Repetitor

“Svetsko, a naše”. Ova inače užasna fraza vezana je za neka bolja vremena, kada su naši brendovi imali uspešniju prođu na međunarodnim tržištima, pa smo je koristili kao poštapalicu kad nam dođe pet minuta zbog kojih bismo želeli da se osećamo ponosno zbog porekla. Iako je ta floskula sada već odavno ušla u domen ironično-cinične upotrebe, svetli primeri koji se vezuju za originalno shvatanje termina i dalje postoje. Jedan je svakako beogradski alt-rock trio Repetitor, koji je upravo, dok čitate ovo, negde između Nemačke i Češke, spremajući se za četvrti koncert na svojoj novoj evropskoj turneji.

U današnje vreme, kada su čak i turneje po Srbiji misaona imenica za većinu naših sastava koji nisu pop-folk orjentacije, bend u kojem sviraju Boris Vlastelica (gitara, glas), Ana-Marija Cupin (bas) i Milena Milutinović (bubnjevi) već četvrti put krstari evropskim kontinentom. Kada uračunate i činjenicu da su svi tekstovi Repetitora na srpskom, njihov kontinuirani angažman van granica bivše SFRJ (unutar kojih su, inače, iznimno popularni) vam deluje još enormnije. Gde god su bili, dobijali su odlične ocene i od publike, i od kritike. Dobar glas ih je doveo sve do Kine i Moskve, gde su sa uspehom nastupali u godini koja je za nama.

Sve to, uz činjenicu da bend uskoro slavi prvu deceniju postojanja, kao i da su u pripremi novi singl (u formi spota) i novi album, bili su dovoljan povod da sednemo i porazgovaramo sa ovim trojcem. Uhvatili smo ih u novobeogradskim blokovima dan pred polazak na novo evropsko gostovanje, i razgovarali…pa, o svemu. Od početaka, do sadašnjosti i budućnosti. Od Blue Moona do Kine i Gračanice, od “Pukotina” do “Pustinje”. Dame i gospodo, Repetitor.

Dobro, da počnemo od početka. Kako je nastao vaš bend?

Boris: Pa, ja sam uvek hteo da imam bend. Nisam hteo da pevam, nego sam prvo hteo da budem bubnjar, pa gitarista…
Milena: Stvarno?!

I Joey Ramone je prvo bio bubnjar…

Milena: Al’ Boris je baš antitalenat…
Boris: Istina…
Milena: Ti bre u životu nisi seo za bubanj!
Boris: Ma ja to onako, znaš, dok sam maštao sam u sobi…ali inače, da, hteo sam da imam bend, i onda sam iscimao Milenu, sa kojom sam išao u razred u gimnaziji, da bude bubnjar, jer je stalno lupkala po klupi prstima, u ritmu. I, ona je odmah htela. Ona je jednom bila kod Truta (bubnjar E-Play, ex-Rambo Amadeus, prim. ur.), sela za bubanj kod njega, i bilo joj je super.
Milena: Meni inače na kraj pameti nije bilo da bih ikada svirala bubanj u životu. Ja sam htela da sviram gitaru, meni su kupili gitaru, akustičnu, da ja nešto kao učim…

Niko od vas nije znao da svira?

Boris: Ma ne, ne. I to i nije ispalo loše. Posle par meseci lutanja sa još jednim prijateljem koji je svirao bas tada – on je napustio bend jer mu nije baš išlo – mi smo tražili novog basistu. Nismo imali ni ime, nismo imali nikakve pesme, u stvari, jesmo neke, ali osim “Deset puta nedeljno”, koja se kasnije pojavila na prvom albumu, ništa to nije preživelo…i tu smo naleteli na Ana-Mariju, koju smo upoznali na nekoj žurci.

Ana-Marija, jesi ti možda znala da sviraš?

Ana Marija: Ne…nisam, nešto malo sam svirala gitaru, ali nije to bilo to. Imala sam probe sa nekim drugim bendovima, ali sam uglavnom pevala.
Boris: Ja sam je pozvao na jednu probu, ona je došla, odsvirala možda jednu pesmu…
Ana Marija: I Wanna Be Your Dog! Na-na-na-na, na-na-na-na…dobro, to svako zna da svira.

I odmah ste se našli ko će šta da svira?

Boris (decidirano): Daaa.
Ana-Marija: Njih dvoje su već znali šta i kako, istina.
Boris: U grupi Repetitor nikad nije bilo tog nekog “koncipiranja” benda. Samo, mi smo joj kao pokazali šta sviramo, niko tu nije ništa definisao.
Ana-Marija: Slušali smo sličnu muziku, pa smo se brzo skapirali.
Boris: Da, Ana-Marija je recimo tad vukla više na grunge… ja sam navlačio Milenu na punk, koji sam tada slušao.

A Milena je slušala…?

Boris: Milena je iz bloka. (smeh)
Milena: Ma, sve…bukvalno sve. Hip-hop, domaću…

I koliko vam je bilo potrebno da počete sa koncertima?

Milena: Mesec dana.
Boris: U februaru 2006. Znači par meseci.
Ana-Marija: Kad smo imali jedno pet-šest pesama.
Boris: Tad se nismo ni zvali Repetitor.

Kako ste se zvali?

Boris: The Spleeners.

The…šta?

Boris: The Spleeners! Znaš ono, spleen Pariza, Baudelaire. A i tad su bili moderni bendovi sa “the” u nazivu.

Ah. Na momenat sam pomislio “the slezine”.

Ana-Marija: Pa ni to nije loše.
Boris: Ma, to je iz nekog perioda drugog srednje, prvi put dolaziš do neke zapravo zanimljive poezije, poezije ružnog – estetike ružnog. To me je privuklo. Baudelaire je u 19. veku nosio zelenu kosu, i pravio stihove zbog kojih je ležao u zatvoru. To mi je bilo strava, i eto, odatle Spleeners.

Kako ste onda postali Repetitor?

Ana-Marija: U WC-u Akademije (smeh).
Boris: Tamo dok sam pišao išao je refren Darkvuda, “re-pe-ti-tor, re-pe-ti-tor!”. Svidela nam se reč.
Milena: A mi nismo ni znali šta to znači u početku. U stvari, otprilike smo znali, ali smo pitali neke ljude koji su u toj elektrotehničkoj priči, “šta je to zapravo, precizno?”.

Dobro, znači, nazvali ste se – i počeli da svirate.

Boris: Imali smo tada tri koncerta u klubu Blue Moon zahvaljujući Vladi Rajoviću, bubnjaru KKN.
Ana-Marija: On je držao studio kod Milene u kraju, čuo nas je kad smo imali probu, i zvao nas u Blue Moon. Sećam se da nismo mogli da verujemo!
Milena: I sećam se da smo svi imali temperaturu pred prvi nastup.
Boris: Svirali smo prvi, ispred nekog benda koji je svirao obrade. Bilo je oko trideset ljudi, i ispočetka je bila odlična reakcija. Na drugom koncertu, nedugo zatim, je došao web magazin Popboks. Tu smo dobili prvu reportažu. Posle se to brzo pročulo, prošlo je par koncerata, i zvali su nas da budemo predgrupa na Tašmajdanu u događaju koji se zvao “Rokenrol škola”. To je bilo ono vreme…
Ana-Marija: Tad su bili aktuelni bendovi kao The Strokes, The White Stripes, na MTV-ju si mogao da čuješ rock zvuk.
Boris: A sa druge strane, klima u našoj zemlji je takva da svi očekuju neke nove mlade muzičare, koji će da “potope folk, šund i kič”. (koluta očima)

Ta “odbrana” je čini mi se sada i zvanično gotova.

Boris: Jeste. Ali, mi se nismo na vreme odbranili od te “etikete”, i moralo je da prođe vreme da ljudi shvate da ne pripadamo toj priči. Mada, bili smo tada i klinci, i bilo je teško otrgnuti se od tih nekih uticaja.

Posle ćemo malo više o tome. Vi ste jedan od bendova koji se dosta spominje uz zgradu BIGZ-a. Kada ste počeli da vežbate tamo?

Boris: Negde 2007. Kada smo mi došli, bilo je još uvek malo prostorija za vežbanje. Tu je opet Popboks pomogao, oni su izabrali nekoliko bendova i pomogli im tako što su im jedno šest meseci plaćali prostoriju. Kupili su i neku bazičnu opremu, tipa, dva mikrofona, bukvalno da može da se vežba.

Ko su bili ti drugi bendovi koji su ušli sa vama?

Boris: Ti bendovi su i dalje naši “cimeri”. Ženekese, Nežni Dalibor, Stuttgart Online, u međuvremenu se tu stvorio i Artan Lili. Sveukupno, nas recimo petnaestak. U jednom momentu smo se samo preselili u jednu manju sobu, koju smo mogli da priuštimo, i tu smo i dalje. Nije ipak Popboks mogao doveka da nas časti.

Ubrzo je stigao i prvi studijski snimak?

Ana-Marija: Da, to je bilo na kompilaciji “Jutro će promeniti sve” (PGP, 2007). Pesma je bila “Ja”, to je bilo snimljeno na Višoj elektrotehničkoj.
Boris: I ta pesma je bila sedam nedelja prva na B92 top listi. Još čekamo isplatu iz SOKOJ-a (smeh).

Ubrzo je usledilo i učešće na kompilaciji “Zdravo, Zdravo, Zdravo”, sa ostalim bendovima iz BIGZ-a. Tada negde počinje i priča o prvom albumu?

Boris: Mi nismo imali pojma ni kako se to radi, ni kako to izgleda. Postojalo je verovatno neko očekivanje da mi znamo šta tu nešto… ma, šta bre ti znaš kakav ti prvi album hoćeš. Znaš da ono što radiš uživo hoćeš da preneseš na ploču, eto. Ali mi realno ništa nismo znali, te tehničke detalje i tako to. Tu nam je pomogao Boris Mladenović iz Jarbola. On je bio na našem prvom koncertu van Blue Moona, u SKC-u, gde smo svirali zajedno sa Kokanom, ex-bubnjarem Idola. Koja, koji je isto bio u publici te večeri, je napisao nekih par pohvalnih rečenica o nama, sećam se, o pesmi “Ja”.

Ha! Više puta sam rekao sebi da tekst pesme “Ja” zvuči kao neki outtake Šarla Akrobate.

Boris: Pa da. U svakom slučaju, posle koncerta prišao nam je Bomla i rekao nam, ej super ste, ako vam treba neka pomoć javite se, itd. I, ispostavilo se da nam je ta pomoć baš trebala.

Kako ste počeli da snimate?

Ana-Marija: Učestvovali smo na Art & Music festivalu u Puli 2007…

Jel’ to prvi put da ste svirali van Srbije?

Milena: Ne, ne, svirali smo u Skopju pre toga, 2006. To je bila neka razmena, SKC-MKC, omladinci.
Boris: Svirali smu u holu te zgrade sa Popečiteljima. Bilo je super, tamo je super, uvek je jako topao doček. Ne sećam se ničeg drugoga sem da sam greškom rekao da im je dobra ova „mastiljka“ (smeh).

Vratimo se na Pulu.

Boris: Tamo smo dobili nagradu publike i kritike, i tako to. Stvorio se totalni hajp, izašlo je u Politici, prepoznao me taksista kad sam došao u Beograd…Politika je napisala “Srpski bend osvojio Pulu”. Veliki smo mi osvajači (smeh). Nagrada je, elem, bila snimanje albuma za Dallas records, tj. za njihovu filijalu Ciklama records koju drži Damir “Mrle” Martinović iz Let 3. On nam je ponudio deal od pet albuma, tj. da potpišemo ugovor na pet albuma. Sva sreća, ni tada nismo bili tako glupi, pa smo uputili kontra-ponudu na jedan album. On je onda rekao “četiri”, daljih pregovora nije bilo, pa do te saradnje nije ni došlo. Svakako smo, međutim, još imali priliku da snimamo u Puli. U međuvremenu se u Beogradu otvorio i novi studio u po imenu Digimedia, i oni su nam ponudili besplatne sate, tako da smo pola albuma snimili u Puli, pola u Beogradu – prilično besplatno. Za mlad i nepoznat bend u tom trenutku, izuzetna premija… Bomla je bio producent, i on je prilično ozbiljan producent, i to je OK ispalo.

Složio bih se. Koliko je trajalo snimanje?

Milena: Pa možda sedam dana u Puli.
Boris: I još nedelju dana ovde. Dve nedelje, trinaest pesama.

Imali ste sav materijal spreman?

Boris: Jedan tekst je falio, za pesmu koja je na kraju postala “Zdravo za gotovo”. Imali smo muziku, doduše, ali je tekst bila poslednja stavka koju smo dodali pred album.

Kako uopšte nastaju vaše pesme?

Ana-Marija: Nije to nikad isti proces.
Boris: Milena da neki ritam, ili Ana-Marija da neki rif, i onda se ja uključim sa tekstom ili gitarom, ili ja nešto kući smislim pa donesem…
Milena: Većinski prvo smislimo muziku. Boris ima stalno neke tekstove koje uklapa. Većina tekstova doduše nije ni napisana, nego ima neke elemente, pa on nešto proba, pa mi vidimo kako to zvuči.
Ana-Marija: “Ja” je doduše totalni freestyle bio.
Boris: Većina je freestyle. Dobro je recimo kad otvoriš neku knjigu, vidiš dve tri reči, i nastaviš sam.

Spomenuli ste taj dobar prijem u Puli. Iz neke laičke perspektive, deluje kao da ste dosta popularniji u Hrvatskoj nego u Srbiji. Kako objašnjavate taj fenomen?

Boris: Pa, to je upitno.
Ana-Marija: Tamo postoji mnogo bolja mreža ljudi koji to  prate i bave se time. Prošli put kada smo bili u Zagrebu, imali smo zakazano ne-znam-koliko intervjua.
Boris: Izašlo je jedanaest recenzija jednog našeg koncerta u Zagrebu.

A kad svirate u Srbiji samo Balkanrock.com isprati.

Boris: Oni su jedini preostali.
Ana-Marija: Ti više ovde nemaš i nikakvu emisiju na TV-u, na radiju, možda nešto na 202jci…internet bi trebalo da daje razne mogućnosti, ali na njemu nemaš neko usmerenje.
Boris: Studio B nam nikada nije bio nešto naklonjen, a B92 je, eto, vrteo tu pesmu neko vreme, a posle su valjda nešto očekivali od nas, ne znam šta, neku veliku zahvalnost? Pa ni tu nismo daleko dogurali.
Milena: A umeli su često da nas nazovu “B92 bendom”.

Odakle onda ta razlika na nivou Srbija-Hrvatska?

Boris: Vidi…tvoj utisak je baziran na onome što vidiš u medijima – i to je u redu. Ali mi smo u Srbiji jednako popularni kao u Hrvatskoj, samo što u Srbiji nemaš infrastrukturu kao tamo. Ovde neko teško da može da napravi konstrukciju da nam plati put do nekog malog mesta, a to u Hrvatskoj i dalje postoji, pa tako možemo da recimo sviramo i u Zagrebu i u Orahovici.

A i više odvajaju na kulturu reklo bi se?

Boris: I to isto. I onda, imaš tu i medije, posebno web portale i odjednom ispadne  da smo popularniji u Hrvatskoj, a u suštini je isti broj publike. Ove godine se doduše desilo da smo na InMusic festivalu u Zagrebu imali jako dobar termin, i da sviramo u 10-11 uveče pred oko 10 hiljada ljudi. Tu su se zatekli i urednici Globusa i uradili intervju sa nama, i to je verovatno prvi mainstream medij u Hrvatskoj za koji smo dali intervju.

Deluje kao da je odnos ozbiljno disproporcionalan između nas i njih kada se radi o medijskoj pokrivenosti.

Boris: Pa ovde nema medija. Ne žalimo se, nego prosto – nema medija koji odgovorno prati omladinsku kontra-kulturu, čak ni na netu! Ovde pišu o tebi tek kada upadneš u nacionalne paradigme, kao kad mi idemo u Prištinu da sviramo, ili kada Mimi Mercedez spomene mrtve Muslimane u Foči, pa je pitaju da li će ikada smeti u Sarajevo, a ona ima zakazan nastup i pun klub tamo. I u Hrvatskoj se ljudi žale na mejnstrim medije, ali bar imaju gomilu tih portala.
Ana-Marija: Ma, i ranije je bilo da je recimo EKV bio popularniji u Zagrebu nego u Beogradu. Drugačije je to kad si kući, kad te svi znaju, i kad neko iz Beograda ode u Zagreb da svira, ili neko iz Zagreba dođe u Beograd. Drugačije te gledaju, bez tih nekih pozadina.
Boris: Ljudi se inače ozbiljno naljute na nas kad kažemo da nismo slušali EKV.

Nekako smo, znači, morali da dođemo do EKV-a. Meni je fascinantno koliko vas pogotovo Hrvati porede sa EKV-om.

Boris: Zato što imam glas u srednjem registru i beogradski akcenat, to je sve.

A imate i tamnokosu devojku u bendu.

Ana-Marija: Ma to nema veze sa životom.

Ja sam EKV fan, i stvarno nisam našao nijednu, jedinu sličnost.

Milena: Niko nije slušao to od nas. Ja znam par pesama…
Boris: Meni to nije bilo zanimljivo. Ja sam slušao svašta od tog novog vala… Šarla, Haustor, Idole. Ali EKV mi nikad nije bio zanimljiv. Čak i Šarlo mi je recimo postao zanimljiv tek kad sam počeo da sviram u bendu, ranije ga nisam kapirao.

Vredno priznanje od tebe, budući da si poslovično jako agresivan u odbrani svog benda od bilo kakvih muzičkih uticaja.

Bpris: Da, mi smo potpuno jedinstven muzički izraz! (smeh)
Milena: Ma, znaš koja je fora. Neminovno je da ti zvučiš kao to nešto, jer ti to nešto slušaš. Ali nikad, nijednom nismo došli na probu i rekli, „e sad bi voleli da zvučimo kao taj i taj“. Ili, „ej, ova gitara je dobra, ’ajde ovakav zvuk da napravimo“.
Boris: Da, i onda kad nastane pesma slušaš i kažeš, „e, ovo liči na…“ (smeh). Dok pesma još nastaje, ja shvatim da to liči na nešto, i onda mi to uđe u glavu i ja se opteretim, „jao, nemoj sad da pevaš ovako ko taj i taj“. A u stvari, ta želja za autentičnošću je veliki protivnik rokenrola. Rokenrol bi trebalo da se trudi da bude zanimljiv, a ne originalan. To nije isto, a često se meša!
Milena: Ako mene pitaš, ima tu tragova svega. Baš svega što smo tada slušali. Pogotovo ako slušaš prvi album, recimo.
Boris: Ali nas je izvlačilo to što nismo znali da sviramo, znaš, pa nismo mogli da budemo autentične kopije (smeh).

Posleratni strip izdavači često tretiraju ex-SFRJ prostor kao jedinstveno tržište. Da li je i u muzici takav slučaj?

Boris: Skroz. Od prvog dana! Možda smo mi generacijski tako uboli, znaš, bendovi iz devedesetih nisu baš imali tu sreću iz objektivnih razloga. Što se tiče publike – ne i medija – to je bilo uvek jedno tržište, koliko god se radio stanice u Hrvatskoj trudile da ne puštaju muziku iz Srbije.
Ana-Marija: Ja sam jednom čula tamo na radiju negde u 2 ujutru da je neko pustio “Dostupni i laki”.

Ja vas čujem povremeno na 202jci.

Boris: Ima, ima, bude i na Radiju Beograd 1.
Milena: Bilo i kod Katarine Epštajn.
Boris: Čekamo uplatu od SOKOJ-a. (smeh)

Dobro, da ne bude samo da ste samo u Hrvatskoj svirali velike festivale, nastupali ste i na Exitu.

Boris: Više puta. Ali prvi put 2007. je bilo nezaboravno. To je bio prvi dan na Fusionu Stageu, negde oko 6-7 popodne.
Milena: Ej, a mi prvo kasnimo na tonsku jedno petnaest minuta, mi moramo da uđemo sa svom opremom na regularni ulaz kao da smo posetioci. I mi dolazimo, a oni uhvate da nas pregledaju, mi ih požurujemo, alo, ej, sviramo za petnaest minuta! A policajka me pita, “a šta ti sviraš?”. A ja nosim činele, palice…(smeh). Ja poludela. Mi svi nervozni, i ja je pogledam i kažem “klavir”.
Boris: (smeh) A nas dvoje je gledamo u fazonu “šta radiš, brate”. I ova naravno zove pojačanje! U fazonu, ova je bezobrazna, idemo, krenu da je okružuju i pretresaju…elem uđemo mi nekako unutra, pred koncert mene pitaju šta meni treba, ja im već slao da mi treba to i to, kad ono kabl prekratak…ma dobro sve to prođe, počnemo mi koncert, a kako bina još uvek nije bila završena, ispred nas čovek ukucava ogradu čekićem. Metalnu ogradu – metalnim čekićem.
Milena: To je bre glasnije od bubnja!
Boris: I to ide u ritmu, malo doboš, malo čekić…
Ana-Marija: Ja osećam svako malo ide neki ritam koji nije naš.
Boris: Završimo mi prvu pesmu, ja ga pitam, jel’ možeš da prestaneš da to radiš, on me samo pogleda i kaže “ne”. I dobro, ne može, radi čovek, nastavimo mi dalje, ali do kraja poludimo, skočim ja na bubanj i bacim ga na Milenu, Milena se skloni, bubanj padne sa bine na pod, ja pobegnem u publiku i krenem u masu, i tamo me zaustavi Kebra.

Iz Obojenog Programa?

Boris: Da, on. I kaže on meni, “ej super ste!”. A ja, brate, kakvi super, užas! A on će, “ne ne, ili imaš to ili nemaš”. I to mi je značilo, recimo.
Milena: On je otišao u publiku jer su svi iz tehnike hteli da ga biju (smeh). Uzeli su mu i gitaru kao taoca!

Ti si generalno čovek sa dosta glasnim stavovima. Često i na društvenim mrežama umeš da izazoveš reakciju.

Boris: Pa bolje to nego ravnodušnost, što kaže Liam Gallagher, najgore je kad neko nema mišljenje o tebi. Mržnja je mnogo bolja od toga.

Jel’ se to nekad i odrazi protiv tebe kada svirate negde?

Ana-Marija: Kako ne, u Čačku su hteli da ga biju.

Mediji su pokrili i neke incidente u Banja Luci i Vranju.

Boris: U Banja Luci su neki skinsi salutirali Hitleru, a u Vranju smo svirali kad su oslobodili Pahomija recimo, pa sam nosio majcu “Pahomije u zatvor”.

Kako je to prošlo?

Boris: Pa, posle koncerta mi je neki oduševljeni lik tražio tu majcu, i onda je on dobio pretnje telefonom. A nama ništa nije bilo.

Često imaš i rasprave sa nekim starijim generacijama srpskih rokera.

Boris: Ma znaš šta, meni je jako drago kad me određeni old school rokeri hejtuju što bockam njihov pogled iz 1995. To nosim kao badge of honour. Mislim na taj haos u glavi gde se ti stalno žališ na poziciju rokenrola, ali kriviš sve druge, narodnjake, Pink i te fore, a onda lamentiraš kako nema više bendova kao nekad a nove bendove naravno ne pratiš. Ili ono što je kulminiralo sa blamažom zvanom “rokenrolom protiv zemunskog buvljaka” gde se baš videlo da nekima nije problem da se rokenrol zloupotrebljava u borbi protiv siromašnih cigana koji malo remete nedeljni san lokalaca svojom iritantnom borbom za egzistenciju.

Devedesetih su ljudi itekako mogli da se pobiju na temu metal vs punk vs oi vs hardcore vs šta već. Deluje kao da je današnja scena mnogo skladnija. Meni je recimo super što, naprimer, već spomenuta Mimi Mercedez i ti možete zajedno da sedite na nekoj tribini i normalno diskutujete. Meni je nadrealno, recimo, da 1995. na tribini sede zajedno Direktori i Džej.

Boris: Gde nađe Direktore. Džeja biramo ispred njih, uvek i u svakom parametru.

Svakako je lepo videti ljude sa različitih strana scene kako se normalno druže.

Boris: Nema razloga da ne bude tako danas kad su žanrovske razlike nikad manje, a komunikacije nikad više, da se prepoznajemo sa sličnima, posebno sa reperima tj, treperima.

Do narodnjaka, dakle, još niste stigli.

Boris: Pa ne, to nije izraz koji nam je sličan, ali je to samo izraz.
Ana-Marija: Mi se nikad nismo pozicionirali na taj način, znaš, da smo mi sad nešto protiv narodnjaka. To je druga muzika, druga publika, mi nemamo nameru sad da ispravljamo krive drine, „prosvetljujemo“ ljude „dobrom muzikom“, ko voli nek’ izvoli, prosto. Ne možeš ti svoj identitet da izgradiš tako što si protiv nečega.
Boris: Mi sviramo ono što nas baš loži da sviramo.
Milena: Mi nismo protiv druge vrste muzike, uopšte.
Boris: U svakom žanru ima dobre i loše muzike. U svakom žanru možeš da osetiš kad neko to radi iz petlje, ili kad neko odrađuje.

Hajdemo malo opet u aktuelno. Vi sad polazite na vašu četvrtu evropsku turneju. Kako je došlo do toga uopšte, da svirate po Evropi? Nije to baš prečesto da naš bend ima takvu avanturu.

Boris: Ma dobro, svirali su i drugi, svirao je recimo Eyesburn po Evropi, Threesome isto. Ali ono u šta sam siguran je da smo mi jedini bend koji peva na srpskom koji je ovako aktivan po celom kontinentu.
Ana-Marija: Počelo je tako što smo izdali album za Mirana Rusjana i Moonlee records.
Boris: Miran je prilično posvećen, on je nas bukirao za neki showcase festival u Groningenu. To znači, suštinski, da tu dođu bendovi i dođu ljudi iz muzičke industrije da ih gledaju.

Znači k’o Milko Đurovski, iz Beograda u Groningen.

Boris: E, a Govedarica?

Eh, on je igrao u Volendamu i RKC-u.

Boris: Dobro, OK. U svakom slučaju, mi smo tamo otišli bez ikakvih očekivanja. A onda vidiš da je ovde scena duplo bolja nego u Evropi, i da si samim tim iznad konkurencije. Pola bendova iz Beograda – Straight Mickey & the Boys, Bitipatibi, Consecration – ko god bi se pojavio tamo, pojeo bi ih.
Ana-Marija: Tamo je jaka ta scena singer-songwritera, Americana, 90% bendova je bilo nešto mlako.
Boris; A za naš zvuk još postoji publika. To su neki promoteri shvatili, zvali našeg izdavača, i tako smo organizovali prvu turneju.
Ana-Marija: Prvu, drugu, i treću…

Pre nego što ste krenuli po Evropi, apsolvirali ste celi region. Svirali ste u svakoj ex-YU republici?

Boris: Da, mnogo puta.

I u Crnoj Gori?

Milena: Jednom, u Podgorici.
Boris: Vraćamo se sad prvog januara. Znači, prvog prvog, repriza – u Kotoru.

Spominjao si Prištinu ranije. Vi ste 2011. svirali na Kosovu – i to u tri mesta, u Gračanici, Prištini i Leposaviću. Kako je došlo do realizacije te mini-turneje?

Ana-Marija: Dobili smo poziv od filmskog festivala u Prištini. Nekako se potrefilo, u isto vreme su nas zvali i iz Leposavića i Gračanice, i onda smo to povezali nekako i napravili turneju. Svirali smo dan za danom tri koncerta.
Boris: To su tri mini sveta unutar Kosova, bukvalno. Gračanica je južna srpska enklava, Priština je, pa, Priština, a Leposavić je većinski srpska opština…u to vreme su baš bile one barikade tamo.

Koliko pamtim, niste imali nikakve negativne reakcije ni tamo, ni ovamo. Naši mediji se nisu okomili na vas?

Ana-Marija: Ma ne, uopšte.
Boris: Mislim da je ispočetka bilo jasno da nije reč o političkoj akciji, niti da se forsira nekakvo pomirenje ili nešto slično. Mi smo samo došli da sviramo.

Turneja je počela u Gračanici.

Ana Marija: To je bio jedan od luđih koncerata.
Boris: U Gračanici su bili presrećni što je neko došao. Oni se osećaju zaboravljeno, izdano od Srbije, neki su čak i pričali da će upisivati decu u vrtiće države Kosovo jer su uslovi bolji. Jako im je značilo što smo tamo, bilo je emotivno pražnjenje obostrano.
Ana-Marija: Sutradan je bio koncert u Prištini, i onda je jedna ekipa iz Gračanice pošla sa nama, da bi nas gledali opet.
Boris: Naš domaćin je bio jedan bivši monah, koji se nešto razočarao u crkvu i razmonašio se, i on je organizovao kombi i ekipu ljudi koja posle rata po prvi put ide u centar Prištine, a žive na 7 kilometara od grada. Oni su bili iz fazona, “mi ćemo da vas čuvamo”, stali u prve redove itd. A onda su videli da je došla neka benigna ekipa Kosovara, neki hipsteri, karirane šulje, tako ti…
Ana-Marija: Bilo je tu i nekih brushaltera u publici. (smeh)
Boris: Na kraju su se ti momci iz Gračanice jedva skupili za povratak. Jedan je zaglavio sa nekom Albankom do šest ujutru.

I na kraju bi Leposavić.

Boris: Tamo su nas pitali kako smo izvukli živu glavu iz Prištine. Oni nemaju dodira sa tim delom, i mediji su im stvorili sliku da je tamo po nas moglo da bude izuzetno opasno. Tamo je bio odličan koncert, i pričali su nam da je prilična anarhija, nema tablica na kolima, trava slobodno raste, strane vojnike briga samo da niko nije naoružan.

Kako to da ne svirate češće po Beogradu?

Milena: Pa nema potrebe.
Boris: Nema baš razloga. Dva do četiri puta je dosta, godišnje. Beogradski koncerti su najteži koncerti.

Kako to?

Boris: Pa ovde svi očekuju da ti radiš organizaciju koncerta. Znaš ono, beogradski ste bend, tu ste, idemo, lepite plakate, organizuj… ako hoćeš reklamu, ti se reklamiraj! Šta sad ja da te reklamiram…

Kakvu komunikaciju ostvarujete sa publikom van srpskohrvatskog govornog područja? Ne mislim ovde na Sloveniju i Makedoniju, je li.

Milena: Potpuno istu.
Ana-Marija: Ovde je u neku ruku malo prisnije jer ljudi razumeju tekstove, ali tamo nas često pitaju o čemu mi pevamo.
Boris: Sama reakcija na koncertima je identična.
Ana-Marija: Tako je.

Gde vam je bilo najbolje kad ste svirali u Evropi?

Ana-Marija: U Brnu je bilo odlično.
Boris: Amsterdam je bio sjajan. U publici je bilo totalno šarenilo…pogledaš sa bine, ono k’o reklama za Benetton (smeh). I svi luduju! Svi kao da znaju sve pesme, kao da znaju na koji su bend došli. Bilo je prepuno.

A najgore?

Boris: U Breznu u Slovačkoj. Slovačka je inače super, ali ovaj put smo se vozili 12 sati od Litvanije, bio je sneg do ramena i onda dođemo…
Ana-Marija: Bilo je možda 10 ljudi i svi su sedeli. Bio je dobar koncert – ali težak koncert, težak jer ne dobijaš nikakav feedback od publike. Ali onda se okreneš ostatku benda i bude ti super.

Vi ste jedan od ređih naših bendova koji je svirao u Rusiji, kao i u Kini. Kakva je tamo bila atmosfera?

Boris: Moskva je bila luda.
Milena: Ne znam šta da kažem o toj Rusiji. Tamo mi se svašta i mnogo sviđa, i ne sviđa uopšte.
Boris: Užasno te iscrpi taj grad za dva dana. Moskva je potpuni vampir. Vidiš to i po Moskovljanima, svi su nešto iscrpljeni, al su i ludi kad su pod gasom.
Ana-Marija: Meni je bilo slično kao u Beogradu, isto neka frka, neko dešavanje, samo na mnogo većem nivou.
Milena: Svirali smo i u nekim čudnim klubovima. Recimo, mi sviramo u nekom bloku od 21:00, a pre nas neki totalno drugi koncept, neki pop bend sa trećom produkcijom, ljudima, tehnikom, sve. U istom klubu! Mi došli da ostavimo stvari malo pre, i u istom klubu pre nas sve neki fensi reperi, neka totalno peta publika, i niko od njih posle nije bio na našem koncertu. A niko ti ništa i ne objašnjava (smeh).
Boris: Kina je već nešto drugo. Tamo gde smo mi bili, blizu Hong Konga, to je bukvalno nov grad, primetan je stalni progres, razvoj… svaki dan niče neka zgrada, grad se stalno širi.
Ana-Marija: U Kini je sve bilo baš kako treba.
Boris: Jedva čekam da se vratim u Kinu.

Gde biste sledeće voleli da svirate?

Svi u glas: Južna Amerika!
Boris: Urugvaj, Argentina… tamo ima dosta interesovanja za tu muziku.
Ana-Marija: Vrela krv!

Za sledeću godinu, najavili ste i novi album. Repetitor izdaje albume u olimpijskom ciklusu, 2008, 2012. i 2016.

Boris: Mi čekamo jednu srednjoškolsku generaciju da isteramo.

Zašto baš na četiri godine?

Milena: Pa, voleli bismo malo to da skratimo.
Boris: Idealno bi bilo na dve, ili tri, ali toliko koncerata… tu je i infrastruktura. Ne postoji sad ono, mi uđemo u studio, završimo snimanje, pa još nedelju dana postprodukcija i idemo, gotovo. Neeee, to se valja po godinu, godinu i po dana… ti radiš sa ljudima koje plaćaš koliko možeš, oni ne žive od tvog posla, oni žive od nekog posla koji je isplativiji, nekih reklama, filmova, ne mogu da ti se posvete sto posto. Super bi bilo kad bi mi mogli, ali nije to baš tako lako. Sa druge strane, ne voliš baš ni da ti omiljeni bend za tri godine izda tri-četiri albuma. Dobro, ja to bar ne volim.

Opet za Moonlee records?

Boris: Da.

Hoće li i ovaj album, kao prethodni (Dobrodošli na okean, 2012), izaći na ploči?

Ana-Marija: Trebalo bi, da.
Boris: Ja se nadam.

Da mi onda završavamo ovo polako. Milena, ti si na početku tražila leksikon pitanja. Evo prvo jedno za tebe, koji ti je omiljeni crtani film?

Milena: Ona ptica!
Ana-Marija: Inki and the Minah Bird!
(Ana-Marija i Milena zvižduću muzičku temu iz dotičnog)

Borise, ko ti je omiljeni Zvezdin igrač?

Boris: Uuuuu. Robi!!!! Kako da ne bude. Iz mešovitog braka, keva mu iz Čačka, meni je ćale iz Čačka…nije bio moj savremenik ali mi je omiljeni! A od ovih koje sam gledao, Vidić. I to sam bio na Severu, on igra odbranu, ja gledam njega sve vreme. Samo njega, ne gledam utakmicu. I da dodam, kad sam bio mali, Dejana Stankovića sam gotivio.

Ana-Marija, koja ti je omiljena Kim?

Boris: Deal ili Gordon, hmmmm.
Ana-Marija: Joj, svaka je sasvim različita i svoja, ne mogu da izaberem…ali ako bih izabrala jednu ribu sa basom koja mi je fascinantna, to je Tina Weymouth iz Talking Headsa. U poslednje vreme nju kad slušam, taj groove…

Kako to da ima toliko žena basista?

Ana-Marija: Pa ima tu nešto, da.
Boris: Odsustvo ega i mačizma…nema kod njih onoga “ja moram da se čujem, grrroooarrr”.

I tako smo ispratili devojke i momka u Evropu, gde će, nadamo se, ponovo naići na dobar prijem tamošnje publike. Ko do sad nije imao priliku da ovo troje vidi u akciji, grešku može da ispravi 12. decembra u Domu omladine u Beogradu. Dotle, ostaje vam Youtube – ili ako vas put nanese u neki od gradova gde turneja trenutno traje.