu Vrapče u Zagrebu ukoliko bude konzumirao narkotike tokom turneje po Srbiji. Dujmić izjavu nije potpisao, ali je očigledno nastavio sa starim navikama jer je u pomenutoj bolnici ipak završio pošto je supruzi naneo lakše telesne povrede slušajući Vitni Hjuston, istovremeno ridajući i, najverovatnije, igrajući za „bjelovar“ kako se kaže u hrvatskom žargonu.  Na kraju, grupa s oksimoronom kao imenom dokazuje da je u Jugoslaviji kvalitetna “laka nota” donosila uspeh. Ma kakvo joj bilo ime.

GULA I KATAPULT

Barski pop rokeri čijem su frontmenu fanovi početkom devedesetih klicali  „Ovo nije Goran Bregović već Goran Gula Pejović“  predstavljaju jedan u nizu opskurnih pop bendova izniklih na neverovatno velikoj slavi i uticaju tzv. „bosanske pop škole“. Pored siromašnog i sličnog zvuka poniklog iz Bregovićeve „pastirske postavke“, pokušavajući da dosegnu veličine „Crvene jabuke“, „Hari Mata Harija“ ili „Plavog orkestra“, bendovi su češće pobeđivali u kategoriji „glupih imena“ te su Gula i njegovi Katapulti tek vrh ledenog brega. Ovaj opskurni sastav je i dalje veoma popularan u primorskim crnogorskim gradovima jer, između ostalog, imaju i dve jake lokalpatriotske pesme:  „Crna Goro“ i „Cetinjski šaneri“ koja sadrži uistinu mitske stihove –„Šarene ulice i miriše proljeće/zaljubljene bakterije/kroz vene šibaju me/ Ni Rusi ni Ameri/ ni cetinjski šaneri/ne mogu te nikada/od mene odvesti“. Opevali su i slavnog barskog morskog vuka, Aca Borozana, koga istovremeno čekaju avanture na Kubi i balerina sa Vardara. Triglav, verovatno, nije uspeo da se uglavi u Gulinu signature AA rimu.

Nije ništa rečeno o genezi imena grupa? Potpuno nebitno. Čoveku koji obradi „Marinu“ od Azre i udene stih „Dovoljno je da me vidi/da mi kaže – Gula, kako si? „ iako u originalu nije spomenuto ime Džonija Štulića ne vapi ni za kakvim daljim objašnjenjem.

TVRDO SRCE I VELIKE UŠI

Prvi projekat neshvaćenog beogradskog Dejvida Silvijana – Dragutina Dode Savića – po imenu bi trebalo da bude neki šaljivi bend, ali je Doda, zajedno sa svojim bratom Branimirom, napravio new wave frankeštajna koji je ustinu trebalo da podseća na avangardne prog rok legende „Japan“. Ali ime grupe, u startu, nije obećavalo uspeh. Grupa„Tvrdo srce i velike uši“ je 1983. izdala jedini album, takođe neprivlačnog naslova „Kaži ovom bati pa-pa“. Nakon toga bilo je jasno da od uspeha nema ništa, ali Doda ne odustaje od svoje vizije alternativnog rok en rola te 1986. osniva još jednu grupu, „Ulica od meseca“. Kao što tvrde uši, niti ulica od meseca ne mogu biti dobro ime za grupu tako ni Doda Savić ne zvučio kao Dejvid Silvijan pa je i drugi projekat ubrzo doživeo sudbinu prvog iako se izdvojila i danas pamtljiva pesme (naravno, i po naslovu, ali ne dobrom) „Odakle meni devojčica?“

Doda je kasnije bio tekstopisac grupe „Alisa“ i beogradski muzičari mahom smatraju da je bio kvalitetan autor, ali neshvaćen. Takođe, njegovi pokušaji da progura art pop u narodnjačkim i komercijalnim diskografskim kućama, poput Jugodiska, su bili  pogrešni i doprineli slabom marketingu, a samim tim i smanjenim interesovanjem publike. Doduše, kada poslušate pesme bude vam jasno da nije samo to u pitanju. O imenu grupe da ne govorimo jer apsolutno ostaje nejasno kakve veze imaju tvrdo srce, klempave uši i prog rok.

Interesentno kako se loša imena grupa vezuju za određene članove pošto je jedan od sešn muzičara iz „Tvrdog srca..“  niko drugi no Zoran Zdravković, osnivač jednako kontroverznih metal grupa pod imenom „Apartman 69“ (jasno je da broj simboliše jugo-sekusualnu revoluciju s kraja ’70-ih) i kasnijeg, mnogo poznatijeg sweet metal sastava „Kraljevski apartman“ s jednako besmislenim imenom. No tek druga mesta na listi će pokazati veze autora i lošeg kumovanja grupama. Za sada, „Tvrdo srce i velike uši“ ostaju simpatičan, neuspešan primer konsekvetnog praćenja svetskih muzičkih trendova što je iz današnje perspektive trep folkera izgleda kao vrhunac avangarde.

IBN TUP

Da ne bismo ostavili tadašnje (i sadašnje) autonomne pokrajine bez svojih primera idemo nekoliko godina unazad u vreme disko groznice koja je iznedrila nekoliko uistinu besmislenih imena grupa. Definitivno najpamtljivije je „Ibn Tup“, disko-hard rok-krosover pevača Zlatka Karavla koji je kasnije napravio jednu od prvih (ljubitelji žanra kažu i najboljih) jugoslovenskih sweet metal grupa „Griva“. I po prvom i po drugom bendu se vidi Zlatkov smisao za besmisleno ime, ali dok „Griva“ dobija kakav-takav smisao kada se pogledaju fotografije (i mini val) frizure, nazvati progresivnu džez rok fank grupu po Musi Ibn Tupu, crtanom liku srednjevekovnog Turčina koji uči decu matematici u „Politikinom zabavniku“, graniči se sa totalnom bizarnošću.

„Ibn Tup“ je, za samo dve godine postojanja, imao 3 izdanja i održao neverovatnih 200 koncerata širom Jugoslavije upravo zbog interesantne žanrovske fuzije kojoj su dodali i malo etno prizvuka ala Smak i Bijelo Dugmo što ih brzo učinilo veoma popularnim. Redovno su bili predgrupa slovenačkim prog rok majstorima „Buldožerima“, svirali su na oproštajnom koncertu grupe „Time“ a i kao predgrupa „Bijelom Dugmetu“ na čuvenom nastupu na Hajdučkoj česmi. Izdanja Ibn Tupa prodavana su u više od 30.000 primeraka te je grupa krajem ’70-ih postala, uz Laboratoriju zvuka, najpoznatiji vojvođanski r’n’r sastav. Naravno, koliko su Karavli, Vince Olah i Josip Sabo bili muzički virtuozi besprekornog sviračkog umeća i organizacije pošto su za ono vreme imali svoje, sjajno ozvučenje i dva menadžera, toliko nisu imali smisla za imenovanje pesama. „Tvoj ludi tata“ (najveći hit), „Pašidov El Kaktus“ i „Deda“ samo su neke od pesama čija imena ne obećavaju previše  a Zlatko je nastavio kreativni naboj i u sledećem bendu „Griva“ kome je najuspešniji album nosio malo jači erotski naslov „Kog sam vraga tražio u tebi“.

Ibn Tup je jedan od bendova kojima ime nije pratilo kvalitet muzike. Ipak, nije zgoreg podsetiti se vremena kada se muzika slušala, a ostalo padalo u drugi plan pošto je ime stvarno besmisleno.

NEMOGUĆE VRUĆE

Ovo je jedinstveni primer u jugoslovenskog i srpskoj muzici da imate dva benda istog imena iz potpuno različitog žanra i doba. „Nemoguće vruće“ je jedini poznati bend iz Zenice koji je postojao od 1986. do početka rata u BiH 1992. Poznat je po članovima koji su bili muzičari amateri i živeli od dnevnih poslova radničke klase, čak i kada im je debi album „Ljubavi mladog Vertera“ 1987. prodat u 70.000 primeraka. Drugo, daleko opskurnije „Nemoguće vruće“ osniva izvesni Zvezdan Nikolić – Zeka, a bend se vezuje za vesele ’90-e snimivši dva albuma za ZAM. Ko je tih godina pratio televiziju Palma nema šanse da nije čuo bar amblematičan hit „Dok je reka biće somova“ ili „Ne čekaj me ženo ti“. I jedan i drugi bend imaju gotovo pornografsko ime dok drugi, svadbarski bend iz Svilajnca i druga polovina takođe opskurnog folk benda „Medeni mesec“, postaje uistinu burleskni bend: uz seksi pevačicu Jasnu Dukić sa „izvesnim talentom za glumu“ kako piše u zvaničnoj biografiji benda, počinju da izvode muzičko-scenski vrcavi šou u restoranu Safeta Cojkića „Horizont“ u Ludom Polju, mestu blizu Petrovca na Mlavi. Bend ima standardni svadbarsko-ispraćajno-krštenja repertoar tako da ime „nemoguće vruće“ ne ide dalje od tezgaroškog mentaliteta ovih folkera radilica.

Prvo „Nemoguće vruće“ sa drugim deli radnu etiku i ime koje su Zeničani smislili u čast nepodnošljivo vrelog leta 1984. Članovi sastava su, pored incijalnog uspeha albuma skovanog bez nekog preteranog smisla u čast Geteovih „Jada mladog Vertera“, nastavili sa dnevnim poslovima, pa je jedini profesionalni muzičar bio tvorac benda Amir Spahić Spaha, dok je gitarista Miroslav Kovačević radio kao električar u zeničkom rudniku, bubnjar Edin Kulalić bio taksista, klavijaturista Želimir Jukić radio kao ekonomista u rudniku a ostali članovi su se menjali kao na traci što je dovelo do potpune promene postave posle prvog albuma, pa čak i do novog pevača što nije bilo česta pojava. Zenički bend je bio izdanak bosanske pop rok škole, ali bez folk elemenata pa su ih smatrali jedinstvenim, čistim podžanrom pop roka, u tadašnjoj, već dekadentnoj fazi pastirskog podžanra.

Ma koliko su oba benda bila sasvim korektna u svojim žanrovima, ime im pre ide uz neki porno film nego uz muziku. S tim u vezi, svilajnački sastav verovatno ima više razloga da ga nosi, no loš izbor ostaje i jednima i drugima.

OK BEND

Šta reći za ovaj bend a da ne bude OK…fun fact:  pored Goksijevog OK sastava, koji svi znamo po lošem, postojao je istoimeni i u Osjeku i u kome je član bio Miroslav Škoro, najpoznatiji hrvatski pevač domoljubnih hitova pored Marka Perkovića – Tompsona i autor all time haške balade „Sude mi“ o sudbini, po Škoru, nevinih hercegovačkih generala. Mada, kada poslušate njegov prvi, bend čiji je najveći hit „Vrata zapada (Cadillac)“, u kome, kao i kasnijim monster hitovima, pravi nejasne alegorije u ovom slučaju na „vrata Zapada, tri reke i Kadilak“ umesto u potonjim na „čudne ljude čudnog imena i dušmane“ shvatate da Miroslav poetski nije išao daleko. Isključivo do mentalne divljine rodoljubivih pesama.

KOTRLJAJUĆE KAMENJE

Nazvati ovako grupu 1990. zvuči kao skeč „Top liste nadrealista“ jer u tom trenutku Roling Stounsi postoje već 28 godina i sve drugo sem zajebancije govori dosta o članovima benda. Ali opet se bavimo bosanskim r’n’r-om i vremenima Ante Markovića te je bend iz Sarajeva u osvit Jugoslavije dobio priliku da snima u studiju Željka Brodarića – Jappe, frontmena grupe „Metak“, producenta nekih od najboljih albuma jugoslovenskog „novog talasa“ i sa hrvatske i sa srpske strane, i splitskih „Đavola“.

„Kotrljajuće kamenje“ je smislilo prilično dobar trik sa gostujućim pevačima te su im na albumu „Samo je ljubav“ pevali Dejan Cukić, Dražen Žerić-Žera, Janez Bončina-Benč, Mladen Vojčić Tifa, Neno Belan i Zorica Kondža. Pesme su bile klasični izdanak bosanskog roka, čak i hitičan u ono vreme, ali miris rata i nestalna situacija, kao i početak odvajanja republika, sprečava Jugoton da reklamira album i on, u suludim društveno-političkim okolnostima, ostaje zaboravljen. Što je iz ove perspektive dobro jer ime grupe je verovatno jedno od glupljih ikada na ovim prostorima. Ako se pitate zašto zamislite da slušate domaći pank bend Seksualni Pištolji, Ko, Bube ili Ružičasti Flojd. Jedino ako Edvin Žigić nije mislio da je Mik Džeger, a Boriša Brkić Kit Ričards. U svakom slučaju, ma šta da su mislili, gadno su se prevarili.

KLADIVO, KONJ IN VODA

Ne bi bilo pošteno da ostanemo samo na teritoriji srpskohrvatskog jezika pa izdvajamo jedan primer iz bivše najsevernije jugoslovenske republike, Slovenije. „Kladivo, konj in voda“ („Čekić, konj i voda“) zvanično se vodi kao jedan u nizu tada popularnih transžanrovskih rok sastava koji su svirali kombinaciju (američkog) folka i prog roka. Za razliku od Indeksa, Igre Stalkenih Perli, Time-a, S Vremena na Vreme i drugih bendova sličnog zvuka, ekipa iz Celja predvođena Dani Bedračom, glavnim instrumentalistom i  autorom benda, bila je pod veoma jakim uticajem instrumentalističke hipi kulture ’60-ih pa su početkom ’80-ih zvučali kao Džoan Baez i Sajmon i Granfankl dvadesetak godina ranije. Ova pojava je bila česta kod jugoslovenskih bendova jer su zapadni uticaji dolazili kasnije na naše prostore, ali i pored anahronosti „Kladivo, konj in voda“ su zvučali prilično dobro, čak i jedinstveno, pošto su u vreme najžešće vladavine „novog talasa“ u jugoslovenskoj muzici svirali čudnu kombinaciju esid/psiho/spejs/folk (ali ne pastirskog) roka bez ikakve angažovanosti sem, naravno, pozivanja na mir u svetu što je ostatak sveta već ispušio dve decenije ranije.

S tim u vezi ime u kome se kombinuje čekić i konj u vodi jedino asocira na potkivanje, srednjovekovni koral što se može naslutiti iz njihove muzike ili na gadan esid trip. Šta god da je u pitanju, bend je prestao sa radom 1983. valjda shvativši da je letu mira i ljubavi došao kraj, ali Deni opet okuplja grupu sredinom ’90-ih nakon uspešnog koncerta organizovanog u čast izlaska kompilacije najvećih hitova, ali ovog puta u električnoj postavci i sa Endijem Garsijom, frontmenom Grejtful Ded, kao inspiracijom. Deni je, i ovog puta, promašio, ali sada već stoljeće i posle albuma „Na cesti“ konačno rasformirao bend koji je, u vreme, najveće slave bio mokri san art rokera. No vratimo se na gorenapisanu tezu: kako Doda Savić nije bio Dejvid Silvijan tako ni Deni Bedrač iz Celja nije Art Grafankl te ovaj bend ostaje upamćen samo po bizarnom imenu i pomalo promašenom žanrovskom opredeljenju.

POLJSKA ŠEVA

Bosanski bendovi osamdesetih imaju neviđen kvantitet u besmislenim imenima, ali kada ga beogradska škola istih godina ubode – stvarno ga je ubola. „Poljska ševa“ je bend čiji jedino diskografsko izdanje, „Klošar i lopurda“ iz 1989. predstavlja, verovatno, jednu od većih opskurnosti pop-rok scene ’80-tih.

Grupa se zove po vrapčastoj ptici karakterističnog peva, ali preslušavajući njihovo jedino izdanje za izdavača veselog imena „Ćao“, podkuću zagrebačkog „Jugotona“, „ševa“ dobija drugi kontekst pošto Boban Tošić, Dragan Pešić – Šuki, Zoran Ćirić i Života Mladenović alegorijski pripovedaju o klošaru i lopurdi, gadu, gubitniku koji živi „na pola“ i pati od ljubavi što sugeriše švaleraciju ili bar buran ljubavni život.  O bendu je gotovo nemoguće naći bilo kakav podatak sem da je basista Tošić i dalje aktivan u pirotskom garaž rok sastavu „Broken“, ali ovolika opskurnost je morala naći mesto na listi.

CARSKI REZ

Autori Before Aftera, a samim time i portal, imaju neverovatne simpatije prema Šefćetu Hodži i, prvenstveno, njegovim side projektima. Pionir bosanskohercegovačkog hard roka, član „Vatrenog poljupca“, već je spomenut u tekstu kolege Koste Peševskog, ali njegov osećaj za glupa imena i treš estetiku zaslužuje novu jedinicu na listama našeg portala, samo jedan korak nazad. Posle rada u prvoj i najuspešnijoj postavci „Vatrenog poljupca“ pa u hard rok pionirima „Divljim jagodama“ Šefćet osniva svoj bend koji verovatno sintetiše najgore, umesto najbolje, od Milića Vukašinovića i Zeleta Lipovače. Opskurna kombinacija folk-metal gitarskih deonica Milića Vukašinovića, Bregine lirike i Lipovačinog tretiranja hevi metala iznedrila je album „Igrao sam na jednu kartu“ koji je bukvalno kombinacija najgorih elemenata svih slavnih saradnika s kojima je Hodža muzicirao.

„Carski rez“ je, po Hodžinim rečima, dobio ovo ime jer je skandalozno, a to ide uz hevi metal, a i teško je porodio ovu grupu. Nismo baš sigurni da li je pogodio suštinu metal muzike i koliko teško mu je išlo sa bednom, ali Šefćet Hodža, sem što je prvi kosovski metalac, predstavlja sjajan primer  kvalitetnog treša koji je, uz bolje vođenje, mogao biti i uspešan, ali i ovako ostaje upamćen zbog ozbiljne diskografske produkcije i želje publike za bendovima uklopljenim u tadašnje zapadnjačke muzičke trendove.

SPECIAL MENTION

Nije bilo mesta za sve bendove, pa na ovom mestu navodimo još neke kojima ime nije bila jača strana.

CVRČAK I MRAVI su, zvanično, uz „Vikonte“ prva vojvođanska rok en rol grupa osnovana 1967, ali nije imala sreću kao njihovi ispisnici iz Beograda, „Siluete“ i „Džentlmeni“. Iako sporadično aktivna sve do smrti Aleksandra Pražića, basiste i glavnog autora grupe, nikad nisu prevazišli status lokalne atrakcije i pokrajinske predgrupe velikim bendovima, pa je čak i nesrećno imenovan „Ibn tup“ ostvario veću karijeru. Najpoznatiji po dvosmislenom singlu „ Da se nosiš“, vrcavoj jezičkoj minijaturi u prog rok žanru gde pevač Dragan Davidović – Gus peva o devojci koja se ne oblači ženstveno i poručuje joj da će se od sada nositi lepo uz novi imidž koji joj sprema. Da li je poruka bila baš to ili da se nosi u tri lepe ostaje  delimično nejasno i dan danas.

Ipak, ne postoji bend koji se više uklapa u „nomen est omen“ sa početka teksta: „Cvrčak i mravi“ su do zadnjeg dana, kao u bajci, vredno svirali i maltene stvorili novosadsku rok en rol scenu da bi, na kraju, ostali u senci zaborava. Na žalost.

MILLY THE KID prvi je bend Aleksandra Milića – Milija, hitmejkera i frontmena Miligrama. Bend je nastao 1988, još jedan je primer bosanskog popa osamdesetih a ime, koje asocira na slavnog razbojnika sa Divljeg zapada, začetak je Milićevih kreativnih igrarija sa sopstvenim nadimkom. Ipak, Divlji zapad i bosanski rok nisu baš išli ruku pod ruku. Do nekoliko godina unapred i događaja u Bosni van svake pameti civilizovanog čoveka.

REZERVNI TOČAK nastaje tokom ’80-ih kada je Zele Lipovača svoju harizmu i uticaje ludački širio svuda po BiH, a jedan od lošijih proizvoda iste je hard rok sastav iz Doboja, „Rezervni točak“, koji svoje ime, a i opus, zasniva na jakom nadražaju dobijenom pesmom „Motori“.

Grupa nastaje kao polovina prvog r’n’r sastava iz Doboja – Tok života – a i ovde je spiritus movens, kao i u Šefćetovom slučaju, bivši član „Divljih jagoda“, klavijaturista Samir Šestan – Droga. Droga se pridružio bendu na drugom albumu i kasnije otišao u „Divlje Jagode“ gde je programirao i melodiju za jedan od njihovih najvećih hitova, „Turski marš“, a i do danas je član „Merlina“, odnosno pratećeg benda Dina Dervišhalilovića – Merlina, studijski muzičar i producent na većini projekata bosanskohercegovačkih pop folk umetnika. Šestan je završio i džez klavir na Minhenskom konzervatorijumu te predaje na istoj školi što čudi s obzirom na kvalitet muzike „Rezervnog točka“.

Autorski opus Droge i drugara je isključivo vezan za auto-moto i seksualne teme te ime „Rezervni točak“ ima i smisla, no u automobilskoj leksici ima dosta izraza koji bi bolje imenovali tematski opus benda od gume u gepeku. Nagone su bolje opisali u imenu prvog albuma „Miris žena i benzina“ gde su prašili vokal Asmir Kapetanović – Havrlja i Antonio Kuffner – Toni. Iz sadašnje vremenske perspektive „Rezervni točak“ izgleda kao budalasti mlađi brat nastao u incestuoznoj vezi „Divljih jagoda“ i beogradske „Generacije 5“, ali svirački zvuči dobro. Žanr, lirika i ime ipak nisu.

KAMEN NA KAMEN je etno rok folk eksperimentalni sastav Nikole Borote – Radovana, jednog od omiljenih Titovih pop kompozitora i istraživača bosanskog folklora pre Brege. Borota osniva „Kamen na kamen“ kao veoma čudnu kombinaciju disko muzike ’70-ih, hipi imidža, folklornih elemenata i ideološke matrice socijalizma.  Grupi daje epsko ime verovatno istraživajući tradicionalnu hercegovačku ostavštinu, ali „kamen na kamen“ pre ide uz guslarske ili etno porno filmove nego uz popularnu muziku. Borota – Radovan je bio poznat da spaja nespojivo pa „Kamen na Kamen“ odjednom postaje prateći bend pevačice Nede Ukraden na njenom prvom albumu „Srce u srcu“ iz 1975. prodanom u 300.000 primeraka, a trebalo je da nastupe i na Evroviziji te godine, no u finalu domaće Jugovizije nadglasava ih slovenačka grupa „Pepel in kri“ sa pesmom „Ljubezni dan“. Sastav se uskoro raspao jer je Borata nastavio eksperimente u drugim pravcima, ali ova ekstravagantna zvučna šizofrenija živi i dalje i to preko najluđeg, ali najboljeg primera rada njenog inovatora – revolucionarnog hipi folk hita „Drugarice posadimo cvijeće“

PRSLOOK BAND su napravili ortaci Dina Dvornika iz kraja, splitskog „Kineskog zida“, braća Nikica i Sandro Marković počevši sa grupom „Od srca“ koja 1990. objavljuje debi album i nastupa sa Dvornikom kao predgrupa. Nakon izbijanja rata braća se sele u Niš i tamo osnivaju drugi sastav izuzetno inteligentnog imena „Prslook band“ koji 1994. objavljuje debi album na kome je glavni hit obrada glavnog hita njihovog braleta sa Kineskog zida, Dvornika. Najveći uspeh ostvaruju izdanjem iz ’99. „Objektivne laži“. Dalje od ovoga ne bismo išli jer objektivne laži Prsluk benda govore više od hiljadu reči. A Sandra verovatno znate preko njegovog talk show-a “Prslook again”, jednog od legendarnih srpskih lokalnih televizijskih formata poznatog sadržaja : “red muzike, red poluobnaženih i obnaženih devojaka”.

Za kraj ostaje PINGVINOVO POTPALUBLJE, jedan od najinteresantnijih bendova zagrebačkog „novog talasa“ sa ubedljivo najbesmislenijim imenom ikada. Iako su bili deo izuzetno avangardnog pokreta osamdesetih sa atonalnim „Trobecovim kružnim pećima“ i distorzičnom „Sexom“ čija imena su itekako išla uz muzički izraz „Pingvinovo potpaljublje“ zvučalo je kao miks Joy Division i Television na srpskohrvatskom, te ime grupe koje asocira na neku Ršumovu predstavu za decu nikako nije išlo uz zvuk. Bend bi ostao na nivou demo atrakcije pošto se raspao mnogo pre „Sexe“ i „Trobecovih peći“ da najpoznatija zagrebačka andergraund muzička prodavnica „Dirty Old Shop“ nije objavila vinil i CD izdanje napravljeno od demo snimaka i nekoliko numera snimljenih u PGP-ovim studijima 1984. za nikada objavljenu novotalasnu kompilaciju srpsko-hrvatskih bendova. „Pingvinovo potpaljublje“ se raspalo usled fakultetskih obaveza, služenja vojnog roka, a, možda, delimično i zbog imena. Mada, ovo poslednje nikada nećemo znati.

SPECIAL MENTION 2 

Poznavaoci jugoslovenske muzike su nakon pročitanog teksta napali autora da je propustio jednu od najbizarnijih pojava na tadašnjoj sceni, beogradski odgovor na “Srebrna krila”, HLADNU BRAĆU. Autor je imao ovaj bend na širem spisku za listu, ali je bio duboko uveren da je u pitanju još jedan humoristički sastav te se okrenuo istraživanju drugih. Pošto su mu predočeni podaci i diskografija ovog ozbiljnog pokušaja synth pop komercijale u formi još jednog bizarnog muzičkog kopileta, ovog puta Olivera Mandića, grupe “Beograd” i prve italo disco beogradske grupe Max i Intro, morao je priznati grešku i staviti kontroverznu braću na listu.

Ovaj opskuran bend bio je projekat Sanje Ilića, sadašnjeg frontmena “Balkanike” i prvi pokušaj stvaranja boy band-a što je 1987. bio trend u svetu. Po ugledu na Mili Vanili i Bros Ilić je sastavio triling od ljudi koji, kako kod nas obično biva sa svim što bi trebalo biti ozbiljno, nisu bili braća i sa njima snimio jedan album “Poludućemo zajedno” s koga se, na tadašnjem “Hitu meseca” i drugom izdanju festivala Mesam, izdvojila pesma “Ljubi me na Ibici”.

Koncept “Hladne braće” je bio pokušaj koketiranja sa gej estetikom, članovi su se oblačili poput torinskog italo disco dvojca Riger poznatog po hitu “Vamos a la playa”, ali se sve, očekivano, završilo sveopštom sprdačinom i ceo Beograd ih ubrzo proziva “topla braća” što i ne čudi pošto se ime benda namestilo baš za to. Ipak, kako vreme i nostalgija leče sve trebalo bi poslušati Hladnu braću. I dalje zvuči nekako idiotski, ali ime i koncept benda su pobeda na više nivoa.