Vrela zima uz Mimi Mercedes, Rae Sremmurd i Aphex twin

Kako mi se čini ovo je početak jedne lepe muzičke godine. U prilog tome govori sada već niz sjajnih izdanja, od kojih i neka obrađena u ovom tekstu. Ako je verovati preuranjenim Pitchfork najavama najiščekivanijih albuma, ove godine možemo da očekujemo baš svašta.

Pominju se imena albuma izvođača poput: ASAP Rocky, Deafheaven, Chance The Rapper, Death Grips, Frank Ocean, Grimes, Jai Paul, Kanje Vesta, Kendrik Lamara, Modest Mouse, PJ Harvey, Radiohead, Rijane, Run The Jewels, Sky Ferreira, Waxahatchee, što je već garant jedne uspešne godine, naročito ako uzmemo u obzir trend izbacivanja suprise albuma poput Drejkovog „If You’re Reading This It’s Too Late“. Ali da pređemo na izdanja koja su tu pred nama već neko vreme.

Father John Misty: I Love You, Honeybear [Sub Pop]

Tilman je sazreo i kao autor i kao osoba, što je zgodno budući da je oženjen čovek. Ovaj konceptualan album je zapravo i posvećen njenom braku, odnosno njegovoj ženi Emi. U tom smislu je daleko superiorniji od sličnog poduhvata Bon Ivera, odnosno njegovog albuma „For Emma Forever Ago“. Iako je potpuno neprikladno porediti ovaj album sa Sardžent Peperom, iz više razloga koje suvišno i pominjati, ali možemo se zadržati na tome da su to oba potpuno autentična i uspešna ostvarenja. Opet, ova paralela mi je pala na pamet, delom što Tilman ima neke Lenonovske momente na albumu, čak mu na prvom singlu albuma odaje direktan omaž, kada pominje album „Two Virgins“.

Ono što mi je baš upadalo u uši je to što početak pesme „Holy Shit“ neodoljivo podseća na uvod „A Day In a Life“, i uz to ima sličan disharmoničan gudački brejk kao i pomenuta pesma. Tu bi se zaustavio sa bilo kakvim daljim poređenjima. Ovo je jedan sjajan album, te će biti neophodan određen trud da vam predočim zbog čega imamo posla sa jednim jedinstvenim i značajnim izdanjem. Opet, bojim se da ne odem u neke digresije, ali mislim da neću pogrešiti ako kažem da se Tilmanu dok se drži osnovnog narativa koji ovde čini ljubav prema njegovoj ženi, kao tematski kontrapunkt, odnosno antiteza, nameće opsesija i strah od svih kontradiktornosti savremenog sveta kroz apokaliptičnu prizmu. Ova Tilmanova skepsa je prisutna na dobrom delu albuma i on nas kroz nju vodi kroz sve strahove koji ga muče, a koji se ispostavljaju kao sasvim univerzalni. U tome i leži veličina ovog albuma.

Suočeni sa neprijatnim i teskobnim situacijama u životu skloni smo da više nego inače priželjkujemo bilo kakvu nadu da će se stvari promeniti na bolje, i takvi problemi učvrćuju našu veru, isto kao što idilični trenuci izoštravaju naš strah od svih stvari koje bi mogle da stanu na put našoj sreći. U tom smislu nije čudno da se Tilman kao zaljubljen i „srećan“ čovek, ovde opseda svih krivim drinama savremenog života. Upravo u ovoj kontradiktornosti leži kvalitet ovog albuma, a kada se ljubav suoči sa strahom i poklopi ga, onda možemo da vidimo da je ovo trijumf jedne namučene, introspektivne duše i na ličnom i na profesionalnom planu. Siguran sam da će ovo biti jedan od albuma koji će obeležiti i ovu, a i godine pred nama.

Bjork: Vulnicura [One Little Indian Records]

Bjork je ovaj album napisala neposredno posle raskida sa njenim dugogodišnjim partnerom i ocem njenog deteta, multimedijalnim umetnikom, Metju Barnijem. Tako album, konceptualan kao i gore pomenut „I Love You Honeybear“, beleži raspad jedne veze, te prevazilaženje bola koji on nosi. Ove dve faze su poslužile i za sam naslov albuma. Vulnicura je igra (latinskim) rečima Vulnus odnosno rana i Cura odnoslo zaceliti, zalečiti. Bjork nije moja šoljica čaja, što ne znači da potcenjujem ovaj lep ljubavni album, pun nežnih lamentacija i reminescencija koje prate svaki ozbiljan raskid. S tim što je ono što posebno muči Bjork činjenica da će morati da se posveti ulozi samohrane majke.

Različitost u pristupu kraju ove veze među partnerima je dobro objašnjen u pesmi „Notget“ koja sadrži sledeću strofu: „We carry the same wound/But have different cures/Similar injuries/But opposite remedies“. Utešno je što je sam kraj albuma, konkretno pesma „Quicksand“ nosi jedan pomirljiv ton gde se Bjork okreće brizi o svoje dve ćerke, te u tom smislu pravi korak napred od tuge koju je najzad iscelila. Promociju albuma prati i retrospektivna multimedijalna izložba u Muzeju Moderne umetnosti u Njujorku.

Rae Sremmurd: Sremm Life [Ear Drummers Ent.]

Ovaj hip hop duo čine braća siročad koja su sa delte Misisipija prošle godine došli u Meku trepa Atlantu i sa par spotova napravili takav hajp koji nije viđen u trepu još od Migosa. Eminentni producenti (Mike Will Made-It, Young Chop) su brzo prepoznali njihov talenat te im snimili singlove koji će ih proslaviti kroz drugu polovinu prošle godine. Govorim o himnama poput “No Type” i “No Flex Zone”. Ovo je zapravo neka vrsta trap party albuma, sa nizom sjajnih traka. Na “Throw Sum Mo” su im podršku pružili Niki Minaž i nova zvezda Cash Money Records-a Young Thug, a na “YNO” im je upao Big Sean. Nemam puno šta pametno još da kažem, sem da je ovo kidački album, koji kapiram da će biti potcenjen od trep puritanaca, ali who cares, ovo će biti jedan od najznačajnijih rep albuma godine, a ovo je prilično bitna godina za rep.

Chief Keef: Sorry 4 The Weight

Naslov novog Sosinog tejpa je direktna aluzija na Lil Vejnov tejp „Sorry 4 the Wait“ koji je Weezy izbacio kao pokušaj da se izvini za sada već više nego godinu dana dugo odlaganje njegovog devetog studijskog albuma „Tha Carter V“. Prvo sam pomislio da je ovo direktna prozivka Vejna, ali sam slušajući tejp na kom Keef pravi duge monologe kao uvode na pojedine trake, shvatio kako je Vejn pomenut kao jedan od Keef-ovih uzora, te bi se ovakav naslov mogao protumačiti kao svojevrsna podrška Vejnu koga Birdman (vlasnik Cash Money Records) već dugo zavlači i odlaže izdanje albuma sa kojim Vejn, kako najavljuje, planira da se oprosti od repa. Vejn je za ovo tužio Birdman-a za 50 miliona dolara, ali budućnost njegovog poslednjeg Kartera ostaje neizvesna. Tako umesto nekog nategnutog beef-a shvatamo da Keef gaji određenu empatiju prema problemima koji su zatekli Vejna, naročito ako se uzme u obzir da on to radi kao klinac koga je Interscope pre samo par godina (posle potpisanog ugovora od 6 miliona dolara) izbacio sa etikete, jer ovaj prosto nije želeo ni na koji način da se pokorava željama i očekivanjima tako velike etikete.

U tom smislu naslov tejpa može slobodno da se čita kao dirljiva poruka Vejnu, koji se našao u ulozi zatočenika etikete koju je praktično sam stvorio. Ono što čini ovaj tejp značajnim u Keef-ovoj karijeri je što je konzistentniji od njegovih prethodnih radova. Proglašen najvećim nihilistom u repu, on ovde pobija te predrasude snimajući na momente čak ležeran tejp. Keef je jednostavno jedan autentičan otpadnik sa jasnim svetonazorima koji radi svoju stvar ne obazirući se na hejtere, niti eventualne zamke koje bi ugovori sa velikim etiketama mogli da mu donesu. Ne samo da drži distancu od tog „lakog“ keša, već se hvata i produkcije i preuzima potpunu kontrolu nad svojim radom. Sa takvim stavom nije ni čudo što je izbacio ovako sjajan tejp koji predstavlja destilovanu trepčinu sa ekscesivnim korišćenjem autotune-a, preko koga pada njegov savršen flow i igra rečima iz koje isijava neverovatna samouverenost. Ovo je tejp za prave rep glave, gde nema hitova, ali je zato sve ostalo na svom mestu. Tematski Sosa ne odstupa od premisa žanra, ali ovde je i njegovo kurčenje ležernije, budući da je njegov staž, kako u repu, tako i u kriminalu, veći. Što se mene tiče, najbolji Sosin uradak do sada.

Mimi Mercedez: Napaljene uličarke [Play.Records]

Iako smo svi očekivali jednu trep kidalicu s obzirom na pravac koji je Mimi zauzela svojim singlovima, naročito trakom „Nek izgori sve“, na Napaljenim uličarkama su neki drugi zvuci zastupljeniji od samog trepa. Na EP-ju je prisutan uticaj Neptunes-a, klupskog repa sa početka milenijuma i boom bap-a. Produkcijski je tako stvoren autentičan zvučni hibrid koji čini ovaj EP tako zanimljivim. Mimi ovde zvuči mnogo ležernije nego na prethodnim radovima i čini mi se da je to posledica samopouzdanja koje je vremenom stekla, te i kada se kurči to paradoksalno čini na jedan opušten način. Samim tim što je svaka traka priča za sebe Mimi joj i pristupa na odgovarajući način. Od pesama sa jasnom pop strukturom poput „Šta (opet neko kurčenje)” i mog favorita „Učiteljice ljubavi“, do „Ko će da mi zabrani“ koja priziva neki Wu Tang zvuk gde Mimi samo baca versove preko odlične matre ne opterećujući se strukturom. Slična ovoj je i traka koja zatvara album „Sindrom pičkice“, a koju vozi sempl Majls Dejvisa. Sad da ulazim u dubioze u kojima bi vam približio njenu poetiku i citirao lajne je suvisla stvar, prosto pustite tejp i slušajte kraljicu. Sestru drugaricu.

Sleater-Kinney: No Cities To Love [Sub Pop]

Jedan od mojih omiljenih pank bendova devedesetih je, posle desetogodišnjeg hijatusa (2005-2015), svom antologijskom opusu dodao još jedno sjajno izdanje. Prošlo je više od dvadeset godina od kad je ovaj kultni ženski trio nadenuo sebi ime po autoputu na kom se nalazila njihova prva prostorija za probe, i od tog trenutka do njihovog poslednjeg albuma koji se pojavio početkom godine, ove devojke će u kontinuitetu praviti tvrdu, inteligentnu i uzbudljivu rokenrol muziku, stvarajući tako jednu besprekornu diskografiju. Pred izlazak novog albuma napravljen je prikladan hajp, iako su muzički mediji sa nizom tih uobičajenih last minute izdanja imali o koječemu da pišu. Bend je izbacio i neobičan video kao promociju za singl naslovne numere albuma u kom slušajući pesmu preko slušalica peva niz poznatih ličnosti iz sveta muzike, filma i šou biznisa. To je još više pojačalo anticipaciju pred izlazak albuma, koji je opravdao sva očekivanja. Ni malo ne sumnjam da će ovo biti jedan od najboljih gitarskih albuma godine.

Što se samih pesama tiče, za razliku od prošlih izdanja, SK se ovde u dobrom delu oslanjaju na post pank matricu oko koje nižu hrpu hipnotičkih rifova, te prave hektične rokenrol pesme. Tako istovremeno prave vrlo inteligentnu i zabavnu muziku, koja svojom energijom i ritmikom potiče na ples. Album otvara “Price Tag” u kojoj se Carrie uživljava u ulogu radnice u nekom tržnom centru, ali koristi to da od refrena napravi komentar na divlji neoliberalni kapitalizam i svet kredita i zaduživanja gde dobar deo nas nije ni svestan koliko zapravo troši, odnosno zarađuje. Uz frenetične gitare, ova tema haosa konzumerističkog brzog života je savršeno pocrtana. Naredne dve pesme su jednako hektične kao i ova koja otvara album, a zatim sledi drugi singl albuma, naslovna numera “No Cities To Love”, gde se SK osvrću na probleme džentrifikacije koji u Americi, a polako i u celom svetu prave svoje identične Babilone u srcima metropola, te su identitet i tradicija ustupile mesto surovoj kapitalističkoj pragmatičnosti. Tempo zadat na početku albuma gotovo da ne opada do samog kraja, a pre nego što album završe sa gotovo distopičnom “Fade” u kojoj i pored svega ne padaju u defetizam (‘If there’s no tomorrow, You better live’), pevaju i o ljubavnim mikrokosmosima koji se ispostavljaju kao nužnost nekog optimalnog života u savremenom svetu, dok sve to prati zadodljiv rif (“A New Wave”) i za SK neiscrpnoj temi, odnosno ljubavi kao jedinim smislom u ovom palom svetu (“Gimme Love”). Lep način da se započne godina, naročito, ako volite dobre gitare.

Aphex twin: Computer Controlled Acoustic Instruments pt 2, EP [Warp]

Posle velikog uspeha prošlogodišnjeg izdanja „Syro“, Džejms izbacuje sjajan ambijentalan album koji se može protumačiti kao samodovoljna lucidna studijska vežba. Način na koji Džejms sempluje sner tako da deluje potpuno analogno je prosto fascinantan, ali isto tako ne predstavlja posebno iznenađenje za fanove koji su godinama upoznati sa radom ovog genija koji je poznat po tome što je prvi koji je bit sekao na 1/64. Eksperimentalne trake seku kratki sintetizovani gotovo klasični klaviri. Toliko malo aranžmana ima po pesmama da se stiče utisak da se zatvorio u studiju sa gomilom nekih skupih computer controlled analognih instrumenata i krenuo da se igra, eksperimentiše i uziva u njihovim sposobnostima. U prilog tvrdnji ovog disperzivnog EP-ja ide i da ni u jednoj pesmi nije upotrebio amen brejk. Ne bih više imao šta da dodam, osim da kažem da je ovo jedan fantastičan EP.