Rock muzika: juče, danas, sutra

Kada je dvadesetprvog aprila 2016. preminuo Prince, društvene mreže su, kao i posle smrti Davida Bowiea u januaru, odmah reagovale. Tačnije, pokušale da reaguju. Ali, za razliku od Davida Bowiea, koji je bio prilično liberalnih shvatanja što se tiče uploada njegove muzike na Youtube i slične sajtove, Prince je bio od onih velikih zvezda rock muzike čiji advokatski timovi odmah skidaju sve njihovo što se nelegalno pojavi na webu, tako da su se korisnici Fejsbuka i Twittera našli u problemu šta da šeruju u svojim statusima vezanim za odavanje pošte Princeu.

To je pristup koji nije svojstven samo Princeu (i Dylan, i mnogi drugi to rade) i u osnovi ima shvatanje da autori i izvođači muzike moraju biti adekvatno plaćeni za svoj rad. Ovde je naglasak na reči „adekvatno“ jer Youtube plaća autorima video materijala nadoknadu kroz relativno jednostavnu proceduru ako se sami autori opredele za monetizaciju (naplatu) svojih radova. Monetizacija se bazira na objavljivanju reklama koje su vezane za video radove a isplata zavisi od broja pregleda (i broja klikova na reklamu).

Dakle, donekle se menja biznis plan onih koji se bave rock muzikom koji je vladao u vremenu pre interneta. Nekada je jedini način ulaska u biznis bilo potpisivanje ugovora sa diskografskom kućom koja je obično davala avans za snimanje albuma i radila promociju i preko koje su se kasnije delili ostvareni prihodi u procentima predviđenim ugovorom. Oni koji nisu uspevali da sklope ugovor sa disko kućom ostajali su zauvek demo bendovi. Danas samo najveće zvezde potpisuju milionske ugovore. Ostali sami finansiraju snimanje svojih albuma pa ili nalaze diskografsku kuću koja će ih objaviti i distribuirati onlajn i oflajn ili i to rade u sopstvenoj režiji.

Uzmimo za primer poslednji veliki rock bend Radiohead. Oni su svoju novu ploču A Moon Shaped Pool (uzgred rečeno, izvanrednu!) izdali za XL Recordings iz Londona, disko kuću koja se specijalizovala za izdavanje albuma velikih zvezda ali i onih sa velikim potencijalom, koja izdaje prosečno svega šest izdanja godišnje. Osnivač i vlasnik Richard Russell se opredeljuje za po njegovoj proceni inovativne izvođače koji imaju veliki komercijalni potencijal pa je tako njegova kuća izdavala, pored Radioheada i The Prodigy na vrhuncu njihove slave, pa Becka, The White Stripes, Adele. Ovo nikako ne znači da Radiohead svoju finansijsku sudbinu prepušta u ruke bilo kome drugome do sebi.

Naravno, njihov ugovor sa XL Recordings je tajna pa ne znamo kako se deli taj kolač ali znamo šta rade sa svojim delom. Dakle, grupa  Radiohead je osnovala preko dvadeset firmi preko kojih kontroliše svoje prihode. Za svako njihovo izdanje, turneju ili neki drugi projekat koji donosi novac osniva se posebna firma pa tako imaju potpun uvid o tome koliko je koji projekat doneo prihoda ili (ređe) gubitaka. Takođe, svaki član grupe ima svoju kompaniju na koju se usmeravaju njegovi prihodi. Sve je potpuno transparentno pa je mnogo manja verovatnoća da dođe razmimoilaženja oko finansija što je ranije bio jedan od glavnih razloga raspada bendova.

No, pustimo Radiohead, oni su jedno od najvećih imena rock muzike danas. Šta se događa sa hiljadama drugih izvođača koji traže mesto pod suncem i pokušavaju da žive baveći se muzikom?

Ta priča je mnogo neizvesnija i retko je sa srećnim krajem. To nije ništa novo, rockeri su uz filmske radnike i uopšte ljude koji se bave umetnošću preteče onoga što danas ekonomski teoretičari nazivaju prekarijat.

Reč prekarijat je neologizam izveden iz latinske reči precarius (nesiguran) i reči proleterijat (koja označava radničku klasu). To je relativno nov pojam u ekonomiji iako ono što se podrazumeva pod prekarijatom postoji odavno, naročito u svetu umetnosti. Prekarijat je najbolje opisao Miroslav Ružica u knjizi „Od novinara do nadničara. Prekarni rad i život“,  i to ovako: iza koncepta (prekarijata) krije se stvarnost u kojoj milioni ljudi u svetu rade na povremenim, privremenim, nezahtevnim i loše plaćenim poslovima, sa neizvesnim ugovorima ili samozaposleni, tj. žive u ekonomskoj i socijalnoj nesigurnosti (kraj citata). Da li vam ovaj opis odgovara opisu radnog odnosa prosečnog rokera? Rokeri su uvek tako živeli – lepo u onim kratkim periodima dok popularnost traje, dok se ima hit, mnogo manje lepo u većini drugih perioda. Bez stalnih primanja, bez zdravstvene zaštite, bez penzijskog osiguranja. Interesantno je da je u mlađoj generaciji ne samo u šou biznisu već i među sajber inteligencijom ovakav način života postao poželjan. Većina mladih stručnjaka i umetnika bi odbila stalno zaposlenje čak i da neko hoće da ih zaposli.

Zato je interesantno pogledati strukturu prihoda jednog stvarno postojećeg indi-rokera koji je prihvatio učešće u istraživanju Jean Cooka iz 2012 pod nazivom Financial Case Studies. Na slici vidite strukturu prihoda i rashoda tokom četiri godine njegove karijere.

Treba napomenuti da je on izvođač i kompozitor pa ostvaruje prihode i od jedne i od druge delatnosti. Pored toga, bio je u tom periodu član tri muzičke grupe od kojih je jedna bila prilično popularna pa je tu bio „na plati“ koja je činila skoro trideset posto njegovih četvorogodišnjih prihoda. Druga trećina prihoda došla mu je od solo nastupa uživo. Sledećih petnaest posto je stiglo od prodaje nosača zvuka, što u radnjama što na koncertima, ostatak do sto posto pretežno od tantijema – prihoda od autorskih prava. Specifikacija troškova pokazuje da najveći deo novca ide na putovanja, režijske troškove, oprema i popravke iste, reklame, provizije agentima, troškovi merchendisea, plaćanje honorara muzičarima, snimanje albuma, troškovi produkcije itd. Sudeći po veličini grafikona prihoda i grafikona rashoda, našem prijatelju indie-muzičaru i kompozitoru je na kraju nešto novca i ostalo, ali ne baš mnogo.

Interesantno je napomenuti da danas muzičar u USA može ostvarivati prihode iz čak 45 različitih izvora od kojih dvadesetšest starih, šest starih bitno proširenih i trinaest potpuno novih (za detaljnije informacije pogledajte OVDE).

Kod nas je živeti od rock’n’rolla, pretpostavićete, daleko teža nego u USA ali ta tema svakako zaslužuje poseban tekst.