Da li imate preko 18 godina?

Rock muzika: juče, danas, sutra!

Something is happening here, But you don’t know what it is, Do you Mister Jones? Bob Dylan

3
0

Februarski Uncut objavio je listu 200 najboljih albuma svih vremena, koja je napravljena na osnovu glasova 59 eminentnih rock kritičara. Lista k’o lista, ni prva, ni poslednja. I samo uredništvo Uncut-a daje poređenje sa plasmanima albuma na sličnim listama koje je 1974, 1985, 2003. i 2013. pravio New Musical Express.

Kroz sve te liste najboljih albuma uvek se provlače manje-više iste ploče. Tu su The Beatles, Bob Dylan, The Beach Boys, The Rolling Stones, Van Morrison, The Velvet Underground, smenjuju se na prvim mestima u zavisnosti od modnih trendova, sastava žirija i drugih efemernih faktora, tu i tamo se pojave neke ploče koje se nisu nalazile na prethodnim listama. Možemo se slagati sa nekom listom ili je osporavati, čuditi se zašto ovog ili onog albuma nema na listi, ali u globalu, taj skup “najboljih albuma svih vremena” čini oko 300 albuma i iz njega se izvlači 100, 200 ili koliko već treba u datom trenutku. Na šta nam to ova i slične liste ukazuju? Kako iz današnje perspektive izgleda rock muzika?

Ova i slične liste bi se mogle koristiti kao jedan od glavnih dokaza u prilog tezi da rock muzika više nije ono što je nekad bila – vodeća snaga u domenu popularne muzike. I da je u opadanju i kvantitativno i kvalitativno. Evo zašto. Kad se pogleda procentualna zastupljenost albuma na listi po dekadama u kojima su izašli dobijamo veoma indikativne podatke: svega jedan od dvesta albuma je objavljen pedesetih godina (jer se tada albumi i nisu izdavali, već singlovi i kompilacije singlova), šezdesetih godina je izdato 23,5%, sedamdesetih čak 43%, osamdesetih još uvek zadovoljavajućih 17,5%, devedesetih 11,5% a u novom milenijumu, a u njemu smo već punih petnaest godina, svega 4%.

Iz ovoga se lako da zaključiti da je zlatno doba rock muzike bilo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kao i to da od onda kvalitet polako, ali sigurno opada.

Što se kvantiteta tiče, bolji dokaz je skoro potpuni nedostatak rocka na aktuelnim top listama. Dominiraju elektronika i srodni žanrovi, a rock se pojavljuje samo sporadično.

rs

Slično je i kod nas. Sada već ugašeno hrvatsko izdanje časopisa Rolling Stone je u martu 2015. izbacilo listu 100 najboljih albuma ex-Yu prostora po izboru 13 kritičara, uglavnom iz Hrvatske. Rezultati po dekadama su slični onima iz Uncuta, mada pomereni za jednu dekadu (kod nas sve kasni, pa tako i ovo!) i nešto manje drastični. Na toj listi su šezdesete zastupljene sa 2%, sedamdesete sa 14%, osamdesete su ubedljivo najzastupljenije sa čak 50% albuma, a onda se pojavljuje silazni trend, pa tako u devedesetima imamo 21% albuma, a u novom milenijumu svega 13%. Ovim brojkama bi se moglo prigovoriti da su posledica činjenice da su kritičari, koji su glasali, pretežno stariji po godinama i preferiraju muziku iz svojih formativnih godina. Takođe se može reći i da je i za ovakve liste potrebna istorijska distanca, pa učesnici anketa izbegavaju da stavljaju na liste novije albume koji još nisu prošli sud vremena. Ipak, ne može se pobeći od činjenice da se broj kvalitetnih albuma, ili bar njihovo prisustvo na listama drastično smanjio u poslednjim decenijama. Broj (i vidljivost) izvođača rocka u regionu se takođe drastično smanjio.

Uncut200GreatestAlbums

Idemo dalje sa izvođenjem dokaza o stanju rock muzike danas. Zašto je ona u krizi ili bolje u remisiji? Da li su današnji rock muzičari manje talentovani, manje inteligentni, manje ambiciozni? Naravno da ne, ali čini se da je svaka vrsta muzike koja je u jednom određenom istorijskom periodu dominirala imala svoj, nazovimo ga tako, životni tok koji počinje nastankom te muzičke forme iz muzičkog oblika koji joj je prethodio, zatim dolazi do uspona i ulaska u takozvano zlatno doba posle koga sledi neminovni pad, i u kreativnom i u kvantitativnom smislu. Uzmimo za primer jazz, popularnu muziku koja je prethodila rocku. Pojavio se negde dvadesetih godina prošlog veka, svoj vrhunac doživeo pedesetih godina i onda je polako počeo njegov pad. Svi znamo da jazz postoji i danas, nije potpuno nestao, ali je, proporcionalno sa smanjenjem popularnosti i vidljivosti, sve više postajao muzika elite potpuno izgubivši svoju primarnu funkciju pučke muzike za ples kakvu je imao u vreme svog nastanka.

Zato se današnji rock muzičari ne bore samo protiv smanjene zainteresovanosti mlade publike koja se opredeljuje za novu muzičku formu proisteklu iz roka – elektroniku praćenu clubbingom i DJ kulturom, već i protiv sopstvene tradicije i spoznaje da su nabolje pesme ovog žanra već napisane i da su najbolji albumi već izdati. Ali, oni ipak i dalje stvaraju u tom idiomu, i dalje imaju manju ali ipak dovoljno brojnu publiku.

Dakle, ako tražite odgovor na pitanje gde se nalazi rock muzika danas, odgovor je da je rock muzika opstala jer se prilagodila novim okolnostima.

Da bismo objasnili kako? moramo da posegnemo za teorijom niša iz ekologije. Po toj teoriji (eng: niche) je mesto nekog organizma u pripadajućem mu ekosistemu. Ili da to kažemo ovako: manje kompetitivne vrste koje koriste iste prirodne resurse sa onim kompetitivnijim (uspešnijim, dominantnijim) da bi preživele moraju se prilagoditi tako što u okviru datog ekosistema pronalaze prostor za sebe – svoju nišu. Primer: ako dominantna grabljivica lovi noću, ona slabija će loviti danju. Tako se i recesivni žanrovi popularne muzike povlače pred trenutno dominantnim žanrom svaki u svoju nišu i sa njim koegzistiraju skupljajući mrvice sa trpeze resursa, medija i publike koji su im, u manjoj ili većoj meri, zajednički. Taj proces je sekvencijalne prirode, uvek se staro povlači pred novim, ali to staro i dalje nastavlja da postoji. Dakle, kao što ekološke niše omogućavaju diverzifikaciju života, tako žanrovske niše omogućavaju raznovrsnost muzike i očuvanje muzičkog nasleđa. Recimo, i danas postoji niša renesansne muzike. Jeste da je vrlo uska, jeste da tu muziku danas sviraju samo muzikolozi i da je slušaju uglavnom (pogodićete!) muzikolozi, ali još uvek postoji ta scena, i ne samo da postoji, nego je, bar za taj veoma uzak krug ljudi koji je prate, vrlo živa!

Screen Shot 2016-03-04 at 12.52.06 PM

Tu bi takođe moglo da se definiše pravilo po kojem je snaga žanrovske niše utoliko jača ukoliko je manja vremenska razlika između trenutka prestanka dominacije i datog trenutka. Sledstveno tome niša rock muzike je “jača” od niše jazza, a ova opet od, recimo, niše opere (koju uslovno možemo shvatiti kao popularnu muziku svoga doba). Takođe je pravilo da svaki žanr popularne muzike, koji izgubi svoj dominantni položaj, teži da se “etablira”, to jest da postane deo elitne kulture. To se dogodilo sa operom (koja je istini za volju od samog početka bila etablirana) i jazzom, a događa se i sa rock muzikom. Primećuje se taj trend i na našoj medijskoj sceni – danas je rock muzika najzastupljenija upravo na javnom servisu kome je zadatak da promoviše kulturu, dok se na privatnim medijima kao nekomercijalna potpuno ukida.

Screen Shot 2016-03-04 at 12.52.32 PM Screen Shot 2016-03-04 at 12.53.07 PM Screen Shot 2016-03-04 at 12.53.46 PM

(Napomena uz slike: evo kako na vremenskoj liniji izgleda smena rocka kao dominantne muzike, preko indie rocka do elektronike, dok je pop prilično konstantan)

Screen Shot 2016-03-04 at 12.54.04 PM

S druge strane slušaoca ništa ne obavezuje da se posveti samo jednom žanru (iako se i to, ne tako retko, događa) već može slobodno da konzumira muziku iz bilo koje niše (žanra) koja mu godi. Treba napomenuti i to da ove krute teorijske podele na dominantnu i recesivnu popularnu muziku u praksi nisu toliko jasne, jer je česta koegzistencija tj. preklapanje na vremenskoj liniji odlazeće i dolazeće muzičke vrste, česti su takođe i prelazni oblici između pojedinih muzičkih vrsta kao što su česti i izvođači čiji je opus delom u jednom, delom u drugom žanru ili čak vrsti. Dakle, radi se o načelnim podelama kod kojih su izuzeci više pravilo nego izuzetak.

Dakle, nije rock umro, već se pritajio. Do promene njegovog statusa došlo je usled promene društveno-političkih okolnosti koje su dovele do njegovog nastanka.

Današnjoj civilizaciji kao da nisu svojstvene one vrednosti koje je rock muzika zastupala – sloboda i jednakost, a još manje je poželjna još jedna osobina neodvojiva od rocka, a to je subverzivnost. Elektronika koja je zamenila rock kao dominantnu popularnu muziku je pre eskapističkog nego subverzivnog karaktera ali, ako je za utehu, i rock je počeo kao tinejdžerska muzika za ples.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: