Da li imate preko 18 godina?

Top lista: 50 najboljih albuma 2017.

Pred vama je samo jedan od bezbroj mogućih izbora albuma koji su obeležili godinu na izmaku.

Došlo je vreme da se svode računi kada je u pitanju najbolja muzika u godini na izmaku. Godina je bila turbulentna na svim poljima, pa i na muzičkom. Pojedini dragi bendovi odlučili su da je bilo dosta, a nastavilo se i neminovno putovanje naših heroja u carstvo nebesko, od kojih su neki, najblaže rečeno, tamo požurili. Ipak, bili smo svedoci mnogih zaista magičnih trenutaka. Mogli smo da uživamo u sijaset fantastičnih izdanja koja su, svaki na svoj način, bila sastavni deo naših života u određenom periodu. Obradovali su nas bendovi sjajnim povratničkim albumima nakon dugogodišnjeg perioda odsustva, kombinovanje i eksperimentisanje različitih muzičkih žanrova ostavilo je plodne rezultate, određeni izvođači objavili su najbolje radove u dosadašnjim karijerama, a na scenu su stupile novajlije od kojih se u budućnosti ima šta očekivati.

Pred vama je samo jedan od bezbroj mogućih izbora Top50 albuma koja su obeležila ovu godinu. Sigurno je da su neka imena i izdanja izostavljena, koja zaslužuju da se nađu u jednoj ovakvoj selekciji . Međutim, nesporna je činjenica da ovi pobrojani albumi itekako pripadaju kremu ovogodišnje muzičke produkcije i da se među njima nalazi barem jedan koji će zauvek ostati u našem sećanju.

Napomena 1: Ranije smo Kamasi Washingtona i njegov “Harmony of Difference” proglasili za najbolje EP izdanje, a što se tiče žanrova koji nisu obuhvaćeni ovom listom najbolji album iz sveta hip-hopa ima Vince Staples sa “Big Fish Theory”, najbolji džez album je “Far From Over” Vijay Iyer Sexteta, dok Converge sa “The Dusk In Us” ima najbolji metal album.

Napomena 2: Nakon mnogo dumanja, ipak se odustalo od rangiranja, pa ste slobodni da po sopstvenom nahođenju odlučite redosled ovih izdanja. U pitanju je lista albuma koje je moja malenkost najviše slušala ove godine, a vaši predlozi i sugestije su više nego dobrodošle.

King Gizzard and the Lizard Wizard / Polygondwanaland

Bend godine, bez svake sumnje. Ova australijska družina puca od samopouzdanja i kreativnosti. Obećali su pet albuma, objavili su četiri, dok se peti očekuje do kraja 2017. Na više od dva sata muzike kombinovano, gotovo da nema slabog mesta. Na ovoj listi nalazi se “Polygondwanaland”, ali možete ga zameniti bilo kojim njihovim ovogodišnjim izdanjem i nećete puno pogrešiti. Nadam se samo da će sledeće godine nastupati u ovim krajevima ili bar relativno blizu pa da mogu da prisustvujem uživo toj ludačkoj energiji i sviračkoj magiji.

Ryan Adams / Prisoner (PAX AM/Blue Note Records)

Adams potpuno otvoreno i iskreno ogoljava svoja osećanja, govori o nedostajanju, konstantnom preispitivanju, „srcobolji“, a najviše o zatvorenosti, odnosno preokupiranosti teškim mislima o sebi i propaloj vezi, te upravo zbog te samoizolacije i ne čudi ovakav naziv ploče. Stilski, na poznatom je terenu. U tim alt-country vodama najbolje pliva, a primetan je i uticaj starog dobrog roka kakvog su stvarali Bruce Springsteen, The Replacements i AC/DC osamdesetih godina prošlog veka. U godinama koje slede verujem da će se “Prisoner” redovno nalaziti na listama najboljih “post break-up” albuma.

Aldous Harding / Party (4AD/Flying Nun)

Krhke, elegantne melodije, emotivni “da se naježiš” glas i predivni aranžmani bukvalno stvoreni za sitne noćne sate krase drugi album talentovane kantautorke sa Novog Zelanda. Brižljivo producirane od strane Johna Perisha, pesme odišu nekom zagonetnom atmosferom čiju zvučnu pozadinu dominantno čine gitarska ili klavirska pratnja, uglavnom obojena melanholijom. Ploča umnogome podseća na PJ Harvey ili Elliotta Smitha, tako da nije ni čudo što se nalazi na listi koju priređuje moja malenkost.

Temples / Volcano (Fat Possum Records/Heavenly)

Na ploči „Volcano“, članovi benda su usmerili pažnju više ka popu, i to dobrano uplivavši u elektro vode, nego na razradu psihodelične komponente svog muzičkog izražaja. Rešili su da transformišu karakteristične zvučne obrasce, gitarski zvuk je umnogome blaži, a najvažnije promene dolaze sa upotrebom sintisajzera koji sada imaju dominantnu ulogu. Kreativnost i inovativnost na visikom nivou.

Phoebe Bridgers / Stranger in the Alps (Dead Oceans)

Debi album godine kada je potpisnik ovih redova u pitanju. Kamerna muzika, melanholija, noć. Poezija, misterija, nežnost. Jesen, nostalgija, sanjarenje. Strast, očajanje, mladost. Nedelja, čežnja, slomljeno srce. Tuga, usamljenost, oproštaj. Sve ovo i još mnogo više oslikava prvenac mlade muzičarke iz Los Anđelesa. Ploča prepuna kontrasta, pokreće na razmišljanje, tekstovi kao da je pisala osoba koja je prevalila bar pola veka preko leđa, vokal koji dušu dira, pa šte ćete više?

Sampha / Process (Young Turks)

Dvadesetosmogodišnji muzičar iz Londona servirao nam je svoju viziju popa, koji uključuje mračna R&B i elektronska obeležja, vrlo senzualne, downtempo melodije, sa intimnim tekstovima u kojima se ne libi da iskaže svoju ranjivost i zabrinutost. Teme koje dominiraju na ploči su smrt majke, ljubavni jadi ,suočavanje sa sopstvenim demonima, vlastite greške, a svemu tome pristupa vrlo zrelo i iskreno.  Albumom „Process“, Sampha i zvanično označava početak svoje karijere i krči sebi put među odabrano društvo najboljih muzičara eksperimentalnog R&B zvuka.

Wolf Alice / Visions of a Life (Dirty Hit)

Londonski kvartet spada među najuzbudljivije nove bendove kada je tamošnja scena u pitanju. Na novoj ploči nastavljaju sa koketiranjem prema panku, synthpopu i prog-roku, nigde se do kraja ne opredeljujući za jedan isključivi žanr. Dopada mi se njihova enormna želja da istražuju raznolike mogućnosti unutar sopstvenog zvuka, a nema veće radosti kada je rezulatat ovako plodan i kvalitetan.

The National / Sleep Well Beast (4AD)

Sedmo studijsko izdanje jednog od najvoljenijih indie-rok bendova 21. veka donosi preko potrebno osveženje kada govorimo o zvuku i stilskim rešenjima grupe koja je je nakon gotovo savršenih albuma “Alligator” i “Boxer” igrajući na sigurno počela da se davi u blagoj monotoniji. Ovoga puta, pored davno utvrđenih formi nekonvencionalnih sktruktura pop pesama, mračne atmosfere i inteligentnih tekstova, kvintet iz Ohaja svojoj muzici je, više nego ikad, pridodao minimalističke elektronske momente, te zajedno sa tmurnim klavirskim melodijama i gitarama koje više nemaju svoju uobičajenu ulogu, uneo određene inovacije praktično izlazeći iz svoje zone komfora.

My Buddy Moose / IV (Dancing Bear)

Četvrti studijski album riječke grupe donosi nam spoj južnjačkih rok balada i dopadljivih indi pop bravura, uz vaskoliki uticaj garažnog rokenrola i bluza. Frontmen Luka Benčić postao je besprekoran autor, bend je u kreativnom zenitu, svirka na albumu je bez greške, tako da MBM imaju predispozicije da se probiju i van regionalnih granica. To sigurno zaslužuju.

Father John Misty / Pure Comedy (Bella Union/Sub Pop)

Pesme na ploči “Pure Comedy” su mudre, elokventne, obeležene krajnjim defetizmom i pesimističnim tonom. Tillmanovi tekstovi imaju apsolutno dominantnu ulogu, dok muzika predstavlja adekvatnu prateću poleđinu. A okosnicu te poleđine uglavnom čine akustična gitara i klavirski aranžmani, kao i horsko pevanje, te sasvim ponekad, dodatno obogaćeni klasičnim žičanim aranžmanima i džezerskim duvačima. Sve numere su laganog, sporog tempa, 74 minuta indie-rok melanholije gde Tillman naširoko propoveda o narcisoidnosti, homofobiji, pogubnom uticaju društvenih mreža, ratovima, hipsterima, bogatoj gradskoj deci, ulozi Boga, kao i potrazi za sopstvenim mestom pod kapom nebeskom.

King Krule / The Ooz (XL/True Panther Sounds)

Britanski muzičar Archy Marshall koji stvara pod imenom King Krule je žanr za sebe. Njegov muzički izražaj uključuje kombinaciju trip hopa sa ambijentalnim tonovima, džez elementima i post-pank uticajima, a neodoljivi šarm svemu daje izraženi londonski akcenat. Najreprezentativnije numere su “Dum Surfer” i “Half Man Half Shark”, ali potrudio se talenovani muzičar da nam na “The Ooz” pruži mnoštvo razloga za radost i detalja koje možemo otkrivati svakim novim preslušavanjem.

The Black Angels / Death Song (Partisan Records)

Teksaški bend isporučio nam je jedan od najboljih albuma kada je psihodelični rok u pitanju, sa mnogo više varijacija i energije nego na svojim prethodnicima. Jasni su uticaji šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i bendova kao što su Doors i Velvet Underground, ali i prljave gitare namiguju ka Sonic Youth zvuku. Tripozne i hipnotišuće melodije, kosmičke balade, sferični zvuk gitara i bluzerska melonholija – sve ćete to naći na “Death Song” ploči.

Bitipatibi / Lešnici divlji 2

Una Gašić, udarna pokretačka snaga benda, nastavlja da svoje snove, strahove, potragu za ljubavlju, pretače u stihove na sebi svojstven način. Njena lirika nama, običnim smrtnicima ponekad je daleka i nedokučiva, ali to uopšte ne predstavlja smetnju da se prepustimo i uživamo u toj kosmičkoj poeziji. I ne znam za vas, ali Unin glas na mene ima terapeutsko dejstvo.

 

Mac DeMarco / This Old Dog (Captured Tracks)

Izrazito prepoznatljiva zvučna estetika na koju nas je kanadski kantautor navikao prisutna je i na novom albumu, sanjive, lagane melodije sa gitarama u lo-fi maniru, ali za razliku od prethodnika “Salad Days”, dodavanje ritam-mašine i sintisajzera , čini ovu studijsku avanturu dinamičnijom, raznovrsnijom i atraktivnijom.  Kada su u pitanju tekstovi, DeMarco nam je predstavio najintimniji i najiskreniji uradak u dosadašnjoj karijeri, potpuno transparentno govoreći o strahovima, u prvom redu od kontakta sa svojim ocem i pomešanim osećanjima koji ga obuzimaju, zatim od sazrevanja i promena u daljem životnom toku. Bez sumnje “This Old Dog” jedno je od onih izdanja po kojima ćemo pamtiti 2017. godinu.

Algiers / The Underside of Power (Matador)

Izvanredno drugo izdanje u karijeri benda iz Atlante. Njihova muzika je raznovrsni miks industial roka i bluza, post-panka i soula koji u savršenoj korelaciji sa snažnim vokalom Franklina  Jamesa Fishera čini ovaj album brutalno žestokim i napetim. Zvuk obogaćuju ubitačni ritam bubnjeva, pomalo jezivi klavirski elementi, kao i eksplozivne synth deonice, ali su aranžmani skladni i deluje da je svakoj pesmi mesto upravo na ovoj ploči.

Courtney Barnett & Kurt Vile / Lotta Sea Lice (Matador/Marathon Artists/Milk! Records)

Iako imenima podsećaju na autodestruktivni, eksplozivni duo sa početka devedestih, novi duo Courtney i Kurt predstavljaju gotovo prirodni spoj za koji je bilo samo pitanje vremena kada će se desiti. Znamo ih kao muzičare sličnih senzibiliteta, muzičkog izražaja, opuštenog i nepretencioznog stava, te nam ovaj prijateljski susret donosi upravo ono što smo i mogli očekivati – indi folk-rok zvuk natovaren dovitljivim tekstovima sa temama iz svakodnevnog života. Numere poput “Continental Breakfast” i “Over Everything” su za sva vremena.

LCD Soundsystem / American Dream (DFA/Columbia)

Njihova verzija “američkog sna” predstavlja oprobanu elektronsku formulu svojih prethodnika koja naginje ka art roku, ali prošarana disko pank motivima i velikim uticajima zvuka iz osamdesetih, od mračnih tonova Joy Divisiona do plesnih melodija benda The Human League. Neke poprilično jasne reference odnose se na Gang of Four, Talking Heads i, verovatno najkristalnije, na Davida Bowieja. Međutim uspešno su članova benda utisnuli svoj kreativni pečat, tako da nema govora o pukom kopiranju i učinili su da “American Dream” bude neizostavni deo lista najboljih povratničkih albuma ove godine.

Žen / Sunčani ljudi (Moonlee Records)

U, kakav album! Sveženski sastav iz Zagreba uspeo je da nadmaši prethodna dva izvanredna izdanja. Post-rok i dreampop kombinacija se i ovoga puta pokazala savršenom muzičkom podlogm za ono što bend želi da kaže. Ima buke i snova, math-roka i shoegazea, energije i beskompromisnosti. Prosto fantastično.

Laura Marling / Semper Femina (More Alarming Records)

Kolekcija od devet novih pesama duboko je intimna, sofisticirana, nežna i iskrena vizija ženskog univerzuma sa svim svojim prednostima i slabostima, propraćenih senzualnim vokalom dvadesetsedmogodišnje muzičarke i diskretnim aranžmanima u kojima dominiraju žičani instrumenti. Vratila se Laura karakterističnom folk izražaju, ali je zadržala rok energiju sa prošlog izdanja. Svaka pesma na albumu sadrži neki suptilni momenat koji neodoljivo osvaja i predstavlja praznik za sva čula.

Slowdive / Slowdive (Dead Oceans)

Jedan od najprominentnijih shoegaze bendova devedesetih godina prošlog veka vratio se novim albumom nakon 22 godine diskografske pauze. Karakteristične hipnotičke dreampop melodije i blago psihodelične gitarama su, naravno, i ovoga puta u prvom planu, ali oplemenjene savremenom produkcijom sa pravom merom elektronike i raskošnim žičanim aranžmanima. Grupa iz Redinga još uvek ima šta da kaže, deluju sveže i puni su stvaralačke energije, pa kad se crta podvuče, pred nama je jedna od najboljih povratničkih ploča ove godine.

Protomartyr / Relatives in Descent (Domino)

Na kreativnom vrhuncu nalazi se i post-pank kvartet iz Detroita koji nam donosi još jedno kvalitetno izdanje. Joe Casey, skromni lider ovog sastava, svojom specifičnom poetikom i idiosinkretičnim vokalom izdvaja Protomartyr iz gomile sličnih bendova, dok ostatak sviračke družine savršeno upotpunjuje frontmenove melodijske prohteve. Frontmen pokušava da odgonetne šta je to istina u svetu lažnih vesti, piše o teškom i hrabrom putu običnog čoveka kroz životnu svakodnevnicu dok se sve(t) okolo raspada, odnosno preispituje vlastito mesto u “novom mračnom dobu”.

Valerie June / The Order of Time (Concord)

Četiri godine nakon fantastičnog albuma “Pushin’ Against a Stone”, produciranog od strane sveprisutnog Dana Auerbacha, Valerie nas je obradovala novim albumom. Mnogo promena je primetno u odnosu na prošlo izdanje, poput isključivanja džeza, zatim dominantni blugras zvuk sada je promenio oblik i sada naginje ka popu, orkestracija je raskošnija, a i glas joj je nekako snažniji. Sve ovo, naravno, odrađeno je vrlo znalački i sa mnogo ukusa, tako da za “The Order of Time” nema mnogo zamerki.

The Mountain Goats / Goths (Merge Records)

Ovoga puta John Darnielle i ekipa iznedrili su konceptualni album sa dvanaest pesama posvećenih goth sceni iz osamdesetih godina prošlog veka, kroz koje se provlači duboko introspektivna priča o nepripadanju, veštačkoj želji za uklapanjem i mladalačkom nesnalaženju. Briljantnost ploče, između ostalog, sastoji se u tome što i pored direktnog pominjanja krucijalnih ljudi i bendova koji su izgradili tu scenu, kao što su Andrew Eldritch i The Sisters of Mercy, Siouxsie and the Banshees, Robert Smith, Gene Loves Jezebel, nisu upali u zamku potpunog estetskog kopiranja onih koji su im direktna inspiracija.

Mark Eitzel / Hey Mr Ferryman (Merge)

Ona vinska poslovica, što starije to bolje itekako se može  primeniti kada je u pitanju nekadašnji frontmen benda American Music Club. Mark Eitzel sa godinama je sve samouvereniji i svežiji, ne nedostaje mu strasti i želje za stvaranjem, a mi, slušaoci, od srca mu na tome zahvaljujemo. Za potrebe ovog albuma angažovan je Bernard Butler, bivši član grupe Suede, što se i čuje na pojedinim numerama. Kako zvuči ova ploča, nadamo se da će ovaj iskusni dvojac nastaviti saradnju i u budućnosti.

St. Vincent / MASSEDUCTION (Loma Vista)

Nova kolekcija od trinaest pesama  je sa jedne strane par excellence pop ploča 21. veka sa dosta elektronike i bitova i mnogo radiofoničnih hitova na prvu loptu, za šta je krivac producent Jack Antonoff koji je sarađivao sa pop zvezdama današnjice kao što su Taylor Swift, Pink ili Lorde, dok je sa druge strane lišen sterilnosti i predvidljivosti mejnstrima, najviše zahvaljujući tome što su kreativnost i umetnička sloboda 35-godišnje kantautorke ostali netaknuti.

Spoon / Hot Thoughts (Matador)

Oštri gitarski rifovi, galopirajući ritam bubnjeva, atraktivne bas linije i vatreni vokal Britta Daniela predstavljaju magičnu formulu koju bend iz Ostina rabi na svom devetom studijskom izdanju. “Hot Thoughts” vrvi od zaraznih melodija, raskošnih aranžmana i do detalja, znalački promišljene produkcije, gde zasluge kupi Dave Fridmann čovek koji stoji iza mnogih albuma bendova Mercury Rev i The Flaming Lips. Standardno kvalitetan album grupe Spoon i pravi praznik za uši.

Hurray For The Riff Raff / The Navigator (ATO Records)

Alynda Segarra, alfa i omega sastava Hurray For The Riff Raff, rođena je u Njujorku, ali na svom šestom studijskom albumu rešila je da se dobrano pozabavi svojim portorikanskim poreklom. Iako mlada po godinama, avanturistički duh vodio ju je kroz raznolike situacije i iskušenja, što smo imali prilike da čujemo na njenim sjajnim prethodnim izdanjima, no sada govori o vlastitom nasleđu na jedan intiman i zreo način. Ipak, pločom, kako bi neko mogao da pomisli, ne dominiraju izrazito karipski zvuci sa udaraljkama, već je napravljena zdrava mera latino uticaja i rok elementima uz koje je Alynda i odrasla.

The XX / I See You (Young Turks)

Nakon nepunih pet godina po objavljivanju ploče „Coexist“, engleski indie dreampop trio vraća se sjajnim trećim studijskih albumom. Zaštitni znak benda – kombinacija indie elektronike sa R&B atmosferom, opuštenim gitarskim deonicama, ubedljivim basom i blago melanholičnim vokalima, gde se Romy i Oliver Sim iznova zaljubljuju i svađaju – uspostavljen na prethodna dva izdanja, sada je pretrpeo neizbežne promene u smislu ekstrovertnosti i dubljim zalaženjem u pop vode. Na zvuk nove ploče najveći uticaj izvršio je treći član benda, mag elektronike, Jamie Smith, te ovaj “I See You” nagoveštava i novu fazu kada su The XX u pitanju.

Nežni Dalibor / U slojevima (Odličan hrčak)

Zarazni ritmovi, gitarski zvuk koji ide od indi popa preko psihodelije do prog-roka, interesantni tekstovi, sugestivni vokal Ivice Markovića, briljantni aranžmani, kontorolisani haos, kvalitetna svirka – sve ovo zaokružuje jednu skladnu celinu pod imenom “U slojevima”. Bend Nežni Dalibor održava visok nivo i još uvek, barem prema mom mišljenju, nema loš album.

Aimee Mann / Mental Illness (SuperEgo Records)

Plavokosa muzičarka iz Ričmonda pozabavila se temama kompleksne ljudske psihe, odnosno poremećajima iste, kao i osećanjima i promenama u ponašanju koje iz toga proizilaze. Glavni junaci ovih jedanaest pesama pate od usamljenosti, bipolarnog poremećaja, patološkog laganja, zabluda, samodestrukcije, alkoholizma, nesrećnih ljubavnih veza, a Aimee nastoji da njihovu  ophrvanost tugom i melanholijom ublaži i umiri, ne predstavljajući ih kao gubitnike.  Način na koji ona tretira takvu vrstu emocinalnih problema o kojima peva sigurno je najveća briljantnost albuma.

Oh Sees / Orc (Castle Face Records)

“Orc” ćete otpanjiti do maksimuma, a sviranje vazdušne gitare biće neminovna propratna aktivnost. Visokooktanski, pulsirajući garažni pank, na kakav nas je navikla kalifornijska družina, sada je dodatno obogaćen primesama psihodelije, industriala i krautroka, sa mnoštvom gitarskih pasaža, bubnjeva, iščašenih violina, stvarajući sonično ludilo i harmonijsku anarhiju u kojoj se Dwyer i ekipa osećaju “kao kod kuće”.

Julien Baker / Turn Off The Lights (Matador)

Mlada Julien sama je producirala ovo izdanje, a snimala je u antologijskom Ardent studiju, u rodnom Memfisu. Bez ikakve namere da nešto skriva, na jedan posve iskren i sirovo emotivan način preispituje teme koje se tiču ljubavi, poroka, Boga, nasilja i srodnim stvarima, a njen snažni glas svemu daje dodatno ozbiljniju nijansu. Pesme na ovom napetom i intimnom kantautorskom dragulju su za one koji bi da se izgube u delikatnim i divnim zvucima gitare, kao i povremenim blistavim momentima klavijatura i duvačkih instrumenata.

Ty Segall / Ty Segall (Drag City)

Jedan od naproduktivnijih muzičara današnjice prosto ne ume da napravi loš album, a njegovo drugo s-t izdanje u karijeri pravi je dokaz toj tvrdnji. Ploča obiluje žestokim gitarskim rifovima, eksplozivnim solo deonicama, moćnim psihodeličnim rokom, brzim i ubitačnim melodijama, dok sporije numere u folk-rock maniru poput „Talkin’“ ili „Orange Color Queen” predstavljaju odličan kontrast.

Irena Žilić / Haze (Cuckoo Records)

Novi album zarebačke kantautorke savremenijeg je zvuka u odnosu na prvenac “Travelling”, produkcija pod patronatom Marka Mrakovčića je bez mane, čini se da su napravili veliki korak ka nekoj vrsti melanholičnog indi popa. I muzika i tekstovi su i dalje visokog kvaliteta, Irenin glas još više je zavodljiviji i okupira vašu pažnju bez ikakvih poteškoća, a među pregršt slatkiša koje “Haze” nudi svakako da je najsvetliji momenat numera “X”. Čista emocija.

Foxygen / Hang (Jagjaguwar)

Kreativni dvojac Sam France i Jonathan Rado počastili su nas uzbudljivom modernom pločom, gde sa jedne strane imamo reference ka brodvejskim mjuziklima i soulu iz šezdesetih godina prošlog veka, bouvijevskom glam roku i vokalima a la Lou Reed i Mick Jagger, odnosno savremeni indi pop i psihodelični rok sa druge strane. Ono što osvaja vašu pažnju od starta su raskošno orkestrirani aranžmani odsvirani od strane četrdesetočlanog simfonijskog orkestra! “Hang” predstavlja izuzetan napredak kalifornijskog dua u odnosu na njihov prošli album.

Mount Eerie / A Crow Looked at Me (P.W. Elverum & Sun)

Američki kantautor Phil Elverum, koji stoji iza projekta Mount Eerie, objavio je novo konceputalno izdanje koje predstavlja dnevnik sećanja na poslednje mesece, nedelje, čak i dane  nakon ogromnog sloma u njegovom životu i smrti dugogodišnje supruge. Album sadrži srceparajuće, bolno eksplicitne i sirove stihove, gde tuga i bol diktiraju diktiraju usove, a ne ritam i note. Muzička pratnja je ekstremno ogoljena. Gitara i samo u retkim prilikama nešto više, klavir ili blagi zvuk perkusija i sve je u potpunosti u službi duboko intimne i  mračne liričke kanonade muzičara iz Vašingtona.

Crvi / Piše nam se dobro (više manje zauvijek/Gezellig Records)

U stvaranju debi albuma grupe učestvovala je četvorka u postavi Babić, Skopulovič, Pejković i Benini. “Piše nam se dobro” puca od energije i ideja koji prodiru u vašu svest i jednostavno zahtevaju vašu reakciju. Zvuk prelazi od raspojasane svirke do atmosferičnih instrumentalnih deonica, uz mnogo interesantnih momenata između. U međuvremenu, došlo je do personalnih promena, tu su sada poletni Sokolov i Mladenović, koji su dodatno osvežili bend, pa se od Crva mogu očekivati nove čarolije, kako u studiju, tako i na koncertima.

Alvvays / Antisocialites (Polyvinyl Records)

“Antisocialites” je drugi album u karijeri simpatičnog indi dream-pop benda iz Toronta, koji nasleđuje njihov s-t prvenac iz 2014. Petorka i dalje uspešno vozi utabanim dream-pop stazama, ali sada sa mnogo zrelijim tekstovima i odlično razrađenim aranžmanima, koji ruku na srce, ne donose ništa epohalno, ali su vaistinu neopisivo prijatni za slušanje.  Pored zaraznog miksa indi zvuka sa shoegaze, jangle pop i fuzzy melodijama, ono što kupuje slušaoca jeste slatki i emotivni glas liderke Molly Rankin koji je sada više isturen nego ranije.

Waxahatchee / Out in the Storm (Merge)

“Out in the Storm” nam pruža ništa manje od visoko kvalitetnih, efektnih i moćnih pesama sa besprekornim aranžmanskim rešenjima i jednom, rekao bih, kontrolisanom melodičnom bukom. Dobitničku formulu čine ubitačni gitarski rifovi, vešto uklopljeni prateći instrumenti, te Kejtin zavodljivi glas koji nas, kako se to kaže, znalački vodi kroz brda i doline. Pored toga, ovim albumom se ova 28-godišnja muzičarka razračunava sa bivšom ljubavi, ali ne tako da se guši u jecajima i kaje zbog vlastitih grešaka, već više na jedan “It’s not me, it’s you” način. Prema mom mišljenju, ubedljivo najbolje izdanje kada je kantautorka iz Alabame u pitanju.

Julie Byrne / Not Even Happiness (Ba Da Bing Records)

Svojevrsni nomadski način života, sve ono što je proživljavala, česte promene adrese, samoću koju je neretko osećala i situacije kojima je prisustvovala, talentovana kantautorka rešila je da uokviri na svom drugom albumu. Pesme je snimala u kući u kojoj je odrasla, tekstovi  su intimni i iskreni do srži, a na ploči dominiraju dirljive i nežne melodije, dok je u središtu svega  njen tužni vokal i delikatno prebiranje po žicama. Savremeni folk u svom najboljem izdanju.

Broken Social Scene / Hug of Thunder (Arts & Crafts)

“Hug of Thunder” je kolekcija od dvanaest pesama koje se stilski protežu od ekstatičnog folka do epskih rok bisera koje dodatno oplemenjuju raznorazne perkusije i raskošni zvuci duvačke sekcije.  Broken Social Scene nam pružaju priličan broj kvalitetnih momenata, u to nema sumnje. Od početka do kraja ploče  mnogo je bogato orkestriranih i zadivljujućih numera koje namah bacaju u dobro raspoloženje i uz koje se nedvosmisleno uživa. Pohvale za BSS, sjajan album, vredan čekanja dugog sedam godina.

Charlotte Gainsbourg / Rest (Because Music)

Francuska diva novom studijskom avanturom “Rest” donosi spoj emotivnih balada i plesnih bisera, popa i elektronike, bogato orkestriranih numera sa klavijaturama, basovima i bubnjevima i tekstovima na francuskom i engleskom jeziku. Reviju znamenitih saradnika ovoga puta proširuje imenima kao što su Paul McCartney (“Songbird in a Cage”), Owen Pallet, Guy-Manuel de Homem-Christo iz benda Daft Punk (“Rest”), Connan Mockasin (“Dan vos airs” i “Les Crocodiles”), dok je za celokupnu produkciju bio zadužen SebastiAn, dj i producent srpskog porekla. Album je zahvalan za višestruka preslušavanja, kipi od ezoterije, a sigurno nećete moći da mu odolite kad čujete kako vam Charlotte slatko šapuće na francuskom.

Chelsea Wolfe / Hiss Spun (Sargent House)

Kalifornijska princeza tame šestim studijskim izdanjem nastavlja da nas znalački vodi ponorima mračnih bespuća u kojima se gotika spaja sa folkom. Bučne, distorzirane gitare, doom metal atmosfera sa primesama sludgea, kraljajući bas, melodije iz noćnih mora su glavna obeležja onoga što imamo prilike da čujemo na ovom uratku, ali  numere ostaju u domenu eteričnog  art roka, te zvuče prilično atraktivno.

The War On Drugs / A Deeper Understanding (Atlantic)

Svakim novim izdanjem filadelfijski bend dostiže nove nivoe genijalnosti i kvaliteta, a vrhunski “Lost in the Dream” iz 2014. godine dobija više nego dostojnog naslednika u vidu albuma “A Deeper Understanding”. Adam Granduciel, glavni vokal i gitarista sastava The War On Drugs, četvrtim studijskim uratkom još više je podigao ionako visoko postavljenu lestvicu i ustoličio sebe i svoj bend kao novo indi-rok božanstvo. Svaka od ovih deset pesama predstavlja prava mala remek-dela i, zaista, fraza “repeat je jedina opcija” ne može biti prigodnija.

Feist / Pleasure (Polydor Records)

“Pleasure” je introspektivna, intimna ploča gde Feist  peva o usamljenosti, napuštanju, ispitivanju (sopstvenih) emotivnih granica. Sa mnogo više životnog iskustva, sada mnogo zrelije pristupa ovim temama, a tekstovi su, kao i uvek, zagonetni i otvoreni za različita tumačenja. Njen glas je neprikosnoveno u prvom planu, pa u zavisnosti od toga da li je visok ili nizak, plačan ili šaputav, snažan ili nežan, komanduje raspoloženjima i emocijama na ploči. Uvek delikatan i topao, vokal još više dolaze do izražaja zbog odluke da zvuk ostane sirov, naizgled neobrađen, sa bukom u pozadini koja, takođe, ima značajnu ulogu.

Kevin Morby / City Music (Dead Oceans)

Nekadašnji član bendova The Babies i Woods, Kevin Morby, od početka svoje solo karijer 2014. godine objavio je već četvrti studijski uradak. “City Music” je kolekcija stilski različitih pesama, od folkerskih i bluzerskih balada, preko pop-roka srednjeg tempa, zvonkih i svetlucavih melodija do ubitačnih, brzinskih numera a la Ramones, dok Kevinov vokal dosta podseća na Lou Reeda.

Quicksand / Interiors (Epitaph Records)

Njujorški sastav Quicksand prekinuo je dvadesetdvogodišnju diskografsku pauzu novim albumom “Interiors”. Ploča je obiluje kidajućim rifovima, režećim gitarama i gruvajućim bas linijama, a pesma koja otvara album “Illuminant”, kao i naredna “Under the Screw” pravi su dokaz toj tvrdnji. Prosto razaraju beskompromisnom svirkom i ludačkom energijom, baš kao i “Hyperion” koja vuče malo na grandž.  Numerom “Warm And Low” samo naizgled spuštaju loptu, ali kad se dođe do refrena, počinje novo prašenje. Meni omiljena na čitavom albumu je “Fire This Time” koja vam jednostavno ne da mira, tek dok je slušate vazdušne gitare lete za sve pare.

Iron & Wine / Beast Epic (Sub Pop)

Nasuprot daljem eksperimentisanju sa pop muzikom (i njenim derivatima) i upotrebom širokog instrumentalnog arsenala koje smo slušali na prethodne tri ploče, a koji su samo potvrdili sa kakvim znalcem i ekspertom za detalje imamo posla, “Beast Epic” predstavlja svojevrstan povratak akustičnom folk kraljevstvu kojim kantautor iz Južne Karoline maestralno gospodari. Iako se na nekoliko proteklih izdanja mogu probrati kvalitetni i svetli trenuci, ipak njegovoj duši najviše odgovora intimni, nežni folk izražaj, a elokventni i pronicljivi tekstovi odražavaju zrelost i nakupljeno iskustvo tokom svih ovih godina.

The Weather Station / The Weather Station (Outside)

Kanadska muzičarka Tamara Lindeman, liderka The Weather Station projekta, još jednom dokazuje neverovatni kantautorski talenat, njeni tekstovi su ustvari kratke priče, a instrumentalna pratnja i sofisticirani aranžmani predstavljaju idealan soundtrack za iste. Od fragilnih melodija do robusnijih rok bisera uz vokal koji neodoljivo podseća na Joni Mitchell, The Weather Station nas obasipaju nadahnutim folki numerama koje vas naprečac osvajaju.

On Tour / Don’t It Make You Want To Go Home (Ammonite Records/Stone House Records)

Beogradski trio nastavlja tamo gde je stao na prethodna dva albuma, a to je istinski, pravi folk, koji u jednom setno-melanholičnom maniru dira najtananija prostranstva duše. Neću ništa novo reći ako kažem da Ika ponovo razoružava anđeoskom bojom glasa i da se na nju prvo pomisli kad se pomene ime benda. S druge strane, vokal Vlade Marinovića odiše autoritetom i zrelošću, a najviše volim kad se lati usne harmonike kojom uspeva da prenese čitav spektar emocija na slušaoca. Marko Ćebić daje poseban šmek svojom mandolom i lap steel gitarom, tako da on kupi sve zasluge kada je reč o prepoznatljivom ambijentu koji krasi On Tour zvuk. Verujem da će bend i koncerti na kojima će promovisati ovo izdanje obeležiti godinu koja sledi.

.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: