Da li imate preko 18 godina?

The War on Drugs – jedan od najvažnijih bendova ovog veka

U ovonedeljenoj kolumni, Skoča između ostalog obrazlaže zašto nije mogao da prestane da sluša album „Lost in the Dream“ mesecima - uz jutarnju kafu, popodnevnu dremku, vožnju do posla.

Zašto su The War on Drugs jedan od najznačajnijih bendova u ovom stoleću? 

image

Veče je bilo idealno za neizlaženje iz spavaće sobe. Pljuštalo je, duvao je vetar, a temperatura je bila tek nešto iznad nule. Savršeno vreme da se sa dragom osobom (ili bez nje) zavučete ispod ćebeta, da sa torenta skinete film koji će za tri meseca premijerno biti prikazan na Festu i da uživate u mraku toplog doma. Međutim, to subotnje veče mi nije bilo suđeno da provedem kraj kamina. Morao sam da puštam muziku u klubu. Znam, rudarski posao – jedino je gore manekenkama. Ali posao je posao. Spakovao sam lap top u torbu, uključio brisače i krenuo put kluba.

Ne mogu reći da sam bio iznenađen što me tamo čekalo šestoro ljudi. Ko zna koja li je muka njih naterala. Da budem iskren, ni sam ne volim gužve. Osim kad puštam muziku na procenat od šanka. Ali to veče sam radio za fiksnu lovu, tako da mi je bilo potpuno svejedno da li će ih biti 6 ili 666. Kako je veče odmicalo, znao sam da će 666 ostati brojka rezervisana za ekipu koja nam kroji sudbinu, a ne za moj plesni podijum. No, to je imalo svojih prednosti. Za razliku od punog kluba kada je malo glupo ako baš nimalo da ne puštaš hitove, to veče sam rešio da puštam isključivo pesme za svoj groš. Jedan par se ljubio, dva tipa su razgovarala uz pivo, a dve devojke su se smeškale gledajući u ekran mobilnog telefona. Mislio sam da mogu da pustim Slayer i da ne izazovem nikakvu reakciju. Međutim, nisam bio u pravu.

Tih dana se pojavio prvi singl sa ploče „Lost in the Dream“ grupe The War on Drugs, pesma „Red Eyes“. Dobro se sećam da sam odlepio kada sam je čuo. Istovremeno mi je zvučala savremeno i oldtajmerski. Imala je neki šmek osamdesetih, ali je bilo jasno da je nastala u ovom veku. Pustio sam je. Glavom sam klimao uz ritam i kroz prozor kluba blenuo u zgodnu cicu u žutoj kabanici koja je rukom dozivala taksi. Vreme je bilo odvratno i nijedan taksista joj nije stao, uprkos golim nogama. Dok sam sporo mrdao kukovima uz „Red Eyes“ i prvi i poslednji put u životu maštao da sam taksista a ne DJ, u realnost me je vratio onaj momak koji je pio pivo sa drugarom. Prišao mi je i pitao me ko svira ovu stvar. Rekoh mu. On meni da mu se mnogo sviđa i da će je potražiti na netu. Pomislih u sebi kako možda nije baš besmisleno što sam dolazio u klub. Jedan čovek je navučen na The War on Drugs.

Sledeće puštanje muzike bilo je po lepom vremenu. Sunce je sijalo ceo dan i bilo je toplo za to doba godine. Tokom višegodišnje DJ karijere, skapirao sam da kafedžije i zemljoradnici imaju jednu zajedničku stvar – zarada i jednih i drugih mnogo zavisi od vremenskih prilika. To veče klub je bio krcat. Kombinovao sam hitove iz prošlosti i sadašnjosti, koje sam prošarao pesmama na koje odlepljujem u datom momentu, ne mareći mnogo da li su poznate ili ne. U ovoj potonjoj grupi se našla „Red Eyes“. Već negde na pola pesme, prišla mi je devojka, koja me sa jakim zagrebačkim naglaskom pitala „Stari, tko pjeva ovu pjesmu? Kao da sam je ćula negde, ali se ne mogu sjetiti na kom mjestu“. Ovo već postaje simptomatično, pomislio sam.

Na sledećem puštanju muzike desilo se isto. Ovog puta je bila plavuša sa pirsingom u nosu. Kada je bašta počela da radi, već je polovina kluba đuskala uz ovu pesmu. U rane jesenje večeri, na prve taktove čuo se povik odobravanja. Ali ljudi nisu prestali da prilaze i pitaju koja je ovo pesma. To je otišlo toliko daleko, da sam jedne večeri u klubu pričao sa prijateljem i pre nego što sam pustio „Red Eyes“ pitao sam ga hoće li da se kladi da će mi neko prići sa pitanjem koja je ovo stvar. On se nepoverljivo nasmejao rekavši  „važi“. Pre refrena, prišao mi je par klinaca sa dobro poznatim pitanjem. Sutradan sam večerao za džabe.

Iako se puštanjem muzike bavim praktično ceo svoj svesni život, nikada pre ni posle nisam bio svedok nastajanja ovakvog hita. Nije bilo greške da li će da pokrene ljude. Samo je bilo pitanje na koji tačno način. No, ispostavilo se da nije samo ova pesma bila velika. Kada se pojavio album „Lost in the Dream“ nisam mogao da prestanem da ga slušam mesecima. Uz jutarnju kafu, uz popodnevnu dremku, uz večernji seks, uz šetnju po kiši ili vožnju do posla – non stop mi je išao na repeat. I svaki put sam otkrivao sam nešto novo. Iako se sastojao iz mnogo slojeva, svi su bili pitki i zavodljivi. Iz te 2014. sam preslušao par stotina albuma, ali na kraju godine nije bilo nikakve dileme koja ploča mi je bila najdraža. Tad mi je prvi put palo na pamet da su The War on Drugs jedan od najvažnijih bendova u ovom veku. Ipak, tada sam još uvek mislio da je to prilično subjektivno mišljenje, proisteklo iz moje lične opsesije.

A onda sam pre par nedelja čuo njihovu novu pesmu. Zove se „Thinking of a Place“ i objavljena je na Svetski dan ploča. Šta se sve desi u tih jedanaest i po minuta, teško je opisati rečima. The War on Drugs nas kroz tu melodiju voze svim prevoznim sredstvima i tačno možemo čuti otvoreni drum, uzbrdice, nizbrdice, krivine, osetiti pučinu, talase, topao i hladan vazduh, noć, reku i šklopocanje drvenih pragova pruge. Stihovi kao da govore o dvoje nesnađenih i povređenih ljudi, koji tako ranjeni zajedno pokušavaju ponovo da pronađu ljubav.. Ili ih samo ja tako tumačim.

„Come and take my hand, babe

There’s a turn in the road that we’ve been taking

But it’ll set you free

Because there’s a rhythm in the way that we’ve been moving

Yeah, there’s a darkness over there, but we ain’t going“

Iza svakog tona jasno nazirete sate i sate isprobavanja raznih varijanti, ali i slobodan duh. Dugo moje uši nije pohodio tako jedinstven balans perfekcionizma i improvizacije. U prva četiri meseca ove godine nisam čuo nijednu pesmu sa gitarama koja može parirati ovoj. I iako traje 672 sekunde, ne postoji nijedna koja je višak. Kada kažem remek-delo, mislim na ovakvu pesmu.

Lider ove grupe Adam Grandusijel je bez sumnje jedan od najtalentovanijih autora koji se trenutno bave popularnom muzikom. „Lost in the Dream“ je njegov treći album i ako ste slušali prethodna dva, jasno možete primetiti način na koji se njegova muzika razvija i kako on sazreva. Ako ste mislili da je „Lost in the Dream“ njegov vrhunac, tu je „Thinking of a Place“ da vam pokaže da može i bolje od toga. Još uvek se ne zna da li će se ova pesma naći na četvrtom albumu, kada će on biti objavljen, ni kako će se zvati. Jedino je poznato da će grupa svirati evropsku turneju u novembru, a najbliže mesto Srbiji je Milano.

WarOnDrugs09

Velike diskografske kuće odavno ne nude ugovore gitarskim indie bendovima. Od one grandž pomame iz devedesetih, kada su nakon uspeha Nirvane, mejdžor etikete potpisivale ugovor sa svakim drugim dugokosom grupom koji svira „alternativu“, u muzičkom svetu se mnogo toga promenilo. Velike kuće odavno ne jure bendove iz indi sveta. Koliko god oni dobri bili, tu nije neka lova. A ruku na srce, u indie svetu odavno nema potencijala za milionske tiraže. Međutim, The War on Drugs su i tu izuzetak. Oni su pre izvesnog vremena potpisali ugovor sa velikim Atlantikom, za koji će objaviti sledeća dva albuma. Ne sećam se kada sam čuo da je neki gitarski bend kog volim napravio tako veliki korak. I znam da kod takvih stvari uvek postoji skepsa da li će bend komercijalozivati svoju muziku, ali ako mislite da su se The War on Drugs prodali, samo preslušajte „Thinking of a Place“.

Kada neko u svom izrazu spoji uticaje tako velikih muzičara kao što su Television, Velvet Underground, Dire Straits, Sonic Youth, Talk Talk, Radiohead, Kraftwerk, Glen Branka, Brus Springstin, Steeley Dan, Antonio Karlos Žobim, Bob Dilan, Fleetwood Mac, a njegov lični pečat je masniji od svih pomenutih imena, onda tu grupu moramo nazvati velikom. Adam Grandusijel raste i razvija se i sada dok čitate ove redove. Sada znam da The War on Drugs nisu samo moja opsesija, već da su objektivno jedan od najvažnijih bendova koji se pojavio u ovom veku. Ako postoji jedna grupa od koje u budućnosti možemo očekivati pomeranje muzičkih granica, to su oni.

Još uvek nisam puštao „Thinking of a Place“ u klubu. Planiram to da uradim vrlo uskoro. Smete li da se kladite da će mi neko prići da me pita ko to svira?

Lajkuj:

Komentari:

  1. Pepa says:

    Danas sam po prrvi puta čula Thinking of a Place, i ne mogu je prestati slušati. Toliko dobro govori o specifičnoj emociji koja je neuhvatljiva gotovo, toliko da ju je zbilja lako previdjeti… sretna sam… hvala ti :)

  2. ljubinko says:

    ja sam skroz poludeo kad sam čuo holding on… isuse, kakvo remek-jebeno-delo!
    jedva čekam 25. avgust.

Ostavite komentar:

Slični članci: