Da li imate preko 18 godina?

Sva ta usamljena leta sa Tindersticks

Album „Curtains“ proslavlja ovog leta dve decenije postojanja, a Skoča u ovonedeljnoj kolumni otkriva koliko mu je vremena trebalo da nepovratno zavoli treću po redu ploču Tindersticksa.

Neke godine u životu samo prođu. Ne ostanu posebne ni po čemu. Da mi neko ponudi sto evra da mu nabrojim razlike između onoga šta mi se desilo 2008. i 2009. npr, ostao bih bez sto evra. Čak se ne sećam ni koje ploče su mi bili albumi godine u tom periodu. Kada bolje razmislim, jedini dokaz da sam uopšte bio na planeti tokom nekih godina, jeste taj što sam još uvek ovde. I nijedan drugi. To je malo poražavajuće, naročito imajući u vidu da se početkom svakog januara krišom nadam kako bi predstojeća godina mogla biti velika. Biće da je vreme je da uz rusku salatu, Hor bečkih dečaka i Četiri skakaonice, počnem da razmišljam kako sam možda upravo započeo godinu koja ni po čemu neće biti važna i koje se nikad neću sećati. Ako to nije znak da matorim, onda ne znam šta je.

Međutim, postoje i one velike godine. Mislim na one tokom kojih sam započinjao velike veze, u kojima sam ostajao bez ljudi koje volim, u kojima sam nalazio poslove i u kojima sam otkrivao albume koji su mi menjali život. Jedan od takvih perioda je bilo leto 1997. Tada sam završio gimnaziju i upisao fakultet, upoznao sam Nika Kejva a isto veče sam prvi put gledao njegov koncert, moja ekipa je prvi put pobedila u kvizu „Velika RNR prevara“ na radiju B92, saznao sam za postojanje benda Lambchop, Yo La Tengo su objavili „I Can Hear Heart Beating As One“, jedan od pet najvećih albuma koje sam čuo u životu, a početkom leta sam čuo treći album grupe Tindersticks. Ti događaji su ostali toliko živopisni u mom sećanju, da nije čudno što sam gotovo svakom posvetio po jednu veliku priču. Jedini razlog zašto treći Tindersticks album nije još uvek dobio svoju priču, jeste taj što mi je ova ploča postala važna nešto kasnije. Kako je „Curtains“ ovog leta proslavio dve decenije postojanja, mislim da je pravo vreme da ispričam kako i zašto mi je postao važan.

Tindersticks 2

U vreme kada sam prvi put čuo „Curtains“, moj život se okretao oko devojaka. I kada kažem „oko“ – mislim bukvalno. Imao sam 19 godina i verovao sam da je dovoljno da devojci koja ti se sviđa pokloniš pesmu, pa da ona poželi da te poljubi. Znači, nisam imao ama baš nikakvog iskustva. To spuštanje na zemlju bilo je bolno. Pesme sam sve ređe pisao devojkama, a sve češće sebi. Bile su mi terapija nakon silnih neuspešnih startovanja. No, mnogo veću utehu sam nalazio u muzici. U to vreme sam otkrio melanholične pesme Nika Drejka, Marka Ajcela, Nika Kejva, odnosno prva dva Tindersticks albuma. Posle gotovo četvrt veka, sećam se tek poneke od tih devojaka koje su htele samo da se druže, ali većinu ploča koje sam indirektno zahvaljujući njima otkrio, slušam i volim i dan-danas.

Za ta prva dva Tindersticks albuma sam tada mislio da su remek-dela. Isto mislim i danas. To nije bila ni šansona, ni džez, ni pop, ni alternativna gitarska muzika, ni popularna klasika, ni avangarda – a opet, bilo je sve to. Taj balans između pažljivo osmišljenih melodija i savršeno kontrolisanog raspada, praćeni bolnim stihovima Stjuarta Stejplsa, bili su u stanju da me zamisle, odnesu, raznesu i ponovo sakupe. Dve TDK kasete na kojima sam imao presnimljene ove dve ploče, načisto sam izlizao. Nije zgoreg pomenuti da je drugi Tindersticks album ujedno i prvi CD koji sam kupio u životu. Bio je decembar 1996, prodavnica Music hole u tržnom centru City passage. Pošto još uvek nisam imao CD plejer, pravo odatle sam otišao do druga gde sam disk presnimio na pomenutu TDK kasetu, koju posle mesecima nisam vadio iz vokmena.

Tindersticks 1

To je značilo da sam u treći album polagao velika očekivanja. Kako to obično biva, velika očekivanja su doživela sličnu sudbinu prvih mačića. Kada sam prvi put preslušao „Curtains“, on je samo prošao pored mene. Tada sam patio za devojkom koja je živela stotinama kilometara daleko i mnogo više sam se pronalazio u Kejvovoj „Far From Me“ sa tek objavljenog „The Boatman’s Call“, nego što sam imao „fuck in the bathroom“ iskustva o kojima Stjuart peva u „Rented Rooms“. Ruku na srce, nije to imalo samo veze sa iskustvom. Njihova prva dva albuma su mi bila toliko moćna, da mi je „Curtains“ posle njih zvučao nekako mlako. Nešto mu je falilo. Preslušao sam ga desetak puta i ostavio kasetu na policu.

Tokom godina koje su dolazile, sve češće sam skidao kasetu sa police. Prvo je to bilo iz čiste radoznalosti („jbt, kako mogu ovoliko da sečem vene na prve dve ploče, a sa ovom trećom ništa“), a onda sam sve više počeo da se udubljujem u stihove. To svakako ima veze i sa (ne)dešavanjima u mom emotivnom životu. Prve udarce ljubomore, počeo sam da lečim pesmom „Another Night In“ (Doesn’t matter where she is tonight / Or with whoever she spends her time / If these arms were meant to hold her / They were never meant to hold her so tight). Kada sam upoznao onu koja se pravi, koja svesno gura pod tepih tek rođenje lepe emocije zbog prethodnih loših iskustava, bol sam topio u „Let’s Pretend“ („Let’s not make it into a big thing / Let’s not get lost in this / I know it is, I know we could / I guess we surely would / Let’s pretend it’s not / It doesn’t mean a thing“).  Kada nije bilo nijedne na vidiku i kada sam očajnički želeo da se pojavi odlazeći na svaku glupavu žurku na koju su me zvali, najbolji prijatelj mi je bila „(Tonight) Are You Trying To Fall In Love Again“. I naravno da se na tim žurkama nisam zaljubio ni u koga. Onda sam šutirao konzerve na putu do kuće dok sam pevao „Desperate Man“. Maštao sam da je nalazim uz „Bathtime“ i kako zajedno odlazimo iz šugave Srbije dok joj pevam „We could leave everything behind / Just bring that dress you bought when we first met“.

Vezivanje za ovaj album je bilo postepeno i dugo. U međuvremenu sam otkrio da je ono šta mi je falilo kod „Curtains“ nakon što sam ga doživeo mlako u leto 1997. zapravo bilo  – iskustvo.  Između svake od pomenutih pesama sa ovog albuma i osoba koje su mi se u datom trenutku motale po glavi, prošle su godine. I kako su smenjivali predsednike, ubijali premijere, zatvarali radio stanice, klubove u koje sam izlazio i obećavali nam raznorazne laži, tako sam sve više voleo „Curtains“. Ovaj album je postao hroničar mojih usamljenih leta i kišnih noći u ovoj nesrećnoj zemlji, u kojoj sam maštao da ću je zauvek napustiti i na kraju nikad nisam. Svaki put kada ga slušam, ispred očiju mi prolaze stvari koje su se mogle desiti a koje nisu. Za neke od njih kažem „hvala bogu“, za druge „baš su i mogle“. Sećam se divnih i odvratnih ljudi koji su decembar mogli da pretvore u maj, koji su prodavali maglu, želeli da kontrolišu svaku jebenu sitnicu ili bili najsrećniji kada izgube svu kontrolu. Neki od njih bi dali život za mene, neki su me se setili samo onda kada im se auto zaglavi u popodnevnom špicu i ne znaju šta će od dosade, neki su bili srećni kada drugu osobu učine srećnom, a neki su bili nesrećni. Dok slušam filigranski aranžirane gudače na „Curtains“, često pomislim na situacije kada sam ispao govno prema nekom ko to nije zaslužio, ili kada sam rešavao probleme na školski način, jedan po jedan, postpuno i strpljivo, ili kada sam bio potpuno ravnodušan prema nečijim suzama u koje nisam uopšte verovao. To je popriličan broj slika i emocija za album koji mi je zvučao mlako nakon prvog slušanja, složićete se.

Iako još uvek mislim da su prve dve Tindersticks ploče bolje nego „Curtains“, ovaj album ima posebno mesto u mom srcu. Uz njega bolje razumem vreme koje prolazi, mesto na kojem pokušavam da živim, ljude koje srećem (od kojih neki ne razumeju ni sami sebe), a i neki moji postupci su mi jasniji kada ih prosejem kroz sito Stejplsovih stihova. Čak i ako pričamo o onim godinama koje su mi bile potpuno obične i čiji poslednji broj mi ništa ne znači, znam da sam tokom onih usamljenih letnjih dana, kada mi nisu baš sve ovce bile na broju, puštao ovaj album od početka do kraja.

Još uvek volim Tindersticks i uredno preslušavam svaki njhov novi album. Posle „Curtains“ su snimali i dobre i loše ploče, ali ni za jednu se nisam više toliko emotivno vezao. Iskreno sumnjam i da ću. Ni muziku ne slušam na način na koji sam je slušao u vreme kada sam „Curtains“ presnimavao na BASF kasetu. Ali to više govori o meni nego o njima. Uopšte ne isključujem da neko drugi ima slično iskustvo sa njihovom narednom pločom „Simple Pleasure“ npr.

Ono što znam jeste da su sva moja usamljena leta bila manje usamljena uz „Curtains“, da svi moji besmisleni dani nisu prerasli u besmislene noći ako sam u međuvremenu izvukao ovaj album iz fioke, kao ni da vreme ne može devalvirati nijednu notu odavde. Naprotiv. Početkom leta, tačnije 24. juna smo obeležili dve decenije od „Curtains“ i sudeći po tome kako mi je zvučao ovog avgusta, slobodno mogu reći da godine ovoj ploči mogu samo dodati na težini. Bez obzira na to da li su te godine obične, neobične, te da li ćemo ih pamtiti celog života ili ćemo ih zaboraviti čim decembar postane januar.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: