Slowdive u Skoplju: Spiranje grehova
U subotu 10. juna, bend Slowdive održao je svoj koncert u okviru festivala “Zdravo mladi” u Skoplju, a snažna nevidljiva liniju koja povezuje živote nasmejanih lica bila je više nego osetna na letnjem pljusku.
Vizuelno, Skoplje stvarno nije mesto na koje ćete potrošiti celu SD karticu za fotografisanje. Gomila spomenika poređanih bez nekog logičkog smisla, za moj ukus previše crkva i džamija, mnogo soc.realističkih zdanja naslonjenih na zastakljeno-poslovne zgrade koje bi kao da budu moderne, previše nesređenih ćoškova prepunih nekakvih ruina… Ostavljaju utisak čoveka masne kose koji je obučen u trenerku, cipele i bele čarape, naparfemisan kopijom nekog dezodoransa.
No, kako se poslednjih godina stvari odvijaju u Beogradu, imajući u vidu činjenicu da nam je gradski arhitekta bolje upoznat sa opusom Nevernih beba nego Zahe Hadid, odnosno na šta danas liči Pevac, Cvetni trg, Slavija, odnosno onaj deo oko železničke stanice, ne bi me čudilo da se u neko dogledno vreme pojavi pozlaćeni spomenik Vuku Karadžiću ispred nekog tržnog centra.
Pre koncerta grupe Slowdive, pričao sam sa nekoliko ljudi koji su rođeni u Skoplju. Svi oni prevrću očima na pomen tih novokomponovanih arhitektonskih rešenja u svom gradu, dodavši da ih je malo blam svega toga. Zanimljivo je da sam na isti način nedavno jednom strancu u Beogradu objašnjavao fenomen fontane “koja pušta muziku” Majkla Džeksona, kartonskih “zidova plača” ispred skupštine, odnosno onog nesrećne betonske piste na Cvetnom trgu. I mene je bilo blam.
No, kao što ni Makedonce niko ne konsultuje da li žele veliki svetleći krst iznad brda, tako ni mene ne pitaju da li bih hteo one odvratne zgrade koje se grade iza železničke stanice. Sigurno da postoje ljudi kojima se to sviđa, koji podržavaju političare u njihovom novokomponovanim ktitorskim odlukama, čak je vrlo verovatno da su oni većina u obe države, ali iskustvo mi kaže da njih nije bilo mnogo među publikom festivala “Zdravo mladi” u okviru kog su svirali Slowdive. I to se tako osećalo sve vreme.
Oni koji su došli na Slowdive, proveli su godine i godine u sobama ispod spuštenih roletni, u traženju nezgužvane rizle na kraju fioke, u nerviranju što njihova politička opcija opet nije prešla cenzus, u noćima kada ih je grizla savest što su ovo tako uradili a ono nisu, u čekanju da se njihov omiljeni bend nekad zajebe pa da ode malo istočnije od Beča i da mogu iz sveg glasa da zaurlaju “Alison, I said we’re sinking / There’s nothing here, but that’s okay” a da niko ne pomisli da su ludi.
To veče su se ispred bine MKC-a (pandan našem SKC-u) skupili mahom ljudi koji se često osećaju kao statistička greška, koje često niko ni za šta ne pita i koji su uz muziku benda Slowdive doživeli neke nezaboravne trenutke kojih se sećaju i decenijama kasnije (iako onda verovatno nisu bili strejt). Bio sam na hiljadama koncerata raznih opskurnih bendova, ali ne sećam se da sam ikada snažnije osetio tu nevidljivu liniju koja povezuje živote nasmejanih lica na pljusku.
Koncert je najavljen za pola deset. To je značilo da sam se montirao u prve redove u 9:15. Čekao sam. Iako je dan bio sunčan, na nebu su se pojavili oblaci. Sevalo je. Na levoj strani bine, iza zvučnika, video se veliki svetleći krst na brdu iznad grada. Tačno u pola deset počela je sitna kiša. Kada se bend pojavio na bini u 21:40 kiša je postala jača. Pogledao sam na brdo i od silnog pljuska, umesto krsta, videli su se samo obrisi svetla. Valjda zato što nisam baš preterano religiozna osoba, bilo mi je drago što je nevreme zaklonilo krst. Poštovanje za sve iskrene vernike, ali moja religija je upravo izašla na binu.
Ono što je usledilo u narednih 60 minuta bila je esencija muzike kao takve. To je bila emotivna vožnja koja se dešava ređe od olimpijskih ciklusa. Sve one shoegaze melodije natopljene tinejdžerskim nadama koje su nas oblikovale u ova bića danas, svi oni psihodelični snovi bez kojih ne možemo zamisliti neke periode naših života, sve one pesme koje smo svirali na vazdušnim gitarama u svojim sobama – bile su tu, ispred nas, na velikim zvučnicima. Uz “Catch the Breeze” sam lebdeo kroz srednjoškolska bežanja sa časova kada sam preslušavao “Just for a Day” u parku iza gimnazije, uz “Machine Gun” sam se setio one noći kada sam zaspao naduvan i kada sam sanjao da su Nil i Rejčel napravili zajednički bend sa Robinom Gatrijem i Elizabet Frejzer iz Cocteau Twins, uz “When the Sun Hits” sam skakao od sreće kao klinac kom su konačno kupili bajs, a uz “Alison” sam mislio na sve devojke koji su prošle kroz moj život ostavivši neki trag i koje u tom momentu nisu imale pojma za “Alison”. I mislim da su mi uz tu pesmu krajevi očiju bili vlažni. Ili je to ipak bila kiša…
Da Slowdive nisu tu samo zbog nostalgije, dokaz je i njihov ovogodišnji album, prvi nakon 22 godine diskgrafske pauze. U prvoj polovini ove godine nisam čuo nijedan bolji, i sumnjam da će do decembra iko osim The War on Drugs moći da im se mnogo približi. Pesma “Sugar for the Pill” je pravi primer kako spojiti staro, prepoznatljivo i novo. Iako je ta pesma čist pop hit, ona zvuči kao da je pravljena za shoegaze decu 21. veka. Što se “Star Roving” tiče, ne pamtim kada sam uz neku pesmu pretekao više automobila na auto putu. A na koncertu je zvučala još bolje nego na albumu. Katarza.
Dok sam zatvorenih očiju slušao tu gitarsku buku, kroz glavu su mi prolazle neke od grešaka koje sam pravio u životu. Nekada sam povređivao druge, nekad sebe, više iz neznanja, nikad iz namere. Bez obzira na razloge, ti pogrešni koraci uvek bole. Vazda mi je u tim teškim trenucima prva pomoć bila muzika, a sticajem okolnosti, to su mnogo puta bile Slowdive pesme. I to baš neke od onih koje su te večeri svirali. Slušajući ih, razmišljao sam koliko sam se promenio od tad i koliko još treba da se menjam. Za promene je potrebna volja i snaga. A kada ti je za takve misli saundtrak “Souvlaki Space Station” uživo, sa ogromnih zvučnika, sa sve onim glasnim bubnjevima Sajmona Skota, dok vetar nosi kosu nasmejane Rejčel, a kiša pada na pojačalo Nila, osetiš se moćno kao onda kad si bio klinac i sav naložen izađeš iz bioskopa posle “Rokija”. S tim što te onda ta naloženost prođe već sutradan, a sada je konstruktivna.
Lider benda Nil Halsted mi je već godinama jedna od najsimpatičnijih pojava u rok muzici. Beskrajno talentovan, skroman, nenametljiv i sa muzičkim ukusom koji seže od Boba Dilana i Bitlsa, sve do Džona Kejdža i Alberta Ajlera. Iako ga najviše volim u Slowdive, odlepljivao sam i na njegove solo albume, naročito na ploče njegovih Mojave 3. Drugim rečima, uvek sam ga doživljavao kao nekog sa kim bih voleo da se družim, da satima pričam o muzici i životu. Nema mnogo takvih muzičara, čak ni u bendovima koje volim više od Slowdive. I kada sam ga to veče prvi put video na par metara od mene, sa onim brkovima kao iz spota “Sabotage” Beastie Boysa, širokim osmehom, gitarom i gomilom pedala, osećao sam se kao da sam se konačno sreo sa starim drugarom, nakon mnogo decenija čekanja.
U sredini je stajala Rejčel Gosvel, koja se već na samom početku izvinila zbog lošeg vremena, pravdajući se da ga oni nisu doneli. Njoj osmeh nije silazio sa lica ceo koncert i izgledala je kao osoba koja je potpuno svesna činjenice koliko Slowdive znači publici ispred njih. A kako je koncert odmicao i pljusak postajao sve jači, publika je bila sve glasnija. Kažu da bez hemije nema velike ljubavi – nisam siguran čega je te subote u Skoplju bilo više.
Bilo mi je malo žao što te večeri nisu sa mnom bili baš svi ljudi koje mnogo volim. Ali neki od njih jesu. Tu je bio Vukašin sa kojim sam otkrivao shoegaze početkom desevedetih, sa kojim sam u to doba imao jedini bend kog me danas nije sramota, a koji je isto to veče nakon Slowdive održao sjajan solo koncert. Tu je bio Fridom, autor kultne radijske emisije “Slušaj sad ovo” (iz koje je nastala “Moć veštica”) koju sam svakod ponedeljka slušao posle Fleke na radiju B92 (najluđi termin za neku emisiju ever – od 3 do 5 ujutru) i od koga sam tih devedesetih pozajmljivao diskove sa albumima od kojih je neke i danas teško iskopati na internetu. Tu su bili Relja i Sima, čija emisija Belgrade Yard Sound System je bila jedna od retkih koju sam slušao na radiju B92 u ovom veku. Tu je bio i Gaša, koji me je nagovorio da počnem da puštam muziku po klubovima – Nil Halsted je snimio mnogo pesama između tih naših večeri u praznjikavom Dolaru pre desetak godina, do pune bašte u KC Gradu od pre neki dan. Iako sam na koncertu stajao sam, svest da su oni tu negde oko mene činila mi je srce ispunjenijim. Da nije bilo njih u mom životu tada, pitanje je da li bih ja sada bio baš ovakav. Isto to se može reći za Slowdive. A to nisu male stvari.
Kada se koncert završio bio sam mokar. Košulja, majica, pantalone, sve. Pomislio sam kako je možda taj pljusak u kombinaciji sa ovom svemirskom svirkom konačno isprao sve one grehove o kojima sam razmišljao. Ili bar deo njih. Kako vreme odmiče, sve više sam siguran da jeste.
Ljudi oko mene su se grlili, cedili majice sa osmesima, ljubili, držali glave u šakama od neverice, a ja sam sam za sebe u bradu rekao izgovorio “jebote, kakav koncert”. To veče su u okviru festivala svirali još neki bendovi, ali posle ovoga, nije imalo mnogo smisla gledati ih. Samo desetak minuta nakon koncerta, kiša je prestala. I na brdu iznad Skoplja je opet zasvetleo krst.
Međutim, konačno me je bilo baš briga za sve svetleće krstove i fontane ovog sveta, za sve izborne noći kada moj kružić nije prešao cenzus, za sve one tupane koji Slowdive nazivaju hipsterima samo zato što nikad nisu čuli za njih, za sve one ljude koji ne znaju šta hoće, za sav onaj alavi ološ koji navodno u moje ime pravi razna sranja, za sve pozere i folirante koji mešaju termine “ljubav” i “patetika”… Postojala je samo muzika i ništa više.
Ako imate priliku da gledate Slowdive, ne dajte da vam je pokvari nikakva temperatura ili obaveze na poslu. Zajebite i live YouTube snimke, uključujući i ove sa koncerta iz Skoplja, oni vam ne mogu dočarati ni deo onoga što se tamo stvarno dešava. Postoje ta mesta na kojima morate biti da bi ste znali i osetili. Koncert ovog benda je jedno od tih.
To što su Slowdive uradili u subote 10. juna i ono kako sam se osećao posle toga, ne može da opiše nijedna reč osim ljubavi. Čak je i Skoplje posle svirke izgledalo mnogo lepše. Dok sam odlazio u krevet, šljapkajuči patikama i ostavljajući mokre tragove iza sebe, razmišljao sam kako ću sutradan možda ipak potrošiti pola SD kartice na fotke ovog pelepog grada u kome sam prvi put u životu video Slowdive.
Lajkuj:
Komentari:
Ostavite komentar:Cancel reply
Slični članci:
- Turbo Trans Turisti vraćaju se na scenu i kažu da “Ništa Nije Strašno”
Turbo Trans Turisti vraćaju se na scenu i kažu da “Ništa Nije Strašno”
- Bili smo na Malomfesztiválu u Oromu
Bili smo na Malomfesztiválu u Oromu
Izlet u čistu sreću u prašini i kukuruzima!
- Röyksopp nastupaju na predstojećem 16. izdanju INmusic festivala u Zagrebu
Röyksopp nastupaju na predstojećem 16. izdanju INmusic festivala u Zagrebu
- “She Raps” pomaže mladim evropskim umetnicama
“She Raps” pomaže mladim evropskim umetnicama
Zastupljenost reperica na top listama je samo 3%: evropski projekat “She Raps” pokreće inkubator za njihovu profesionalizaciju!
- Todo Mundo u duhu romske muzike
Todo Mundo u duhu romske muzike
12. izdanje festivala „Todo Mundo” obuhvata šest koncerata, međunarodnu konferenciju, mentorske sesije i razgovor sa umetnikom.
Одличан текст! Читајући почела сам да мислим као да сам била тамо… на овом предивном концерту, у мој МКЦ, у мој родни град, Скопље… Само ми се нова архитектура никако не чини прихватљива, па и после оваквог дивног концерта 😀
ja bih dodala slicnu emociju za the underground youth… nastup koji mnogostruko nadjacava studijski snimak.