Sjajan Donnie Trumpet, teen trap i black metal

Predstavljamo vam izbor vrlo zanimljivih izdanja. Tri grupe koje su se proslavile svojim debijima pre dve godine izbacile su nove albume, a imamo i dva sveža debija. Jedan je prvenac rep senzacije Fetty Wap, a drugi je sjajan album Donnie Trumpeta & The Social Experiment.

Donnie Trumpet & The Social Experiment: Surf (self-released)

Pogrešno predstavljen kao novi album Chance The Rappera, ovo je zapravo album na kom je najveći doprinos dao trubač Nico Segal odnosno Donnie Trumpet uz bend čiji je deo i Chancellor. Ime tog ad hoc benda je The Social Experiment koji funkcioniše ne samo kao prateći bend raznovrsnim izvođačima sa albuma (Erika Badu, Quavo, Busta Rhymes, Žanel Mone, Džej Kol, Big Sean) već je značajno i njegovo učešće u samom procesu pisanja, naravno pod Donijevom palicom. Zanimljivo je da je na skoro svim pesmama potpisano skoro deset autora, što nije retko kada se sprema važan album velikih zvezda, ali jeste kada je u pitanju debi opskurnog instrumentaliste, ako je ovaj timski poduhvat fer tako nazvati. Stiče se utisak da je pravljenje dobre muzike odnosno pesama bila osnovna ideja koja stoji iza ovog albuma. Za ovako ležeran, organski album, koji i pored toga što promoviše Donija kao talentovanog trubača ostaje uzvišen pop album sa sjajnim soul jazz fusion bendom koji savršeno oseća i prati puls autora, a onda i izvođača, pretpostavljam da su bili potrebi dugi sešni i improvizacije – a možda je baš u atmosferi druženja i nepretenciozne svirke album i nastao. U tom smislu ni ne iznenađuje što je pobrao toliki uspeh kod kritike, a ni to da je plasiran besplatno preko iTunesa budući da je ovde glavni cilj autora bio da prave (dobru!) muziku, a ne karijeru. Biser ovogodišnje produkcije i jedan od pretendenata za album godine.

Disclosure: Caracal (PMR/Island)

Iako je album zvanično izašao tek pre nešto više od nedelju dana, sa “Caracalom” smo imali prilike da se natenane upoznajemo putem singlova, tokom cele godine. Dok su na debiju “Settle” privukli pažnju elektronske scene sa druge strane Atlantika, a opet uz određen broj gostovanja i “obične” pop scene, Disclosure su imali jedinstvenu poziciju da budu popularni, a uz to i poštovani kao inventivan produkcijski tim. Na novom albumu su, čini mi se, smanjili svoje elektro strasti, trudeći se da prevashodno naprave što više klubskih pop hitova. Kao elektro senzacija sad su mogli da iscimaju mnogo veće zvezde da im gostuju i tako delimično i izbegnu taj ostrvski pečat i postanu globalna atrakcija. To sada svakako i jesu, ali jedini problem koji ja imam sa ovim albumom koji je generalno uspeo u svojoj zamisli je da i pored toga što su braća Lorens savladali pop aranžmane i znaju kad ide bridge, a kad chorus, nisu dovoljno strogi kao tekstopisci i tako se ovde gotovo polovina (ako ne i više) pesama bavi nekim ambivalentnim ljubavnim baljezgarijama. Možda je to samo posledica toga što gostima dozvoljavaju da se mešaju u muziku, a možda i nemaju drugi izbor. Prijatan easy listening, pored svega.

Deafheaven: New Bermuda (ANTI-)

Nazovite me hipsterom, ali ja sam odlepio kad sam čuo “Sunbather”, i iako nisam razumeo reč koju je njihov pevač growlovao, shvatio sam ovaj hibrid post roka i black metala kao nešto preko potrebno svetu. Uz to ovo je prvi metal koji sam ja sa zadovoljstvom slušao, ako ne računamo Panteru i Sepulturu u tinejdžerskim danima. Ne samo da sam uživao u muzici Deafheavena već sam je možda i uzimao za nešto više nego što jeste. Kako bilo, svakako je u pitanju napredan bend koji komunicira sa daleko širim auditorijumom od neke standardne hard kor ili post rok publike. Zato i mislim da je ovo jedan od retkih “metal” bendova koji se može vrednovati kao pop bend, budući da sam metal uvek doživljavao kao čorsokak rokenrola ili barem žanr koji me ne zanima. Pogledom na tekstove shvatam ponovo zašto nikad nisam slušao metal, i ovde sam suočen sa gomilom apstrakcija koje treba da mi predoče koliko je pevač ili savremen svet proklet. Zaključak, poslušajte Deafheaven, to je svakako jedno blagodarno iskustvo zbog divne gitarske muzike kojom album obiluje, ali mistifikovanje njihove “poetike” ostavite za metalike.

Fetty Wap: Fetty Wap (300/Atlantic)

Fetty je prošle godine zapalio svet hitom “Trap queen”, koji je postao jedna od najslušanijih rep traka godine, te dostigla cifru od 260 miliona pregleda na YouTubeu. Pre nekoliko dana je osvojio vrh Billboard liste albuma, skidajući sa vrha Drejkov i Futureov zajednički album “What A Time To Be Alive”. Fetty je svojevrsni uljez na rep sceni, što delom i pokazuje to što mu je na debiju gostovao samo jedan opskurni MC, njegov ortak Monty. Opet, ova pozicija Fettyju nije smetala da napravili veliki uspeh kako sa singlovima koji su prethodili, tako i sa samim albumom. Njegova prednost je to što je u poređenju sa ostalim treperima potpuno bezazlen, a opet je trep nešto čim se obeležava, iako je muzika koju pravi zapravo hibrid R’n’B i trep matrica sa mahom ljubavnom tematikom. U nekim krugovima ovaj stil je prozvan kao “teen trap”, što i jeste najpribližnije objašnjenje njegovog stila. Zapravo, muzika za publiku koja bi da prati trend, ali pravi trep ne može da svari.

Chvrches: Every Open Eye (Virgin/Glassnote)

Još jedan škotski elektro bend na listi. Ovog puta je u pitanju čisti elektro pop album koji funkcioniše po nekim ustaljenim pravilima kad su aranžmani u pitanju, ali kada je sačinjen od bezličnih sentimentalnosti onda ostaje pristojna background muzika.