Da li imate preko 18 godina?

TOP 15 Arthouse Film Songs

Najbolje pesme koje su obeležile indi filmove

0
1

Kada pogledate bilo koju relevantnu listu najboljih soundtrack-a u istoriji filma uglavnom se ponavljaju ista ostvarenja – od Odiseje u svemiru, preko Američkih Grafita do legendarnih mjuzikla. Međutim, retko gde se provuče neki manji film ili bar onaj koji ne može da se pohvali genijalnim soundtrack-om, ali ima scenu koju je uokvirila neka pesma, zauvek nam je urezavši u pamćenje. Za mene lično, neke od ovih pesama izazivaju Pavlovljev refleks – kada ih čujem, istog trenutka mi se pred očima pojave kadrovi i vrate me u taj magičan spoj zvuka i slike. Izdvojila sam one za koje smatram da su vrhunski odabrane.

In The Mood For Love – Wong Kar-Wai / Shigeru Umebayashi – Yumeji’s theme

in-the-mood

Wong Kar-Wai je reditelj kom među našom publikom ne treba uvod. Ako se dobro sećam, Chunking Expressom, a potom i zahvaljujući Fallen Angels osvojio je srca domaće publike koji su In The Mood for Love oduševljeno primili u svoju azijsku lektiru. No, bilo da ste već bili fan ovog genijalnog reditelja ili se sa njim upoznali baš kroz ovaj film – čuvena tema iscurela vam je u organizam poput neodoljivog otrova koji u isto vreme miluje i peče dušu. (Ovako dramatični opisi delovaće smešno samo onima koji je nisu čuli). Onima koji su film gledali, već prvi tonovi teme vratiće nezaboravne slike glavnih junaka koji se simbolično i u tišini mimoilaze u prolazima i hodnicima, dok violine Yumeji na gledaoca prelivaju sve što se među njima ne izgovara. Temu, koja se u filmu pojavljuje čak osam puta, japanski kompozitor Shigeru Umebayashi originalno je napisao za operu Seijuna Suzukija, međutim, Kar-Wai nije jedini koji je prepoznao njenu magičnu moć: nemački reditelj Michael Thalheimer iskoristio ju je u nesumnjivo najboljoj savremenoj izvedbi Lesingove Emilije Galoti. 

Donnie Darko – Richard Kelly / Gary Jules – Mad World

donnie

Iako će informacija da ovaj film sledeće godine puni petnaest godina uznemiriti mnoge pushing-thirties kojima je obeležio mladost, ne sumnjam da će im podsećanje na Donijevo bauljanje po američkoj srednjoj školi i motivaciono lupetaranje njegove profesorke izmamiti osmeh. Kultni film sa kojim se identifikovao svaki neshvaćeni tinejdžer na planeti uz pomoć predivne pesme Mad World dignut je na jedan viši, weltschmertovski nivo. Doni nije samo začudni klinac u crnoj kapuljači, on oseća empatiju i bol svih onih koji čine da se oseća suštinski sam. Upravo ovu emociju sabira pretužna pesma Garya Julesa.

Closer – Mike Nichols / Damien Rice – The Blower’s Daughter

closer

Ako već stavljamo Mika Nicholsa na listu, možda bi bilo logičnije da se na ovom mestu nađe Mrs. Robinson iz The Graduate. Ni čuvenijeg filma, ni čuvenije numere. Međutim, izabrala sam da preskočim očigledno i preporučim film koji je možda zbog naizgled gnjecavog cast-a (konkretno gnjecave Julie Roberts) među arti publikom prošao ispod radara. Vrhunski režiran film sa tematskom pesmom koju posle hoda Natalie Portman u usporenom snimku više nikada nećete čuti isto.

Zabriskie Point – Michelangelo Antonioni / Pink Floyd – Come In Number 51, Your Time Is Up

zabriskie

Jedan od retkih filmskih trenutaka u kom je pesma potpuno neodvojiva od slike. Film koji je obeležio generaciju, osvrnuvši se na prvi ujedinjeni američki talas antikapitalizma i ideje slobodne ljubavi koja se suprotstavlja ideji slobodnog tržišta. Scena predstavlja sam kraj filma u kom glavna junakinja vizualizuje eksploziju predmeta koji predstavljaju materijalističko društvo koje izjeda ljude. Iako je u ovom spisku u žiži muzika, u ovom slučaju važno je pesmu slušati u sklopu samo scene, pa preporučujem da je preslušate na donjem linku, uz sliku. Uz to, ako film uhvatite u Kinoteci ili nekoj projekciji na velikom platnu, obavezno pogledajte. Gledanje ove scene na razmerama za koje je pravljen ne može da se poredi sa monitorom laptopa.

Requiem For A Dream – Darren Aronofsky / Clint Mansell – Lux Aeterna

req

Ono što je Trainspotting bio za devedesete, to je Requiem For A Dream za dvehiljadite. Ogromna razlika u stilskom pristupu ogleda se i u pesmama koje su obeležile ove filmove. Za Trainspotting to je svakako Underworld – Born Slippy, dok je za Rekvijem Lux Aeterna britanskog kompozitora Clinta Mansella. Međutim, zanimljivije od uloge teme u filmu je život koji je usledio posle Rekvijema – pesma se pojavila u trejlerima za The Lord of the Rings: The Two Towers, The Da Vinci Code, I am Legend, Man on Fire, Sunshine, zatim video igrici Total Miner: Forge, Assassin’s Creed i još tonu reklama i promotivnih videa. Što se prethodna dva filma tiče, ako pripadate mlađoj generaciji koja se kune u Enter The Void, pogledajte dva filma koja su tematski utrla put Gasparu Noe.

Eden – Mia Hansen Love / Daft Punk – One More Time

eden1

Film koji smo imali prilike da gledamo na ovogodišnjem festivalu autorskog filma smešten je u Pariz u vreme razvoja francuske disko-haus scene, mada bi po temi koju suštinski obrađuje (o posledici droge zvane kolektivno iskustvo i onome što ostaje kad muzika utihne) mogao da se odvija u svakom gradu u kom se razvijala neka supkultura. Ipak, iako nosi više slojeva univerzalnih motiva nevezanih za konkretnog setinga koju obrađuje, on ulazi duboko u pore ove scene, nudeći gledaocima ogroman broj što svetskih hitova, što underground bisera. Za ovu listu izabrala sam Daft Punk koji se u filmu ne pojavljuju samo kao muzička podloga, već i kao junaci. Simbolično, naziv pesme je “One More Time” – još samo jedna pesma, još samo jedan vikend, još samo jedna godina. Koga je zavela klupska magija, teško joj se opire. Našu recenziju filma možete pročitati ovde.

Les Amoures Imaginaires – Xavier Dolan / The Knife – Pass This On

les-amoures

Obožavani, pretalentovani wunderkid Xavier Dolan u beogradska srca ušunjao se 2009. na festivalu autorskog sa svojim debijem I Killed My Mother. Ipak, svoje prve pasionirane fanove zadobio je svojim narednim filmom – Les Amoures Imaginaires, poznatijim pod engelskim imenom Heartbeats. Iskopavši The Knife – Pass This On, koja je u tom trenutku daleko od sveže, ali dovoljno mlada svako u sali u genijalnu scenu kućne žurke upisuje i svoja sećanja koja vezije uz pesmu, Dolan nam je pokazao da ima nepogrešiv talenat za biranje tematskih pesama. U narednim filmovima uspeo je da izvede isto: ključni trenutak u filmu prikaže uz neočekivnu, a opet neironičanu i opšte poznatu numeru. U Laurence Anyways to je Fade To Grey, u Mommy Celine Dion, u Tom At The Farm onaj ludački homoerotični tango. Isklikćite ove linkove, poželećete da pogledate sva tri filma.

Fish Tank – Andrea Arnold / Bobby Womack – California Dreaming

fish

Vrhunsko ostvarenje britanske rediteljke Andree Arnold koje je 2009. osvojilo nagradu žirija u Kanu prikazuje život petnaestogodišnje problematične tinejdžerke u tvrdom engleskom okruženju. S jedne strane, ovo je preporuka da preporučim zaista izvanredan film, ali se na spisku našao prvenstveno kao odličan primer muzičkog kontrapunkta. Bobby Womack sigurno ne evocira slike prljavog i nasilnog engleskog okruženja, a u filmu fantastično funkcioniše.

Virgin Suicides – Sofia Coppola / Air – Playground love

the-virgin-suicides-18

Nesumnjivo jedan od najčuvenijih sauntreka u modernoj istoriji filma je svakako Air za Virgin Suicides. Debitantsko ostvarenje autorke koja će se u narednim godinama potvrditi kao jedna od nekoliko najtalentovanijih rediteljki na svetu. Vazdušasti, lagani ton i slike i rediteljskog postupka, ispod kog leži emotvini i društveni mrak savrešno je uparen sa muzikom koju bih opisala istim tim pridevima. No, ako niste neki fan ovog spoja, zamenite ga sa Lost in Translation i Just Like Honey. Jedno je sigurno, kad se setimo I Want Candy u Marie Antoinette jasno je da je Coppola Junior morala da se nađe u ovom tekstu.

Reprise – Joachim Trier / Le Tigre – Deceptacon

trier

Kako je Cannes iza ćoška, svi bruje o filmovima od kojih se najviše očekuje. Za mene lično, prvo mesto u koje sam sručila najviše nade je Joachim Trier i njegov Louder Than Bombs. Od 2012, kada sam pogledala njegov drugi film Oslo, August 31st kada god (a to se dešava na nedeljnom nivou) me neko pita da preporučim film – kao iz topa navedem ovaj. Još jedan film unazad i stižemo do Reprise, njegovog debitantskog ostvarenja. Film je izuzetno zanimljiv, daleko od genijalnog, a pesma takođe. Međutim, ne uvrstiti ga u bilo šta što u sebi nosi reči top i arthouse bila bi blasfemija.

Stealing Beauty – Bernardo Bertolucci / Portishead – Glory Box

liv

Nikada nisam bila Bertolučijev die-hard fan, međutim, čak i ako se maknem od svoje ogromne ljubavi prema Portishead, mislim da mogu objektivno da ocenim da je Glory Box jedna od najboljih pesama savremene muzike, potpuno savršeno uklopljena u ovaj film. Pored toga, čak i da niste neki fan ni muzike ni Bertolučija ostaje Liv Tyler u piktoresknim italijanskim predelima, a tome stvarno ne znam ko može da odoli.

The Great Expectations – Alfosno Cuaron / Pulp – Like A Friend

Dve godine nakon Stealing Beauty izlazi ovaj film koji je, čini mi se, bio suviše mejstrim da bi danas mogli da ga nazovemo kultnim, a opet, ne znam nikog ko ga nije gledao i ko ga ne voli. Što se tiče pesme, tri puta sam promenila mišljenje da li je upečatljivija Life in Mono ili Pulp, a onda se setila i Tori Amos Siren i još čitavog niza odličnih stvari koje su se našle na sauntreku. Preporučujem ga celog, raznovrstan je poput reditelja filma. Sigurno niste odmah povezali da je u pitanju isti čovek koji je režirao Gravity, Harry Potter and the Prisoner of Azkaban, Children of Men i Y Tu Mama Tambien!

Miami Vice – Michael Mann / Moby – One of These Mornings

miami

Michael Mann je američki reditelj koga znate po filmovima The Insider, Ali i Public Enemies. 2006. režirao je filmsku adaptaciju čuvene detektivske serije iz osamdesetih Miami Vice, unapredivši žanr do nivoa posle kog vam svaki akcioni triler deluje kao epizoda Moćnih Rendžera. Vizuelno i u obradi likova Mann je bliži evropskom nasleđu, što njegovim filmovima daje dubinu koju ne očekujete kada pročitate njihove zaplete. Isto tako neočekivano za film o pandurima i trgovini koksom, jednu od najupečatljivijih scena u filmu prati Moby.

La Grande Bellezza – Paolo Sorrentino / Bob Sinclair – Far L’Amore

la-grande

Kako dolazimo iz kulture preterivanja, nije čudo što je ovaj film pre dve godine raspametio festovsku publiku i što ljudi i dalje ispuštaju neartikulisane zvuke oduševljenja na pomen njegovog imena. Za one, koji su nekim čudom uspeli da ga zaobiđu – glavni lik napunivši 65 godina rezimira svoj život ispunjen ekstravagantnim žurkama, propuštenim ljubavima, komplikovanim, ali iskrenim prijateljstvima. Barokno zasićen bojama, oblicima i emocijama La Grande Bellezza otvara scena ekscentričnog partija uz komičan, kemp izbor muzike – Bob Sinclair – Far L’Amore.

Spring Breakers – Harmony Korine / Britney Spears – Everytime

spring

Za sam kraj ostavljam film koji bih bez problema recenzirala, ali genijalnost ove konkretne scene me ostavlja potpuno bez teksta. Ako vas ne natera da pogledate ceo film, onda ne moram ni da se trudim da vam je razlažem.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Lennart says:

    Mad World je obrada u originalu je izvode Tears For Fears koja im je bila i prvi singl 1982. godine. Član benda Roland Orzabale je radio muziku za isti i 2004. psole velikog supeha obrade Gary Julesa koja je bila njaveći hit 2003. u UK osvojio je Ivor Novello nagradu za singl godine kao autor istog.

Ostavite komentar:

Slični članci: