Šta bi moglo biti

U susret njegovom nastupu koji će otvoriti prvi +++ u petak, 3. jula u 18 h na planini Jelici kod Čačka, razgovaramo sa Vladimirom Ivkovićem, “našim čovekom u Dizeldorfu” koji se više nego uspešno uključio u muzičke tokove jedne od nemačkih prestonica elektronske muzike. Sa jedne strane, on je jedan od ljudi u senci nezavisnog muzičkog posla koji svojim izdavačkim aktivnostima opipava puls sadašnjeg trenutka, dok istovremeno istražuje nadjuže police i najdublje sanduke sa pločama, u potrazi za posebnom vrstom vanvremenskih dragulja.

Rezident je klubova Salon des Amateurs u Dizeldorfu i 20/44 u Beogradu, gde je publika imala priliku da iskusi njegove hiptnotičke, višesatne selekcije bez žanrovskih stega ili pritiska da se ostane u linearnom ritmu. Takav muzički izbor svakako možete da očekujete tokom njegovog trosatnog seta koji otvara prvo +++ izdanje koji će ucrtati pravac za narednih 45 sati uzbudljivog muzičkog programa pod otvorenim nebom.

Budući da muzika putem koje se izražavaš prkosi svim žanrovskim okvirima, kakav je bio put do te tačke? Da li je postojao specifičan trenutak kada si možda odlučio da napustiš žanrovske barijere, i kakav je bio muzički sadržaj tvojih DJ nastupa pre toga?

Ne postoji specifičan trenutak, već pre skupina uticaja kao što je mesto iz koga dolazim, vreme i mesta na kojima sam odrastao, knjige, filmovi, razgovori, susreti, obrazovanje… Trudio sam se da razvijem osećaj za jedan manje ili više jasno zamišljen prostor u kome bih voleo da se nađem uz muziku koju puštam, i da spoznam to da u toj ulozi svakako nisam zabavljač.  A put ka nekoj neodređnoj tački i dalje traje.

Možeš li da nam kažeš nešto više o svom odlasku i ostanku u Nemačkoj. Čime si se bavio u Srbiji pre toga, i kako je ta nova situacija uticala na tvoj izraz, s obzirom da si se tamo našao u zanimljivom društvu, ukoliko govorimo o bavljenju muzikom?

Pre svega toga bio sam učenik XIV Beogradske gimnazije, i bavio sam se polaganjem prijemnog ispita na Filozofskom fakultetu u Beogradu.  Nakon što sam se upisao na fakultet, napustio sam zemlju koja je ubrzo nakog toga nestala. Ali nisam se našao u zanimljivom drušvu samo u inostranstvu – već sam dolazio iz jednog šarolikog i zainteresovanog društva i grada. Moj dalji put je verovatno jedna skoro klasična priča – studiranje i između ostalog rad u prodavnici ploča – Important Records u Esenu. Ja sam sticajem okolnosti u trenutku prelaza u novi vek bio zadužen za naručivanje i prezentaciju elektronske muzike koja je bila sve samo ne mainstream klubski zvuk. Mainstream je iz moje perspektive korporativni wannabe techno/house, ili samozvani underground. U to vreme sam sa jednim od najboljih prijatelja počeo da organizujem klubska okupljanja jednom mesečno. To su zaista bila okupljanja, nasuprot klasičnijim žurkama, zvala su se “Substance”. Klubovi nisu predstavljali umetnike koje smo mi želeli da slušamo, i umesto da se mrštimo i žalimo organizovali smo svoje zabave. Private pleasures.

Široj publici si poznat kao jedan od resident DJ-eva kultnog kluba Salon Des Amateurs u Dizeldorfu. Kako si se povezao sa njima i šta je bitno reći o tom mestu iz perspektive nekoga ko je već duži niz godina deo jedne lokalne priče koja ima mnogo širi doseg?

Dizeldorf nije veliki grad, a postaje još manji kada te zanimaju određene teme. Mi smo se svi nekako znali – prijatelji prijatelja, poznanici… Salon des Amateurs postoji već više od 10 godina, a već negde na početku smo se Detlef Weinrich (Tolouse Low Trax) i ja upoznali preko ploča. Detlef je tada, kao i sada, bio odgovoran za muzički program sredom i subotom, pozvao me je da jedne večeri puštam sa njim, i tako je nastao taj Salon, kao dvojac bez kormilara.

Čini se da ljudi koji se posvete tome da odslušaju tvoj set od početka do kraja imaju osećaj da su zajedno sa tobom gradili jednu zaokruženu priču. Kako izgleda kreativni proces u kome osmišljavaš i izborom pesama određuješ kojim še se pravcem kretati taj narativ? Koliko vremena posvećuješ pripremi nastupa, i da li ostavljaš prostor za improvizaciju?

Proces izbora ploča za set je intiman . Zavisi od raspoloženja, ali klasične pripreme nastupa nema. Nekad čitam, nekad sedim u sobi i gledam u regale sa pločama do poslednjeg trenutka kada treba da spakujem torbu, ili slušam muziku koju sigurno ne bih poneo.

Proteklih godina smo svedoci da se veliki broj DJ-eva neizostavno oprobava i u ulozi producenta – nekada je to iz iskrene pobude za stvaranjem, dok neki  to rade krajnje pragmatično zbog činjenice da izdanja prate pozivi za nastupe koji i jesu manje-više jedini izvor prihoda za profesionalne muzičare danas.U kojoj meri savremena muzička produkcija istiskuje iz igre ulogu “klasicnog” DJ-a, i koliko je teško naći svoje mesto za dekom u takvoj podeli snaga? Na žalost je sve manje ljudi koji se istinski posvećuju “umetnosti DJ-inga”, a ti si svakako jedan od njih.

To je oportunistički pristup koji je postao standard u tom zabavljačko-animatorskom delu industrije. Po svemu sudeći, to  funkcioniše, a industrija zabave deluje zdravo. Ali to nema veze sa onim što ja tražim i pokušavam da nađem sa ljudima sa kojima provodim noći.

Reci nam nešto više o tvojoj ulozi u okviru etikete Desolate, kao i o samoj izdavačkoj kući?

Desolat je etiketa čiji sam ja label manager od samog početka 2007. godine. To je ideja Loco Dice-a koju ja na najbolji mogući način pokušavam da ostvarim. Desolat je u suštini “artist’s label for artists”. Objavljujemo muziku, a o umetnicima se brinemo onako kako bi voleli da se neko brine o nama.

U proteklom periodu si bio dosta zauzet izdanjem Rex Ilusivii na vinilu, naslovljenim In The Moon Cage. Koliko je sam proces prikupljanja materijala bio zahtevan i da li možeš da nam približiš kontekst samog izdanja i projekta?

Prikupljane materijala je završeno 2004/05 godine. To je bio proces koji je dugo trajao i za koji su mama Ruža Subotić i Slobodan Misailović sa Radio NS toliko zaslužni da bi neko morao da im podigne spomenik. Oni su 5 godina nakon Subine smrti počeli sa sakupljanjem snimaka koji su bili rasuti po celom svetu, i verovatno su sakupili sve što nije uništeno. Onda je sledila restauracija (po potrebi) i digitalizacija analognih master snimaka, prebacivanje snimaka sa DAT-a na kompjuter, miks kompozicija sa višekanalnih studijskih traka i kompletan mastering. Ja sam iz radoznalosti, uporan, dobio pristup tom blagu u ranu jesen 2013, i prvih 6 meseci skoro ništa drugo nisam slušao. Razmišljao sam kako bi Subin rani period 1980-91 mogao da se danas smisleno pripremi i objavi. Rad na “In The Moon Cage” je trajao više od godinu dana i sastojao se od putovanja, razgovora, suočavanja sa demonima, mozganja oko grafičkog rešenja… Svašta se tu dešavalo, ali sada je to ključno Subino rano delo u celosti dostupno na formatu koji ćemo moći da čujemo i u dalekoj budućnosti – samo stavite nokat na ploču, zavrtite je i već možete da naslutite šta se dešava. Ja se nadam da je ovo samo početak.

Iz istog razloga si pokrenuo i sopstvenu etiketu Offen Music. Da li postoje planovi za dalja izdanja?

Offen je dugo postojao kao ideja, sada je pravo vreme za njeno ostvarenje, a planovi svakako postoje.

Tokom karijere si nastupao zajedno sa dugačkim spiskom “teškaša” i “autsajdera” svetske scene. Ko su ljudi koji su na tebe ostavili najjači utisak i zašto?

U klubskom kontekstu su to uvek bili ljudi koji idu korak dalje i imaju interesovanja koja prevazilaze funkcionalnost ili retkost muzike, oni koji mene mogu da odvedu na neočekivana mesta i da me inspirišu. To su uglavnom autsajderi iz zabavljačko-animatorske perspektive, ali ta etiketa o njima kao o ljudima ili umetnicima naravno ništa ne govori.

Poznat si kao pasionirani “digger” zaboravljenih dragulja, no ako se pažljivije poslušaju tvoji setovi, uočava se i veliki broj novih izdanja. Na koga bi nam skrenuo pažnju od aktuelnih producenata koji će tek doći u centar pažnje?

Tolouse Low Trax, Gordon Pohl, Nenad Marković, Jan Schulte…. između ostalih. To su ljudi iz moje bliske okoline čiji rad sa zadovljstovm pratim. Da li će oni doći u nečiji centar pažnje nema veze sa time.

Tvoj predstojeći set koji će otvoriti prvo izdanje +++ događaja na planini Jelici čeka se sa izvesnim nestrpljenjem. Da li su pripreme za trosatnu priču koju ćeš nam predstaviti u petak 3. jula od 18 do 21 h pri kraju, i možeš li nam odati neke od njenih aktera?

Pripreme nisu počele jer pre +++ događaja sviram u Salon des Amateurs i klubu Control u Bukureštu. To su mesta za neke drugačije priče. Ploče na Jelici će u svakom slučaju biti rezultat asocijacija – priroda, nezavisnost, istorija, čarolije… Moja priča je uvod u divno dvodnevno dešavanje, u vreme kada posetioci pristižu i možda će to biti putokaz za ono što će se dalje dešavati. Ili šta bi moglo da se dešava.