Da li imate preko 18 godina?

Serž Gejnzbur: Album bez koga nikad ne idem na more

Postoji jedan album koji u osnovi nema nikakve veze sa morem, a svaki put kada krenem na letovanje, prvi je kog spakujem: remek-delo „Histoire de Melody Nelson“ iz 1971. godine.

Mnogo je albuma koji su stvoreni za lenčarenje pored velikih voda. Neki su očigledni, poput onih koje su snimili The Beach Boys, Kris Ajzak, Antonio Karlos Žobim, Fela Kuti, Roj Ejrs, Tame Impala, Prins, Majls Dejvis, Nil Jang, Buena Vista Social Club, Al Grin, Ajzak Hejs ili Žoao Žilberto. To su uglavnom ploče koje odmaraju mozak ili nas voze tako da možemo opušteno da čitamo knjigu, dremamo u hladu ili vodimo ljubav. Ipak, postoji jedan album koji u osnovi nema nikakve veze sa morem, a svaki put kada krenem na letovanje, prvi je kog spakujem. U pitanju je remek-delo „Histoire de Melody Nelson“ koje je 1971. snimio Serž Gejnzbur.

01. Serz

Nisam siguran koliko se Seržu po glavi motalo more dok je pisao pesme za ovaj album. Ono što je izvesno, to je da mu u misli bile okrenute sveže punoletnoj Džejn Birkin, od koje je bio stariji 18 godina. Njeno srednje ime je Melori, iz čega je Serž izveo naziv albuma. Kako je bio fasciniran Nabokovljevom „Lolitom“, on i Džejn su rešili da se poigraju tim mitom. Naslovna pesma govori o bogatašu u Rols Rojsu koji obori devojčicu na biciklu, nakon čega ona počinje da ga zavodi. Imajući u vidu njegovu divlju prirodu kao i njenu mešavinu radoznalosti i strastvenosti, ne bi me začudilo da su inspiraciju za ovu ploču pronašli u stvarima koje su im se desile malo pre toga. Sve je upotpunjeno provokativnim omotom na kom je polugola Džejn zagrlila lutku za devojčice. I sve to sa onom zavodljivom, lepršavom frizurom. Jedino što ove stvari realno povezuje sa morem je eventualno hedonizam. Ali koga briga za realno kada su u igri muzika, more i hedonizam?

Za mene je ovaj album vazda bio pučina. Ono mesto gde se spajaju nebo i more. U stanju sam da satima sedim na obali i gledam u ogromnu vodu dok slušam ove savršeno aranžirane gudače Žana Kloda Venijea. Tada ne razmišljam o Centrima za socijalni rad, o lažnim kolumnistima, o nostalgičnom pakovanju jogurta, o džiberskim fontanama, o pogrešnim ljudima, o egomanijacima, o prokrastinacijama raznih vrsta, o lažovima, o besparici… Tu je samo mirna ravna linija koja deli plavo i belo, i ovi nestvarni gudači.

XVM13d1df84-1842-11e7-88d6-e7c3ba8773d7

Žan Klod Venije je sarađivao sa Fransoaz Ardi, Astorom Pjacolom, Žiberom Bekoom, Brižit Fontejn, Žilijer Greko i mnogim drugima. Mada, nema sumnje da mu je kruna karijere ovo Seržovo remek-delo. Dugo pre, ni posle, nisam čuo tako savršeno aranžirane gudače, koji su ovoliko prirodno u skladu sa basom, bubnjem i gitarom.  Dok gledam belu jedrilicu ispod sunca pitam se šta je Žan Klodu prolazilo kroz glavu dok je filigranskim potezima slagao ovu Seržovu sliku.

Volim da se izgubim u malom grčkom ostrvskom gradu sa slušalicama u ušima dok mi dopire orkestrirana „Valse de Melody“. Ulazim u nepoznate ulice, maznem poneku pomorandžu sa malog trga između dve kamene kuće, gledam dvorišta ljudi koji tu žive tokom cele godine, babu kako spava na klupi ispod masline, ljuštim pomorandžu dok voajerišem kroz otvoreni prozor neke kuće lokalaca, pokušavajući da saznam koji program im se vrti na televizoru, uživam u malim baštama koje su pod konac sređene, ali i onima koje izgledaju kao da se ja brinem o njima, u kojima je lopata na sred glavne staze, a kolica prevrnuta pored česme. Volim da sednem u bistro u maloj luci i pijem kafu posmatrajući ribare kako izvlače zakrpljene mreže iz malih čamaca, dok im iz džepa vire telefoni sa naprslim ekranima. I sve to volim da radim baš uz zvuke sa ove ploče.

Iako „Histoire de Melody Nelson“ traje nešto manje od pola sata, iako ima osnovnu melodiju koja se provlači kroz nekoliko pesama, to ga ne sprečava da klizi kroz morsku noć kao kocka leda, sa zaobljenim ivicama, niz grlo. Mislim na one trenutke kada je noć ušla duboko u sobu, kada su se svetla na verandama, kafeima i resotranima popalila i kada je svašta nešto još popaljeno. Lampa u sobi je ugašena, drvene žaluzine širom otvorene, a uz one fanki gitare u „L’Hotel Particuler“ i „En Melody“ čuju se samo zvuci dvoje ljudi koji se vole. Uz „Cargo Cult“ se čuje kresanje upaljača i dobro poznati glas koji kaže „Daj i meni vode“. Gledaš kroz prozor taj stari gradić koji je postojao i mnogo pre turista, koji će postojati i mnogo posle njih, slušaš Serža i pitaš se da li Džejn još ponekad pomisli na njega.

To što je sve na ovoj ploči dovedeno do perfekcije nije slučajno. Serž je dao sve od sebe, čini se nikada ovoliko. S obzirom na to da Džejn pre nije pevala, Serž se baš potrudio da joj pomogne. Ušao je sa njom u malu gluvu sobu i dirigovao joj je. Kako je mikrofon hvatao svaki zvuk, na prvim snimcima se čulo kako rukavi Seržove košulje putuju kroz vazduh. Kada mu je snimatelj to saopštio, Serž je skunio košulju i nastavio da diriguje za Džejn, go do pasa. Ta njegova ljubav prema savšenom, ljubav prema muzici i ljubav prema Džejn, nije toliko očigledna ni na jednom njegovom drugom albumu.

Sećam se da sam jednog leta plivao na moru kao nikad do tad. Voda je bila topla, plaža pusta, a ja srećan jer sam nakon mnogo godina ponovo na moru. Plivao sam po sat vremena, pa ispod suncobrana odmarao 15 minuta uz knjigu koju nisam imao vremena da čitam cele godine, pa onda opet na plivanje i tako nekoliko sati. Kada je došlo vreme ručka bio sam isceđen kao suva šljiva. Svratio sam u svoj omiljeni resoran, pojeo grčku salatu, dobro pečeno meso i vratio se u zamračenu sobu. Pustio sam „Histoire de Melody Nelson“ na ripit i onako mrtav utonuo u popodnevni san. Kada sam otvorio oči, sa zvučnika je dopirala naslovna pesma. Povetarac je otvorio jedan drveni kapak i krajičkom oka sam video more. To je jedan od onih momenata koji je naizgled sasvim običan, a u stvari je sve osim toga. To je trenutak koji teško opisujemo rečima čak i mi kojima su reči posao. Ustao sam, umio sam se, sipao čašu hladne kisele vode, stao na prozor sobe i uvukao dim cigarete. Razmišljao sam o tmurnim danima koje sam ostavio na kopnu i nakon dužeg vremena osetio sam se srećno. Tog trenutka sam i fizički i psihički osetio koliko zapravo volim život. A Serž je bio tu, pored mene. Pevao mi je na uvce. Onaj isti Serž, iz čijih džepova su ispadali poroci, hedonizam, pokvareni upaljači i šarm.

Nakon tog popodneva, „Histoire de Melody Nelson“ mi je postao omiljeni morski album. To su neke sasvim lične asocijacije koje mogu, a ne moraju, da rade nikog osim mene. Međutim ono što mora da radi svakog ko ima sluh, ukus i stil, jeste muzika sa ove ploče. Ne znam da li se brojimo u hiljadama ili milionima, ali znam da nas je mnogo koji to čujemo. Pitajte članove grupa Air ili Stereolab ili Daft Punk ili Belle and Sebastian ili Sebastijena Telijea šta misle o ovom albumu. U stvari, ne morate nikog ništa da pitate. Ne morate čak ni da idete na more, a ne mora da bude ni leto. Dovoljno je da odjavite svet na pola sata, pojačate muziku, zatvorite oči i biće vam jasno kako ove pesme i posle bezmalo pola veka zvuče ovako sveže, zavodljivo i jebozovno.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: