Weeknd-ov najbolji album do sada i beskrajna onirična prostranstva Džulije Holter

Nepregledan niz značajnih izdanja zakazanih za septembar i oktobar nam govore da je najuzbudljivi kvartal u godini zvanično počeo. Kako to obično ide, u oktobru bi broj izdanja trebalo da dostigne zenit, ne bi li u novembru malo opao, a decembar je uvek rezervisan za iznenađenja. Kako za surprise albume, tako za last minute izdanja, kakav je bio prošlogodišnji album Niki Minaž “The Pink Print”. Ovom prilikom vam predstavljamo dva major albuma The Weeknd i Lane Del Rej, dugo iščekivanog Kurt Vajla, te Džuliju Holter i najsvežiji tejp Young Thug-a. 

The Weeknd: Beauty Behind the Madness (XO, Republic)

Ovo je THE album za Weeknd-a i nezvanično njegov treći album, ako računamo trilogiju tejpova koja ga je probila u etar pre četiri godine. Njegov prvi studijski album “Kiss Land” nije ostavio naročit utisak na mene, već je samo potvrdio moje predrasude da je Abel eksplicitne seksualne i narkofilske momente koristio kao sredstvo sopstvene mistifikacije. U tom smislu “Beauty Behind the Madness” predstavlja ogroman korak napred u njegovoj karijeri i album koji ga legitimiše kao važnog autora. Uz to Abel ovde iskreno govori o svojim problemima ne opterećujući nas previše patetičnim ispadima koji su obilovali njegovim prethodnim radovima. Ako uz to dodamo odličnu produkciju za koju su zaslužni kako stari Kanjeovi producenti, tako i sam Kanje, a onda i kao kuriozitet Piter Svenson iz Cardigans-a, ovo je svakako Abelovo najbolje i najzrelije izdanje do sada, mada daleko od statusa budućeg klasika.

Lana Del Ray: Honeymoon (Interscope/Polydor)

Honeymoon je treći major album Lane Del Rej, i koliko god imao obzira prema njenoj popularnosti, (Lana je inače najslušaniji Spotify autor u Sjedinjenim državama) njeni albumi su vredeli onoliko koliko par pristojnih traka/singlova koji su se na njima nalazili. Od početka njene karijere sam imao skepsu prema imidžu ultimativne padavičarke spremne da osvoji svet svojim gotovo irelevantnim pesmama, mada nisam ostao imun na hitove poput “Video Games” ili “Born To Die”. Na sličan način sam prezreo i njen prethodni album “Ultraviolence”, mada opet nisam mogao da odolim monumentalnosti pesme “West Coast“. Slična stvar se ponovila i na Honeymoon-u i sada sam gotovo siguran da Lana nikad neće uspeti da izbaci album koherentan u kvalitetu pojedinačnih traka, niti da napravi karijeru koja će ostaviti značajan trag u istoriji pop muzike, ali će svakako biti upamćena kao zanimljiv fenomen. Jedina pesma koja mi na ovom albumu pije vodu je “Music To Watch Boys To“.

 Kurt Vile: B’lieve I’m Goin Down (Matador)

Čini se kao da su ljudi tek sa ovim albumom počeli da ubacuju folk u jednačinu sa Kurt Vile-om, valjda zato što se latio bendža na jednoj traci, ali za mene je on tu bio od početka i uopšte teško je zamisliti ozbiljnog američkog kantautora koji se oglušio o folk, čak mislim da je folk imao više uticaja od bluza na singer/songwriter tradiciju. Lepo je slušati Kurtov novi album, naročito posle svih ovih godina kada nam dolazi kao etabliran muzičar. Ta kilometraža se oseti i na samom albumu, naročito kao samouverenost u kompoziciji i aranžmanima. Gotovo svakom pesmom (što nije novost za Vile-a) dominira jedan rif, bilo na gitari ili klaviru, oko koga se onda slažu sve moguće varijacije dok se u raskošnom finalu ne iscrpe sve mogućnosti. Dakle, ovde imamo priliku da čujemo jednog zrelog autora koji ne samo da zna šta radi kao gitarista, a onda i aranžer, već i kao producent. Jedini problem bi možda bilo nadahnuće. Album počinje nizom od šest sjajnih pesama, da bi onda polako i ravnomerno tonuo do samog kraja. Deluje kao da je prva polovina albuma za javnost, a druga lično za Kurta, gde se on u samom finalu na poslednjoj traci probudi i snimi nešto što opet deluje kao da je namenjeno nekom izvan njegove dnevne sobe.

Julia Holter: Have You In My Wilderness (Domino)

Veliki sam fan Džulijinog prošlogodišnjeg albuma “Loud City Song”, koji mi je kao neki arhetip kako bi konceptualni avant pop album trebalo da zvuči, pa sam sa nestrpljenjem isčekivao da čujem novi album. Ona je i dalje autentična čudakinja, što je uvek dragocen kapital, a ovde po prvi put oslobođena konceptualnih pretenzija pušta svojoj mašti na volju, i poigrava se sa zvučnom slikom na svaki mogući način na koji joj njen beskrajni talenat dozvoljava. Ovo je zahtevan album i trebaće vam mnogostruka preslušavanja da biste počeli da ga cenite i u tom smilsu je samo to preslušavanje prava avantura, naravno ukoliko je ovakav eksperiment vaša šoljica čaja na prvom mestu. Najbolji album Džulije Holter do sada.

Young Thug: Slime Season (Y$L/1017 Brick Squad)

Ukoliko ste pratili moja pisanija, jasno vam je da za mladog thugger-a imam samo reči hvale. Čekamo već dugo njegov najavljeni studijski prvenac “Hi Tunes” i tim povodom ću napisati tekst gde ću pokušati da vas argumentovano uverim u to da je on najveći reper na svetu. Ali da se vratimo na slajm sezonu koja je inače Thug-ov neki 16. tejp (what the…), a koja nam dolazi posle sjajnog “Bartera 6”. Nisam imao naročita očekivanja povodom ovog tejpa, delom što je izašao iznenada, delom što sam bio umoran od sjajnih tejpova i iščekivao studijski album, ali Thugga je još jednom pojeo bit i to kako, i dokazao da je jedan od najvećih igrača u hip hopu. Na prvoj traci je izmirio nesuglasice sa svojim  herojem Lil Vejnom, na drugoj izrokao sa Migosima, na preostalih 16 rokao uglavnom sam, osim “Again” gde mu se pridružio stari proteže Guči Mejn. Za bitove je zadužen sjajni Metro Boomin, a iako ovo više vuče na tejp nego Barter, ovo je jedan tako uzbudljiv tejp koji nam samo još jednom pokazuje da je Thug na nekom ludom talasu već godinu, dve unazad, i ja se nadam da će nastaviti da ga jaše još dugo. Dakle, Slime Season na repeat i molitve da što pre ugledamo “Hi Tunes”. Ovo je za hip hop, na mene nemoj da se ljutiš.