Sjajan debi Migosa, amerikana, kantri i novi Mac De Marco

Sad kad se leto već bliži kraju veliki izvođači se štekaju i čuvaju, te odlažu svoja izdanja za početak ili sredinu jeseni. Unapred se radujem svim tim poslasticama kojih će biti sve više kako se budemo približavali kraju godine, ali to ne znači da u međuvremenu ne izlaze značajni albumi. Ovom prilikom vam predstavljamo studijski debi Migos-a, najbolji album Meek Mill-a do sada, novi Wilco, Ešli Monro i Mac DeMarco.

Meek Mill: Dreams Worth More Than Money (Maybach/Atlantic)

O fenomenu mikstejpa sam već toliko pisao da sam sam sebe udavio sa tim, ali to je neki put kojim reperi sada prave jezgro svojih fan baza i taj iskorak u studio je uvek osetljiv. Ovo je odličan primer tog, uslovno rečeno, kompromisa koji se pravi kada treba da se izbaci reprezent za širi auditorijum. Ne kladim se da će novi Meek Mill ući u trku za najbolja rep izdanja godine, ali je ovo više nego pristojno studijsko izdanje. Meek je sad na vrhuncu svoje slave koju bespotrebno ugrožava ovaj nategnuti beef sa Drejkom i ovo je definitivno njegovih 15 minuta. Ako nabrojim goste među kojima su Future, Kris Braun, Rik Ros, P. Diddy i naravno njegova draga, Niki, biće vam jasno da je ovo ozbiljan album. Moji favoriti su divna ljubavna pesma sa Niki i saradnja sa Future-om.

Mac DeMarco: Another One (Captured Tracks)

Ne doživljavam ovaj album naročito ozbiljno, budući da je nastao na talasu slave koja je usledila za uspehom prošlogodišnjeg “Salad Days”. Ovo i jeste svojevrstan nastavak tog albuma, samo slabiji i sa nešto više melaholije, a manje uzleta kakav je imao prethodni, naročito najveći hit albuma “Blue Boy“. DeMarco se i dalje oslanja na šarm svoje slajd gitare i to legitmno funkcioniše kao njegov izraz, samo što ovde njegova priča deluje prilično istrošeno i dok se u prve dve trake distancira od pisanja u prvom licu, dalje nastavlja po starom, ali mu ni jedna ni druga vizura ne rade naročit posao, jer ovo deluje kao album koji je potrebniji njemu lično nego fanovima. Najviše mu verujem u pesmi “A Heart Like Hers“, a u ovim ostalim mislim da mu ne veruje ni sopstvena devojka ili bivša.

Ashley Monroe: The Blade (Warner Bros. Nashville)

Ovo je tek drugi studijski album Ešli Monro, a ja sam  već u stanju da pričam o njoj kao kantri ikoni. Pored solo karijere, kalila se i u sjajnom all girl triju Pistol Annies i za kratko vreme postala jedna od najrelevantnijih dama na kantri sceni. Pored svog ludila koje se dešava na svetskoj muzičkoj sceni, Nešvil deluje kao prava utopija, naročito pored toliko sjajnih i konzistentnih autora. Ešli ovde nastavlja tamo gde je stala sa sjajnim prvencem “Like a Rose”, i dok ju je venčanje sa zvezdom Čikago White Sox-a, Džon Denksom, sigurno pomutilo na emotivnom planu, doprinelo je i da snimi još jedan odličan album, koliko god lirika ovde bila ambivalentna za jednu ženu u braku.

Wilco: Star Wars (dBpm)

Wilco su izbacili album za dž, što je u ovoj trci za kontrolom interneta, piraterije, streaminga, svakako jedan potez vredan poštovanja. Na kraju bi ipak trebalo da se radi o muzici koja, ako valja, obično donosi pare. Fan sam benda i Džef Tvidija, uprkos tome što njihovi albumi često osciluju u kvalitetu, tako da od ovog surprise albuma stvarno nisam znao šta da očekujem. Dobio sam  amerikanu razmazanu u nojz i vrlo prijatnu na uho. Dobar deo pesama čine opskurne lamentacije, što nad stanjem savremenog sveta, što one neizbežne ljubavne. U tom smisli se kao najiskrenije izdvajaju, gotovo potresna, “Taste the Ceiling” i “Pickled Ginger“. “Cold Slope” povlači sa sobom asocijacije na Pavement, dok revnosni gnev Tvidija neodoljivo podseća na Vin Batlera, doduše njegovu mnogo ciničniju verziju. Sve u svemu, meni ovo pije vodu, jer koliko kog Tvidi svoju zlovolju ne uspevao da opravda i učini je univerzalnijom, njegov bend je prevazilazi sjajnom muzikom i aranžmanima.

Migos: Yung Rich Nation (300/Atlantic)

Jako sam srećan zbog Migos-a,  jer su ono što je Future postigao na svom trećem uspeli već na svom prvom studijskom albumu, a to je da izbace beskompromisan tvrd trep album za veliki label. Kao glavnog bitmejkera su uzeli Da Honorable C.N.O.T.E.-a koji je već sarađivao sa nizom eminentnih repera poput Gučija, ASAP Rokija i 2 Chainz-a. Guči je u dobroj meri pomogao Migosima da se probiju i sa njima uradio sjajnu traku “Jackie Chan” neposredno pošto je izašao njihov najprepoznatljiviji benger “Versace“. Pored toga dao im je neophodan legitimitet na sceni, te ih spojio sa svojim legendarnim producentom Zaytoven-om, koji je i za ovaj debi uradio bit za dve trake. Od bitnijih bitmejkera tu su još Murda i Deco, i ceo ovaj tim se pobrinuo da ovo od početka do kraja zvuči kao prava trepčina. Pored tvrdih traka tu je i saradnja sa Kris Braunom na sjajnoj “Just for Tonight“, a album je obogatilo i gostovanje Young Thug-a na sjajnoj “Cocaina“. Uz Barter 6 i Dirty Sprite 2 jedan od najboljih rep albuma godine.