Da li imate preko 18 godina?

Sećaš li se Hüsker Dü?

Trio iz Mineapolisa, Hüsker Dü, ne samo da je bio i ostao od najvažnijih bendova u mom odrastanju, već su imali uticaj na mene koji bi se mogao meriti sa onim roditeljskim.

4
0

Bez svojih roditelja, ja ne bih bio ja. Ako ignorišemo trivijalnost donošenja na ovaj svet, oni su pre svega uticali na moje vaspitanje i na moj sistem vrednosti. Pored njih, tu je bio i deda. Zahvaljujući njemu, naučio sam da cenim male stvari, kao što su npr. dani koji počinju jutarnjim razgovorima o svetu nekada i sad. Moram pomenuti da je deda, tačnije njegova penzija, bio najzaslužniji što sam u to vreme važio za „onog malog debelog sa sto kaseta“. Bez dede, ko zna da li bih o muzici znao pola onoga što znam sada.

U to vreme je ispred SKC-a bilo dvasesetak tezgi na kojima su se prodavale kasete i siguran sam da je postojanje jedne indirektno finansirao lično moj deda. Tu sam za tri marke kupovao sve one pank albume kojih nije bilo na ostalim tezgama. Među njima je bilo svega i svačega – od izvornog engleskog panka iz sedamdesetih, preko akademskih pank bendova kao što su Bad Religion, kalifornijskih NOFX, Descendents, All, do raznog treša kog je nakon uspeha Nirvane, MTV pokušavao da uvali kao dobru gitarsku muziku. A šta zna napaljeni buntovni klinac od 15-16 godina šta je kvalitet? Njemu važno samo da se čuje distorzirana gitara, da je pesma melodična i da ima zarazan refren. Klinac ne zna ništa, istina. Ali vreme zna. Danas, četvrt veka nakon tih TDK/BASF/Epitaph/Fat Wreck/Lookout godina, retki bendovi su preživeli zub vremena. Većina mi sada zvuči dosadno, naivno, preproducirano i klinački. Međutim, postoji par koji su odoleli svim tim godinama. Bez ikakve dileme, prvi među njima je trio iz Mineapolisa Hüsker Dü. Oni ne samo da su bili i ostali jedan od najvažnijih bendova u mom odrastanju, već su imali uticaj na mene koji bi se mogao meriti sa onim roditeljskim. Oni su mi popunjavali rupe u sistemu vrednosti, ali i u estetici, odnosno stavu prema svetu. Hüsker Dü su jedan od retkih bendova koje sam nekada slušao na TDK kasetama i danas u MP3 formatu.

Naziv benda na danskom, odnosno norveškom znači „da li se sećaš“, što je bilo ime jedne društvene igre, aktuelne šezdesetih. Zašto baš taj naziv? Kada su basista Greg Norton, gitarista i pevač Bob Mold, i bubnjar i pevač Grant Hart osnovali grupu, na probama su često svirali obradu pesme „Psycho Killer“ od Talking Heads. Kako u refrenu pesme postoji deo na francuskom „qu’est-ce que c’est“, bend je muku mučio sa francuskim izgovorom. Umesto toga, u tom delu su pevali jedinu neenglesku frazu koju su pravilno izgovarali, a to je bio naziv pomenute igre (nije zgoreg pomenuti da je hüsker dü bila igra pamćenja). Dok sam bio klinac, često sam sa dedom pre i posle Kviskoteke igrao Ne ljuti se čoveče ili domine. Kada sam kasnije saznao za poreklo imena omiljenog benda, čiju diskografiju mi je finansirao deda lično, bili su mi još draži. I bend i deda.

Hüsker Dü su krajem sedamdesetih počeli kao pank/hard kore grupa, a kada su se raspali 1988. bili su mnogo bliži onom što danas zovemo indi rok. Opet su sličnosti između njihovog i mog muzičkog sazrevanja bile velike. S tom razlikom da sam ja celog života muziku samo slušao, a oni su je pravili. U stvari, bilo je par trenutaka kada sam i sam „pravio“ muziku. Nažalost. I ti trenuci su krivi zašto sam propustio ona dva legendarna koncerta Grenta Harta u KST-u 1995.

Tada sam pevao, da ne kažem drao se, u aranđelovačkom pank/hard kor bendu ingenioznog naziva Samoubistvo iz dosade (S.I.D). Ako se ne varam, nije postojala nijedna društvena igra koja se tako zvala. Sticaj okolnosti je hteo da zakažemo snimanje našeg prvog demo EP-ja, u studiju Češnjak u Kragujevcu (čiji je vlasnik bio Vuja iz benda KBO), baš u vreme kada je Grant Hart svirao dve večeri u Beogradu. Morao sam da biram između demo snimka ili Grantovog koncerta. Kako sam tada bio sveže navučen na Hüsker Dü (slušao sam ih tek 6-7 meseci), kako sam bio ubeđen da će Grant svirati uglavnom Nova Mob i solo pesme, ipak sam rešio da se derem u Vujin mikrofon. Imajući u vidu da je refren našeg „najvećeg hita“ glasio „Pljuvanje kroz prozor to je prava stvar / Ko ne pljuje kroz prozor nije normalan“, odluku koju sam doneo ne može opravdati ni činjenica da sam imao 17 godina. Kasnije se ispostavilo da su oba koncerta bila savršena, da je Grant svirao uglavnom Hüsker Dü pesme, a meni je malo falilo da ne izvršim naziv mog benda (s tim da razlog ne bi bila dosada). Kada smo godinu dana kasnije nastupli na kragujevačkom festivalu ŠRAF, kao odu tom mom kretenskom izboru, na bini sam nosio crnu majicu, na kojoj sam varikinom velikim slovima ispisao Hüsker Dü. No, džaba. „Pljuvanja kroz prozor“ se sećam samo ja, a ta dva koncerta u KST-u su menjala živote.

Grant Hart je kasnije opet posetio Beograd. Gledao sam ga tri puta. Jednom u SKC-u, jednom u Gun klubu, a poslednji put u KC Gradu. Siguran sam da emocija ni sa jednog od tih koncerata ne može da se poredi sa onom iz KST-a, u sred zemlje u kojoj je glavna vest Dejtonski sporazum, ali daleko da je izostala. Opet sam proživljavao dane odrastanja, zabluda i besmislenih nada, dok sam tiho sa Grantom pevao „Sorry Somehow“, „No Promise Have I Made“ i ostale hitove. Naravno da mi je falila Bobova distorzija, naravno da sam želeo da čujem Granta za bubnjevima i Grega na basu, ali i tada sam bio svestan da se to nikad neće desiti. Retki su ljudi čiji stavovi i tvrdoglavost nemaju cenu, ali sem Morisija, Džonija Mara, Granta Harta i Boba Molda, gotovo da ne znam takve. Mrzim onaj princip „daj šta daš“, ali Hartovi koncerti su jedan od retkih izuzetaka kada sam prisustvovao svirci na kojoj akustična gitara imitira gitarski bend i osetio talase emocija. To ima veze sa svim onim ranim jadima kroz koje sam prolazio uz Hüsker Dü albume, ali i sa činjenicom da su njihove pesme toliko dobre, da izazivaju žmarce i samo na pozajmljenoj šestožičanoj akustičnoj gitari.

Koliko su njihove pesme velike, skapirao sam tokom poslednje dve decenije, u kojima sam se susretao sa najrazličitijim tipovima ljudi koji ih vole. Prvo sam mislio da loš čovek ne može da sluša njihovu muziku. To verovatno ima veze sa tim što sam bio neiskusni klinac, ali i sa time što sam u početku među njihovim fanovima uglavnom sretao neke ljude koji vrede. Neki od njih su živote posvetili bolesnim roditeljima, neki su bili protiv Slobe bez obzira na posledice koje će da snose, neki su zadnju paru davali na knjige, ploče, a neki su bili spremni da se ispruže i budu most onom koga vole. Nažalost, kasnije sam upoznao i one koji nisu takvi. Među ljubiteljima albuma „Zen Arcade“ i „New Day Rising“ ima i onih koji iz samoživosti povređuju druge, radeći to u kontinuitetu, onih koji lažu kako zinu, ali i onih koji su omatoreli i upali sami sebi u usta. Malo je tužnijih prizora od onog kada vidite čoveka u kasnim četrdesetim kako nosi Hüsker Dü i pravi sranja. Kao što je ekipa sa Vudstoka izdala ideale u raznim advokatskim komorama početkom osamdesetih, tako ovde postoje nekadašnji pankeri koji su našli poslove od par hiljada evra, i toliko ih grčevito čuvaju, da će se neretko popišati po majici koju nose. Neki od njih to rade nesvesno, a oni proračunatiji vrlo svesno. To je savršen primer da odelo ne čini čoveka i zbog čega nemam baš nikakvu emociju kada vidim da neko nosi Ramones ili Hüsker Dü majicu. Ali isto tako, to je još jedan dokaz da su ti bendovi odavno prevazišli svoj žanr i da imaju posebno mesto u istoriji popularne muzike.

Granta Harta sam poslednji put gledao u KC Gradu pre tačno tri godine. Već tu se videlo da zdravstveno nije baš najbolje. Bio je mnogo mršavji nego prošlog puta kada mi je takođe izgledao mršavo. Bilo je jasno da su godine hedonizma zakucale na njegova vrata. No, to ga nije sprečilo da održi sjajan solo koncert na gitari, a kasnije mu se priključila i neka zagrebačka klinčadija koja svira nekakav komercijalni pank. Tada sam prvi i poslednji put video Granta kako peva „Girl Who Lives on Heaven Hill“ uz pratnju bubnja, gitare na distorziji i basa. Iako je taj prateći bend zvučao tužnjikavo, opet sam osetio onu plimu velikih emocija. Kako god obrneš, velike pesme u kombinaciji sa velikim sećanjima čine čuda.

Što se tiče pitanja koje se nalazi u naslovu ovog teksta: Ne sećam se ko je bio potpredsednik Raifu Dizdareviću, nemam pojma ko je za Zvezdu dao gol protiv Bajerna kada se nebo otvorilo, ne sećam se šta mi je poklonila riba na koju sam se godinama ložio – ali se tako dobro sećam Hüsker Dü. Sećam se onog džointa koji me ništa nije uradio kada sam na Akademiji skakao uz „Pink Turns to Blue“, pesmu sa kojom su se Hüsker Dü najbliže prišli pop muzici. Sećam se maturske ekskurzije na kojoj sam ostao u hotelskoj sobi i slušao „Candy Apple Gray“ dok je ostatak razreda pohodio neku diskoteku u Kladovu koja je puštala „Oči boje duge“. Sećam se onog četvrtka dok je ćale slušao Jovanoviće na radio Beogradu, a ja u svesci na linije pravio listu 20 najvećih muzičara na svetu, kada sam  Hüsker Dü stavio na treće mesto, odma’ iza Bitlsa i Elvisa Prislija. Sećam se perioda kada sam mislio da su samo Bitlsi i Nil Jang snimili bolje albume od „Zen Arcade“, mada ne mogu reći da su u međuvremenu baš previše albuma uguralo između. Sećam se kada sam pomislio da bi njihova pesma „Everything Falls Apart“ bila idealna himna ove naše promašene države. Sećam se kada sam u svojoj sobi, ispod spuštenih roletni iz sveg glasa pevao „Never Talking to You Again“, nadajući se da ću stvarno biti kadar da je učinim jedinom osobom kojoj se više nikad neću obratiti. Sećam se da je malo falilo da mi obrazi postanu slani kada sam čuo Granta kako je svira uživo, tu na pola metra od mene. Malo čega se sećam kao Hüsker Dü. Uostalom, ova grupa je sastavljena od sećanja, čak joj i ime govori o tome.

Grant Hart je napustio našu planetu 14. septembra 2017. Imao je 56. godina. Kada sam čuo tu vest, pustio sam „She Floated Away“ , ustao sa stolice, iz futrole izvadio vazdušnu gitaru i celu je otpevao. Mnoge ljude sam ispratio na razna mesta uz tu stvar, ali mi nikad nije padalo na pamet da će doći trenutak da ću se tako oprostiti i sa njenim autorom. To što sam pevao „She floated away“ misleći na Granta, skroz je logično – momcima iz Hüsker Dü je ionako „she“ ili „he“ vazda bilo svejedno.

Hvala ti za muziku, dobro čoveče i počivaj u miru. Pozdravi mi dedu ako ga budeš sreo, a mi se vidimo kada godine hedonizma budu zakucale na moja vrata.

U ponedeljak 18. septembra biće održano veče In Memoriam: Grant Hart u Domu omladine Beograda, u Velikoj sali, sa početkom u 20h. Program možete naći ovde. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: