TOP 50 najboljih albuma u 2019. godini

Nastavljamo sa objavljivanjem tradicionalnih novogodišnjih top lista na Before After portalu, a ovoga puta u fokusu je selekcija najboljih muzičkih izdanja koje smo najviše slušali u prethodnih 365 dana.

Trudio sam se da izbor bude što je moguće više žanrovski različit, a nešto što sam propustio naći će se na nekim drugim specijalizovanim listama.

Fontaines D.C. / Dogrel (Partisan Records)

Već sam pominjao Dogrel ranije kada sam ovo izdanje proglasio debitantskim ostvarenjem godine, a odlučio sam da ga svrstam i ovde jer je, prosto, najbolji album uopšte za 2019. godinu. Jedva čekam da ih čujem uživo!

King Gizzard & the Lizard Wizard / Infest the Rats’ Nest (Flightless/ATO Records)

Australijska družina na svom drugom ovogodišnjem izdanju potpuno se otisnula u thrash metal vode. I ranije su na albumima koristili ove uticaje, koje su znalački kombinovali sa prepoznatljivim psihodeličnim rokom, a sada kao da su Metallica i Slayer bili glavne inspiracije za novu ploču. Pored toga, kroz ljute i mahnite gitarske rifove, članovi benda provlače društveno angažovane poruke, od uznemirujućeg uništavanja jedine nam planete do konuzmerizma i socijalne nejednakosti.

Steve Gunn / The Unseen In Between (Matador Records)

Za razliku od dva prethodna albuma, na ovoj ploči Gunn zvuči melodičnije, efektnije, dopuštajući drugim instrumentima da dođu do izražaja. Umesto psihodeličnih i hipnotičkih solaža u kojima je momak iz Bruklina nesumnjivo dokazivao nepresušni talenat, sada možemo čuti prijemčivije teme, dobrano potpomognute basom koji svira Tony Garnier (dugogodišnji član pratećeg sastava Boba Dilana), ali sa jasnim pečatom autora. Pored ovoga, Gunn deluje uverljivije nego ikada pre kada je reč o pevanju, pa i ovo doprinosi ukupnoj lepoti ploče.

Bohemija / Nasmeši se i reši se (Pop Depresija)

Dve godine nakon debija „Sve naopako“, niški višečlani sastav, Bohemija, predstavio nam je naslednika tog vrlo simpatičnog izdanja. Što se kvaliteta novog albuma tiče, Nasmeši se i reši se ne zaostaje ni trunku za svojim prethodnikom, štaviše. Aranžmanski, pesme su raskošnije, te možemo čuti gitare, sintisajzere, udaraljke, violine, ali vrlo umešno i sa merom ukomponovane. Topli vokali Janka i Dide još jedan su adut ove ploče, a naročito je neodoljiva njihova međusobna igra glasovima, uz neizbežni niški akcenat koji svemu daje dodatni šarm.

Nick Cave and the Bad Seeds / Ghostseen (Ghosteen Ltd.)

Već je lavina reči izgovorena i napisana o (n)ovom remek-delu princa tame i više-manje svako je upoznat sa situacijom u kojoj se Kejv nalazi, tako da nema potreba da vas dodatno zamaram. Moja dva centa povodom dvostruke ploče Ghostseen: Kejv i dalje luta pustinjom tuge, međutim, sada je prešao u neku drugu fazu, te na nekom transcendentalnom nivou korača tunelom na čijem se kraju ipak nazire to famozno svetlo, što za razliku od prethodnog albuma, deluje ohrabrujuće i pozitivnije.

Deerhunter / Why Hasn’t Everything Already Disappeared? (4AD)

Ne pamtim kada je kvintet iz Atlante koji nastupa pod firmom Deerhunter snimio loš album. Brandon Cox i ekipa ovoga puta kreirali su zanosan miks psihodeličnog popa šezdesetih i elektropopa osamdesetih, pesme su zarazne i sa velikom lakoćom okupiraju pažnju slušalaca.

Sharon Van Etten / Remind Me Tomorrow (Jagjaguwar)

Nakon pet godina, Sharon nas je počastila ovim odličnim studijskim izdanjem. Njeno pevanje i dalje je na zavidnom nivou, što smo mogli i pretpostaviti, a sada je to upareno sa još kvalitetnijom produkcijom, stoga se ovde mora pomenuti i vrhunski inženjer zvuka John Congleton (Swans, Angel Olsen, St. Vincent). Orgulje, klavir, ritam mašina, perkusije, sintisajzer, loopovi stvaraju poseban zvučni lavirint iz koga ne želimo da nađemo izlaz. Povratak kakav se samo poželeti može!

Buč Kesidi / Euforija (Kontra)

Najbolji domaći album godine. Luka i Zoran obeležili su muzičku 2019. na ovim prostorima. Opšta pomama dostigla je vrhunac rasprodatim beogradskim koncertima, a duo kreće u internacionalni pohod već u prvim mesecima naredne godine. P.S. samo da se ne zaboravi sa kime su radili svoj prvi veliki intervju pre par godina (koliko se samo stvari promenilo od tada) 😊

Angel Olsen / All Mirrors (Jagjaguwar)

Karijeru ove američke kantautorke anđeoskog glasa (pun intended!) pratim od samog početka i nijednom do sada nisam ostao razočaran nakon preslušavanja bilo kog od njenih prethodnih izdanja. Situacija se ponavlja i sa ovogodišnjom pločom All Mirrors. U ogromnoj plejadi kvalitetnih kantautorki koji preplavljuju svetsku muzičku scenu, Angel zauzima vrlo visoku poziciju, bar kad sam ja u pitanju. Preslušajte njen najnoviji album, pa ćete se uveriti zbog čega tako mislim.

Brittany Howard / Jaime (ATO Records)

Na svom prvom solo izdanju liderka benda Alabama Shakes ostavlja nam srce i dušu. Sam naziv ploče posveta je starijoj sestri koja je vrlo mlada napustila ovaj svet, a Brittany je rešila da svoje strahove, iskustva i uverenja uklopi u jedanaest numera te ih uvalja u hip-hop, rep, R&B, soul i fank zvuk što na kraju rezultira vrlo moćnim i kvalitetnim albumom. Brittany može biti ponosna na svoje debi ostvarenje.

Gracin / Dva (Self-released)

Još ranije se ovaj Splićanin etablirao kao pesnik autentičnog stila kom muzika predstavlja podlogu da iskaže svoje misli, osećanja, želje, ne hajući za dužinu trajanja same numere. Kada su tekstovi pesama u pitanju, Gracin i dalje ostaje nenadmašan. Nisam jedini koji misli da bi se njegovi stihovi komotno mogli naći u školskim čitankama ili govoriti na recitatorskim sekcijama. Svaka pesma sadrži barem par redaka oko kojih se mogu isplesti druge priče, koji se mogu preseliti bilo na slikarsko bilo na veliko filmsko platno.

Vampire Weekend / Father of the Bride (Columbia)

Trijumfalni povratak Njujorčana posle gotovo šest godina diskografske pauze. Još uvek Ezra i ekipa poseduju sposobnost da naprave dobru pop ploču, a ovde su im se pridružili Danielle Haim, Steve Lacy, David Longstreth iz benda Dirty Projectors, između ostalih, tako da je uspeh bio neminovan.

Jesse Malin / Sunset Kids (Wicked Cool Records)

Nekada predvodnik glem pank sastava D Generation, Jesse Malin već više od decenije i po uspešno krstari solo vodama. Krajem godine objavio je osmo studijsko Sunset Kids izdanje gde je njegov luridovski rokenrol zvuk uvaljan u amerikanu Lucinde Williams. Američka kantautorka potpisuje produkciju ove sunčane ploče i učestvuje na tri pesme kao vokalistkinja, od kojih se posebno izdvaja „Room 13“, harmonična numera srednjeg tempa. Njujorški trubadur nastavlja da oduševljava inteligentnim, ubitačnim i pronicljivim stihovima uz adekvatnu, laid-back muzičku pozadinu koja vrlo lako može biti deo road movie kadrova ili scena gde usamljeni progatonista, napuštajući grad, odjaše u sumrak.

Oh Sees / Face Stabber (Castle Face Records)

I ovoga puta, bend uspeva da kreativno nadmaši prethodna izdanja dokazujući da im inovativnost i želja za eksperimentisanjem ne nedostaju. U ovih osamdeset minuta i četrnaest pesama (od kojih tri kombinovano traju preko četrdeset minuta) Oh Sees prolaze kroz svaki bogovetni muzički žanr koji se može zamisliti. Album Face Stabber je ogromna fuzija garažnog panka, krautroka, psihodelije, space i prog roka, džeza, fanka, hard roka, sa omamljujućim gitarskim solažama i razarajućim bubnjarskim tandemom i predstavlja neverovatno skladnu celinu koja zahteva od vas da joj se prepustite i nakon nekoliko slušanja (jer, zaista nije na prvu loptu) ostaviće vas zadivljenim sa strašnom željom da sve to čujete uživo.

Wilco / Ode to Joy (dBpm Records)

Jeff Tweedy i ekipa suptilno i sa izraženom veštinom balansiraju u prostoru između amerikane i ekperimentalnog roka podsećajući na njihovo remek-delo Yankee Hotel Foxtrot od pre skoro dve decenije.

Wooden Ambulance / Redville (Pop Depresija)

I mi amerikanu za trku imamo! Subotička kohorta vratila se četvrtim studijskim albumom, a kako imam posebnu ljubav kada je ovaj bend u pitanju, njihovo prisustvo na jednoj ovakvoj listi se nije dovodilo u pitanje.

Tindersticks / No Treasure But Hope (Lucky Dog/City Slang)

Balade posvećene ljubavi u interpretaciji grupe Tindersticks prijaju kad god, gde god. Numere na njihovom dvanaestom studijskom albumu odišu nežnošću, toplinom, melanholijom, setom, teatralnošću. Stuart Staples je kao i uvek na visini zadatka, fantastičan je vodič kroz ovu više nego ugodnu vožnju.

Leonard Cohen / Thanks for the Dance (Columbia Records)

Negde sam pročitao da su za ovaj album zaslužni Otac, Sin i Sveti duh. Tri godine nakon smrti legendarnog kanadskog kantautora stigao je i njegov poslednji plesni korak.

No, Mr. Cohen, thank you for the Dance!

Aldous Harding / Designer (4AD)

Kantautorka sa Novog Zelanda na svom trećem studijskom izdanju dočarava nam zvuk modernog folka – miksa tradicionalnog zvuka uz eksperimentisanje sa drugim žanrovima. Naizgled jednostavni aranžmani, međutim, kad zagrebete ispod površine, možete primetiti koliko je Aldous sa svojim saradnicima obraćala pažnju na detalje.

Big Thief / U.F.O.F. (4AD)

Oba ovogodišnja albuma benda iz Bruklina mogla su se naći na ovoj listi, ali, eto, odluka je pala na majsku ploču. Karakterističnim indie-rok zvukom sa daškom folk uticaja američki kvartet razoružava slušaoce  snagom i emotivnošću vlastitih pesama. Od nežnog, umirujućeg stila, uz šapat ili svilenkasti vokal Adrianne Lenker do uznemirujućih gitarskih rokačina praćen njenim zadivljujućim glasom, U.F.O.F. je možda i najbolje izdanje u njihovom dosadašnjem opusu.

Ana & The Changes / Differences (Pop Depresija)

Za razliku od akustičnog folka na debiju, na svom drugom albumu Ana Ćurčin proširuje soničnu paletu kroz bluz, soul, čak i uplive fanka, a sa njom je sada i punokrvni bend, što se može čuti u aranžmanima. Pesme više naginju ka popu, ali ne onom mejnstrimaškom, dinamičnije su, šarolikije, ima više plesnih ritmova. Siguran sam da se nakon ovog izdanja, njena baza fanova itekako povećala.

Porto Morto / Portofon (JeboTon)

Izgleda da su članovi zagrebačkog benda Porto Morto na svom najnovijem izdanju rešili da eksperimentišu sa svakim muzičkim stilom koji im se dopada, pa Portofon obiluje brojnim i raznolikim žanrovima. Dakle, tu su radio friendly hitovi, kao i numere kojima dominira kombinacija gitarskih rifova sa savremenom elektronikom, odnosno fank i rok zvuk sa R&B elementima. Angažovani tekstovi, interesantni aranžmani, duet sa Rundekom, za svakog ponešto, što se kaže.

Rival Sons / Feral Roots (Atlantic Records)

Ovaj album je visokooktanska, testosteronska rokačina gde snažne gitare drmusaju tlo pod nogama, a ni ritam sekcija ne zaostaje u tome ni pedlja. Svašta vam pada na pamet dok slušate ovih jedanaest numera, od Rolling Stonesa, preko Led Zepellina do Deep Purplea, ali kalifornijska banda ipak svemu donosi neraskidivu autorsku nit. Rival Sons su klasični rok za 21. vek.

Šajzerbiterlemon / Iza naših zidova (Geenger Records)

Album je krcat tonama distorziranih gitarskih rifova i ultra energičnih melodija koje poseduju neumitnu snagu i razularena šutka potencijal. Pesme vrlo lako obuzimaju svaki atom vašeg tela, te sa referenima koji se urlaju i zbog kojih se glasne žice intezivno troše, čine pun pogodak za mosh-pit velikih razmera. Sibin i Mario rokaju gitare kao da im život zavisi od toga, dok majušna Ana kažnjava bubanj kao da je barem troduplo veća i snažnija. Odličan start za Šajzerbiterlemon.

Purple Mountains / Purple Mountains (Drag City)

Deset godina je trajalo Bermanovo „izgnanstvo“ sa scene, protekla decenija bila je vrlo turbulentna na privatnom planu, tako da pesme na ovom albumu predstavljaju njegov autobiografski prikaz tih događaja, vrlo iskren i delikatan. Razmišljanja o smrti bližnjih, prekidu braka nakon 20 godina, alijenaciji, samoći. Nepunih mesec dana nakon objavljivanja ove ploče, Berman je izvršio samoubistvo.

Bill Callahan / Shepherd in a Sheepskin Vest (Drag City)

Bilo da objavljuje pod sopstvenim imenom ili kao Smog, možete biti sigurni da će u pitanju biti visoko kvalitetno izdanje. Takav je slučaj i sa njegovom novom pločom gde nam Bill donosi manje-više autobiografsku priču u formi ogoljenog folka začinjenog njegovim dubokim baritonom. Verovatno folk ploča godine.

Consecration / Plava laguna (Geenger Records)

Beogradski sastav obogatio je svoju diskografiju još jednim sjajnim albumom. Pored standardnog stoner i post-rok zvuka sa brutalnim rifovima koji dobro prodrmaju krv u venama, ovde možemo čuti još i sanjive, pitke melodije, pa čak bi se naslovna numera mogla okarakterisati kao letnji hit. Dvanaestominutna “Rafinerija” kojom se okončava album, na neki način, predstavlja sublimaciju celokupnog opusa benda i krunu njihovog dosadašnjeg rada.

Cage the Elephant / Social Cues (RCA Records)

Gremijem nagrađena šestorka iz Kentakija ne izmišlja toplu vodu, već ponovo radi ono što najbolje zna: stvaranje radio-friendly, psihodeličnih indie numera, dušu dale za đuskanje na festivalskim poljanama. Obično sam protiv igranja na sigurno, ali, eto, ovaj album mi se baš svideo.

Starcrawler / Devour You (Rough Trade)

Iz Kalifornije nam je stigao vagon rifova praćenih kombinacijom garaže, panka i glam-roka. Na trenutke podsećaju na Stoogese i Crampse, ali sa izraženijom pop atmosferom.

The Comet Is Coming / Trust in the Lifeforce of the Deep Mystery (Impulse! Records)

Britanski trio koga predvodi Shabaka Hutchings, poznat po radu u bendu Sons of Kemet, donosi pregršt plesnih, sočnih numera u kojima kombinuju afro-futuristički džez sa jedne i elektroniku, synthove, te dub elemente sa druge strane. Breakbeat miks sa bubnjevima i gruvajućim rifovima. Čisto zadovoljstvo!

Sleaford Mods / Eton Alive (Extreme Eating Records)

Koledž Eton spade u grupu najskupljih i najprestižnijih privatnih škola na ostrvu. Među njihovim diplomcima je i britanski premijer Boris Džonson, pa, eto, inspiracije za novu ploču. Na meti ovog albuma su, između ostalog, elitisti i kvazi-inteligencija višeg staleža, a zločesti pank duo iz Notingema potvrđuje status jednog od najvažnijih bendova u Velikoj Britaniji u ovom momentu.

Crvi / Šta si to uradio? (više manje zauvijek)

Na drugoj ploči beogradskog sastava primetan je njihov uspešan eksperiment ka do sada neistraženim soničnim predelima. To odmah čujemo u početnoj numeri „Veliki“ gde se u jednoj kakofoniji sudaraju ambijentalni elementi sa haotičnim gitarama lišenih bilo kakvih limita, što vas momentalno katapultira u drugu dimenziju, da bi usledio povratak u realnost Damjanovim glasom koji na trenutak smiruje strasti, pa zatim ponovo kreće bučni, pulsirajući deo. Do kraja nas momci vode od indi-roka preko distorziranih gitarskih rafala do psihodeličnog roka menjajući tempo i jačinu, kako zvuka, tako i samog vokala. Siguran sam da će na koncertima pesme sa ovog albuma izazivati prave male potrese na podijumu ispred bine.

Joan Shelley / Like the River Loves the Sea (No Quarter Records)

Stiče se utisak da vas muzika na ovoj ploči ponovo povezuje sa prirodom i svim njenim dragocenostima, ali ne na način kao što radi Bjork, recimo. Ovde je reč o folk/roots muzici sa američkog juga, sa čistim, krhkim vokalom i suptilnim gitarama, te dodatnim žičanim instrumentima koji kreiraju jedan intimni, smirujući ambijent u koji se sasvim lagano utapamo. Zajedno sa brojnim, eminentnim saradnicima Joan je uspela da stvori dvanaest eteričnih numera koje odišu elegancijom, nežnošću i setom.

Gary Clark Jr. / This Land (Warner Bros.)

Još jedna ploča kojom teksaški bluz-rok predstavnik potvrđuje svoj nepresušan talenat. Kombinacija brojnih žanrova kroz koje njegova gitara pluta poput broda na otvorenom moru.

Seine / 22 (Moonlee Records)

Na jedan posve autentičan način, momci kreiraju sonični ambijent u kom se ukrštaju buka i bes, melanholični i gorki tekstovi sa atmosferičnim pasažima koje, pored električnih gitara i bubnjeva, stvaraju klavijature, usna harmonika i razne perkusije. Ljubavna poetika zamenjena je tmurnim promišljanjima o novcu i ratu, a Ivanov karakteristični vokal daje svemu još veću dozu dramatičnosti.

The Chemical Brothers / No Geography (Virgin EMI Records)

Još jedan klasik iz kuhinje elektronskih veterana iz Mančestera. Plesni bangeri koji mogu da stoje rame uz rame sa planetarno popularnim i poznatim hitovima iz protekle dve decenije.

Anderson .Paak / Ventura (12 Tone Music)

Varijacije na temu retro soul zvuka uz lep gruv i efektni vokalni performans kako kalifornijskog muzičara tako i gostiju na ploči. Fantastičan naslednik previše reperskog albuma Oxnard iz prošle godine koji mi se baš i nije svideo.

Bernays Propaganda / Vtora mladost, treta svetska vojna (Balkan Veliki)

Na petom studijskom albumu bend iz Skoplja donosi nam ultra atraktivni eklektični miks elektronike, afro ritma, post-panka, njuvejva, odnosno world music uticaja, a sve je to vešto uklopio sveprisutni Vasko Atanasoski. Kristinin glas i tekstovi osvajaju na prvu loptu, u šta se možete uveriti čim pritisnete play. Đuskanje bez prestanka, najkraće rečeno.

Mono / Nowhere Now Here (Pelagic Records)

Dvadesetogodišnjicu od formiranja, japanski post-rok kvartet proslavio je jubilarnim, desetim izdanjem. Pesme natopljene teškim gitarskim zvukom, drone i ambijentalnim primesama i naizgled disonantnim harmonijama koje su znalački ukomponovane u jednu skladnu celinu.

Baroness / Gold & Grey (Abraxan Hymns)

Pesme sa novog albuma američkog benda Baroness kreću se od prepoznatljivog sludge i progressive zvuka do krautroka i black metala, ali i par akustičnih numera koji prave umirujući intermeco između dve ekstremne polovine.

ESC Life / Born to Be Mild (PDV Records)

Živopisne uptempo numere, distorzirane gitare raspoređene u vrlo vešto strukturisanim simpatičnim indie-rok pesmama koje podstiču i na cupkanje, i na skakanje, a bogami i na šutke. Zaista je primetno da momci uživaju u onome što rade, kroz sve numere provlači se nekakav šaljivi, pozitivan stav što u konačnici doprinosi sveukupnom šarmu.

PUP / Morbid Stuff (Rise)

U melodičnom pop-panku kanadskog sastava moderni gitarski rifovi sudaraju se sa furioznim ritmom bubnjeva ne spuštajući tempo od početka do kraja ploče. Članovi benda iz Toronta nalaze se u kreativnom zanosu, prepuni su entuzijazma, čak i kroz mračne teme poput depresije, psihičkih problema i sumnje u sopstvene mogućnosti provuku dozu gorko-slatkog humora.

Yola / Walk Through Fire (Easy Eye Sound/Nonesuch)

Nemoguće je ne zaljubiti se u glas i kantri soul zvuk tamnopute kantautorke iz Bristola. Yola je udružila snage sa Danom Auerbachom (The Black Keys) kako bi snimila svoj dugosvirajući prvenac, a rezultat je više nego očaravajući.

Pseća Plaža / Povratak u lagunu br. 7 (više manje zauvijek)

Albumom dominiraju zarazne surf i psihodelične rok melodije, uglavnom bržeg tempa, a u pojedinim pesmama osvajaju nas baladama uz koje cupkamo u mestu. Nekada su tu hipnotički ritmovi, ponekada prednjače sanjivi pop elementi, ali uvek su prijatni. Dobri su u tome da vam dan oboje veselim nijansama, uz koje ćete lakše prebroditi dnevne obaveze.

Balthazar / Fever (Play It Again Sam)

Novi album Belgijanaca nam nudi mnoštvo razigranih ritmova, pitkih melodija, izuzetno kvalitetnih instrumentalnih deonica, a stilski se kreće od indie popa, preko funky i bluz-rok vibracija uz himnične refrene i radio friendly hitove.

Jamila Woods / LEGACY! LEGACY! (Jagjaguwar)

Američka muzičarka, kantautorka i pesnikinja Jamila Woods rešila je da oda počast svojim umetničkim herojima koji su imali snažan uticaj na nju i to ne samo iz sveta muzike. Na ovaj način ponovo oživljava njihovo prisustvo trudeći se da tim ikonama i nasleđu koje su ostavili za sobom, pruži odgovarajuće poštovanje.

Crows / Silver Tongues (Balley Records)

Konačno je svetlost dana ugledalo debi čedo grupe iz severnog Londona koju su već prozvali naslednicima Idlesa. Još jedan predstavnik nove generacije sjajnih gitarskih bendova sa ostrva koji ukršta mračni goth Bauhausa sa sekspistolskim pank zvukom.

nemanja / Tarot Funk (samostalno izdanje)

Luka Šipetić aka nemanja vodi nas na muzičku plovidbu od Balkana do Anadolije, Tajlanda, Kambodže, Afrike obavijene orijentalnom egzotikom, misticizmom i simbolikom. Uz download albuma stiže i kratak vodič koji podrobnije objašnjava značenje posebno odabranih tarot karata, ali ostavljena je mogućnost slušaocu da sam kreira svoju viziju događaja na način koji je njemu bliži.

black midi / Schlagenheim (Rough Trade)

Londonski eksperimentalni rok sastav black midi predstavio se slušalačkom auditorijumu raspojasanom, distorziranom i furioznom pločom koja ima snagu krošea Lenoksa Luisa. Slobodna svirka lišena ikakvih ograničenja, buka koja traži pažnju, moćna i nepredvidiva.

Straight Mickey and the Boyz / Čovek koji ima obaveze (Odličan hrčak)

Album koji je u foto-finišu uspeo da nađe svoje mesto na listi. Razlog je isključivo taj što je poslednji objavljen, a ne što sam imao dilemu da li da ga uvrstim u selekciju. Pregršt gromoglasnih gitara uz besprekornu ritam sekciju, bučni, melodični ritam, pevljivi refreni – ploča poseduje sve ono zbog čega biste je častili pozitivnim kritikama.

BONUS:

Hali Gali kompilacija (Kišobran/Pop Depresija/Hali Gali)

Sa velikim zadovoljstvom želim da skrenem pažnju na ovu kompilaciju, delo mladih, poletnih i talentovanih bendova koji su odlučili da svoj DIY pristup podignu na veći nivo i pokrenu stvari u pravcu koji oni sami odrede. Nakon prva dva Hali Gali događaja, jasno je da ovo ima odjeka, te im je neophodno pružiti podršku kada je ovaj projekat u pitanju. Postojanje ovog albuma jedan je od najinteresantnijih i najvažnijih momenata koji su obeležili 2019. godinu kod nas.