Rvači, mafijoze i folk frikovi

Prethodnih nekoliko nedelja nisu bile naročito uzbudljive kada su dugo svirajuća izdanja u pitanju, pa sam se okrenuo i nekim albumima koji su izašli nešto ranije tokom godine. Tu je i jedan album obrada, tako da mislim da vam to dovoljno govori koliko je ovo bio jedan sušan period. Svejedno predstavljam vam ovde poslednje albume Reakwona, Mountain Goats, Nelly McKay, Toro y Moi i kantri veterana Džejms MekMartija.

The Mountain Goats: Beat the Champ! (Merge)

Jedan od najistrajnijih i najkvalitetnijih indie folk bendova je objavio još jedan sjajan album, njihov petnaesti. Džon Darniel poseduje revnost jednog pravednika (reč pravda se ovde spominje u više navrata) i u tom smislu me podseća na Vin Batlera u “Neon Bible” izdanju. Razlika leži u pristupu gde Batler svoj pravednički bes prosipa kao jevanđelje po palom svetu, dok Darniel usmerava svu svoju ljutnju na propale karijere svojih omiljenih rvača iz mladosti. Iz tog ugla njegova posvećenost i empatija za ove junake ringa je potresna. Naravno, ovo ne bi funkcionisalo tako uspešno da Džon pripovedajući o rvanju zapravo ne pokušava da oživi uspomenu na svoju mladost i stari svet u kom je odrastao. Tako on u padu svojih zvezda vidi i pad savremenog sveta i to su teme koje su ovde usko povezane. Sad, postoji opasnost da neko neupućen shvati sve ovo kao sprdnju, ali verujte mi da je Darniel smrtno ozbiljan. Što bi moji profesori rekli na temu mogućeg i verovatnog kada su u pitanju postupci filmskih ili književnih likova, moguće je i verovatno da neko kao Darniel napiše konceptualan album o rvanju, ali to ne znači da ovo nije neverovatno dobar album.

Raekwon: Fly International Luxurious Art (Ice H20)

Pošto je iskoračio iz Wu Tanga u solo vode i postao pionir Mafioso repa, Raekwon nije nikada ponovio uspeh svog legendarnog debija “Only Built For Cuban Linx…”. Snimio je nekoliko pristojnih Wu Tang reprezent albuma sa pajtašima iz matične grupe i nekoliko slabih tejpova. Novi album tako predstavlja njegov prvi pravi solo album posle nekog vremena i prilično je dobar. Reakwon je izjavio da ovim albumom želi da privuče širu publiku, napravi mali otklon od hardkor repa i pokaže kako je još uvek bitan igrač na sceni. Takođe je izjavio da je ovo njegov lifestyle projekat. U tom smislu ovo je njegov najprijemčljivi i najbolji album od debija iz 1995-e. Kao saradnike angažuje i staru školu poput pajtaša Ghostface Killah-e, Busta Rhymes i Snupa, ali i sveža lica poput ASAP Rocky-ja, French Montane i 2Chainz. Pored rep glava Reakwon-u gostuju i odlični ženski vokali poput Estelle, Melani Fione i Liz Rodrigez koji daju album taj pop pečat. Sve u svemu, dok se pridržava gengsta narativa, Reakwon ovde pored gengsta rep kidalica poput “I Got Money” i “Wall to Wall”, pravi i te prijemčljivije pesme sa pevačkim hook-ovima kao što su “All About You”, “Sound Boy Kill It” i meni najdraža “F.I.L.A. World” sa 2Chainz.

Nellie McKay: My Weekly Reader (429)

Autentična pojava na kantautorskoj sceni, Neli Mekej je za kratko vreme pošto je napustila solo pevanje na prestižnoj Džez akademiji ostvarila uspeh kao muzičar, te kao glumica što u Holivudu, što na Brodveju. Ovo je jedan prelep album obrada njenih omiljenih pesama, koji me je prilično iznenadio budući da do sada nisam pisao ni o jednom albumu obrada, a zanimam se ovim recenzijama već tri godine. Neli ovde obrađuje Kinkse, Bitlse, Zapu, Small Faces, Mobi Grejpa, te se bavi revitalizacijom šezdesetih na jedan krajnje prijatan način. Iako, je izbor prilično eklektičan, Neli izvodi pesme onako kako njoj to najviše odgovara, tako da je većina pesama snimljena akustično sa ponekom električnom ili slajd gitarom i bendžom. Od uslovno rečeno verodostojnih obrada do izleta u bosanovu ili bluegrass, ali sve sa kantautorskim pristupom nekoga ko prvenstveno svira gitaru i peva, a zatim na to dodaje još po neki zvuk, dok glavni adut ostaje njen beskrajni šarm. Savršen album za ovo malo prolećnih dana što nam je preostalo.

James McMurtry: Complicated Game (Complicated Game)

Ne treba trošiti reči da bi pokazali koliko je američka kantri scena vitalna. U prilog tome govori i aktuelna i vrlo uspešna serija „Nešvil“ posvećena upravo ovoj autentičnoj američkoj narodnoj muzici. Džejms je stari mačak čiji je debi „Too Long in the Wasteland“ izašao krajem osamdesetih i do danas je redovno izdavao uvek kvalitetna izdanja. Ovo je njegov prvi album posle prve velike pauze u njegovoj karijeri, koja je trajala sedam godina, i predstavlja najbolje tuce pesama koje je napisao. Ovo je i njegov najuspešniji album, nešto bliži vrhu Bilbordove liste od pomenutog debija, potpuno zasluženo posle više od dvadeset godina predanog rada. Kantri album godine.

Toro Y Moi: What For? (Carpark)

Čezvik je svoj projekat pre nekoliko godina uspešno izveo iz intimnih okvira svog privatnog studija i ostvario uspeh tokom talasa chillwave-a. Na svom novom albumu ne istupa iz samonametnutih matrica, te piše tanane ljubavne pesme u pratnji razmazanih gitara, koje čine album prijatnim za slušanje, iako ne pravi značajan pomak kada je poetika u pitanju, čak se vraća na neke ambivalentnosti koje ne pristaju njegovim godinama. Problem nastaje kada se prozre bezidejnost na liričkom planu, pa i same pesme počnu sve više da liče na zamornu reciklažu gitarskog popa od Bitlsa do Stone Roses. Čak i njegova izmeštanja u treće lice ne deluju kao svrsishodan potez, već više na nesigurnost da se izađe iz komfor zone jednog skrajnutog posmatrača. Koliko god bio talentovan kao aranžer i poznavalac pop strukture, Čezvik nam ovde nije ponudio ništa više od niza irelevantnih dilema.