raum.null Audio Montage

Dobrivoje Milijanović, koji je na klupskoj sceni poznatiji kao raum.null, bavi se na raznovrsne načine muzikom, tonovima i šumovima, a do sada je razvio brojne uspešne projekte – od akademskih do eksperimentalnih podviga u oblasti dizajna zvuka. 

Njegova produkcija je melanholična, gruvi i zadimljena, a sa Dobrivojem smo pričali o pristupu znanju u koje treba ulagati, o raznovrsnim nastupima, saradnicima i radovima. Rekao nam je ponešto o pločama koje sluša ovih dana i svoje mišljenje o načelno nepristojnom klabingu.

Čime se baviš? Da li možeš da nam se predstaviš?

Ja sam Dobrivoje Milijanović, dizajner zvuka i vanredni profesor Fakulteta dramskih umetnosti. Bavim se dizajnom zvuka za scenske događaje, umetnošću zvuka (eng. sound art) i elektronskom muzikom.

Koliko dugo se baviš muzikom i na koji način?

Kao klinac sam pohađao i završio nižu muzičku školu. Prilično loše sam svirao violinu jer me je mrzelo da vežbam. Doduše, imao sam jedan neobjašnjivi period – rasturio sam program u četvrtom razredu! Profesorka je bila zapanjena, roditelji su prvi put razmišljali da mi kupe instrument… Ipak, tokom letnjeg raspusta sam se vratio starim navikama.

Kada sam dobio Amigu 500 nisam ustajao od kompa danima – igrao sam Sensible soccer, Lemmings, Elite… U nekom trenutku mi je majka zapretila oduzimanjem ispravljača za komp ukoliko ne počnem da radim nešto korisno. Tako sam otkrio svet trekera i demo scenu. Do kraja devedesetih sam uglavnom pisao module na PC-ju, da bih se u vreme prelaska na Fruity Loops zainteresovao za konvencionalniji pristup stvaranju i dizajnu plesne muzike.

Dvehiljadite sam proveo u stagnaciji jer su mi studije dizajna zvuka bile prioritet, a u to vreme se muzička produkcija na FDU učila u vrlo skromnom obimu. Srećom, novi talas tehna koji se podigao u Evropi i svetu krajem dvehiljaditih me je poneo i snažno inspirisao.

Što se dizajna tehno muzike  tiče uglavnom sam samouk, tako da mi je trebalo jako puno vremena da dostignem prihvatljiv nivo kvaliteta. Ranije me je to jako frustriralo, ali sam u poslednje vreme prihvatio neke  svoje specifičnosti što mi je omogućilo da brže napredujem.

Foto: Biljana Vukmirović

Kako bi opisao stil muzike koju puštaš?

Zavisi u koje vreme puštam (jako uživam u uvodnim setovima, nisu mi jasni ljudi koji uvođenje u ritual doživljavaju kao kaznu), ali muzika je uglavnom u rasponu od deep, dub, tribal techno zvuka koji krasi npr. italijanske autore (Dozzy, Sabatini, Dadub…), preko raznih moždanih cirkulara i bušilica ovaploćenih u zvuku Rrose i Anthony Linella, do čvrstog i preciznog groove techna (prvi mi padaju na pamet Shifted i Exium).

Kako bi opisao u tri reči svoju produkciju i kada si zapravo prvi put seo i napravio klupsku numeru?

Moja produkcija je uglavnom melanholična, gruvi i zadimljena. Prvu klupsku numeru sam završio u Fruity Loops nekada krajem ‘99. za potrebe live act-a “Level D” koji sam izvodio sa dvojicom drugara, gitaristom i emsijem. Opisivali smo taj projekat kao tehno sa gitarama, bili smo poprilično sirovi i samouvereni… Nastupali smo u klubovima Hypno i Pećina tokom 2000. i 2001. godine. U to vreme sam počeo i da puštam muziku, po prve vinile sam išao u Budimpeštu.

Zašto potencijalni čitalac ovog intervjua treba da čuje tvoj miks koji si snimio za nas?

Čitalac treba da posluša moj miks, tj. audio montažu jer sam pokušao da dočaram atmosferu slušanja radija tokom devedesetih u Beogradu. Bilo je divnih radio emisija na Yu radiju (Generator, Liquid, Super Booster) koje su u velikoj meri formirale moj ukus, a i jako mi nedostaju medijski sadržaji čiji primarni ciljevi nisu monetizacija i sluđivanje publike. Ovo je muzika koju najviše slušam i volim, pa želim da podelim sa slušaocima izvesna emotivna i kontemplativna stanja.

Godine 2015. si objavio poslednje izdanje na Belgrade Dubs, izdavačkoj kući koju ti vodiš – da li bi mogao da nam kažeš nešto više o procesu rada u okviru raum.null producentskog dua?

Upoznao sam Krisa Brukmajra (Linc, Austrija) na prvom Resonate festivalu 2012. godine. Ispostavilo se da imamo slične umetničke senzibilitete, ali i mnoge poglede na svet, npr. preziremo energetske vampire, a cenimo dobar burbon. Proces rada na raum.null projektima je takav da prvo (lično) razgovaramo o aktuelnim globalnim temama i kako utiču na nas pojedinačno i tražimo temu koja nas najviše pokreće. Zatim razgovaramo o načinima prevođenja ovih ideja i osećanja u muziku, tj. smišljamo šta ćemo od opreme koristiti i na koji način. Važan deo procesa snimanja muzike  je lutanje, tj. prepuštanje nekim nevidljivim tokovima da nam vode ruke, uši i pažnju.

Involviran si u nekoliko klupskih projekata trenutno – šta o njima možeš da nam otkriješ o budućim izdanjima?

Pored novog raum.null izdanja na kojem Kris i ja radimo već dve godine učestvujem u nekoliko poduhvata koji su mi pomogli da se konačno približim suštini dizajna zvuka, kao i da oformim mali kolektiv oko Belgrade Dubs. Zato ćemo ove i naredne godine objaviti nekoliko izdanja u pokušaju da osvestimo i mapiramo zvučne prostore u kojima živimo i stvaramo:

Falling Elevator Music – drone dub projekat sa Vladom Riznićem, koji se (iako ubedljivo najzauzetiji) pokazao i kao najproduktivniji saborac! Zato će prvo izdanje na Belgrade Dubs posle petogodišnje pauze bitiCoronation Panopticon Bodycage EP koji objavljujemo 1. maja na Bandcampu.
TrTrTrTrTr je nastao iz jam sessiona sa Lil Tatyjem i Ropetom. Mislim da uspešno kombinujemo različite muzičke fiksacije i da će izdanje biti prilično raznovrsno, jednog dana kada ga završimo…
Girls Next Gulag sa Vladom Riznićem (aka Chien) i Draškom Adžićem (uz gostujuće muzičare) je tripfolk opium house sastav koji će debitovati 28. juna, takođe na bgdubs.
Kroz solo projekat Kovina sam pre tri godine počeo dublje da istražujem deep i dub techno, pošto je Krisu sve što ne vadi oči distorzijama i fidbecima previše konvencionalno i samim tim dosadno.
Na kraju ću samo da pomenem <neimenovani techno projekat> sa Filipom Xavijem, dugogodišnjim prijateljem i saborcem.

Sa nastupa: raum.null + Filip Xavi

Koji je poslednji DJ nastup koji si posetio?

Poslednji nastup koji sam pažljivo odslušao bio je legendarni španski duo Exiumu Dragstoru, decembra 2019. godine. Četiri sata b2b, predivan izbor muzike (od najnovijih Mulera i Tensala do Heckmanovog Amphetamine), odličan flow u miksu, sve sa merom i ukusom… I poluprazan klub. KRŠ ekipa (sa kojom smo takođe pričali) je uložila jako puno ljubavi, truda i novca, ali je posećenost bila slaba. Ipak, posetioci su pokazali neverovatan entuzijazam i tu sam između publike i umetnika osetio solidarnost za koju sam mislio da je iščezla. Viktor Frankl, austrijski neurolog i psihijatar, slavno je izjavio kako na svetu postoje dve vrste ljudi: pristojni i nepristojni. Možda nam je klabing u načelu nepristojan, ali ima pristojnih ljudi za koje se treba boriti. Zato su nam potrebna sistemska rešenja u oblasti kulture i umetnosti.

Omiljene ploče u u poslednjih par dana?

I dalje najviše slušam dve ploče koje su me raspametile prošle godine:
Tool-ov novi album Fear Inoculumkao da ima beskonačno mnogo slojeva percepcije, jer svakih nedelju dana otkrijem neku novu dubinu i povezanost elementarnih tokova koju prethodno nisam čuo. Zapanjilo me je kako je Joe Barresi snimio i smiksao album tako da je svaki element zvučnog prostora prožet značenjima i funkcijama, a da se muzika upija sa izuzetnom lakoćom.

Druga ploča je Reeko – Fat Punko na Shiftedovoj etiketi Avian. Ova ploča je pravi game-changer, ne neki marketinški business techno scam. Čovek je prosto okrenuo sve tehno dogme naglavce, dizajnirao novi svet zvukova i napravio toliko dubok i uverljiv košmar da mi se odmah gleda Noin Enter The Void, ali sa Željkom Mitrovićem u glavnoj ulozi.

Jedna omiljena pesma svih vremena za naše čitaoce?

Tin Man – Nonneo (Donato Dozzy Remix)

Šta misliš o lokalnoj klupskoj sceni?

Mislim da je lokalna scena duhovno i materijalno isceđena, lišena solidarnosti i kontinuiteta u obrazovanju i podmlađivanju izvođača i publike, pa je plodno okruženje jedino ugostiteljima. Nadam se da će se scena nekim čudom resetovati posle ove prinudne pauze i da ćemo manje tavoriti u mraku rivalstva i izolovanosti. U suprotnom će zdrave jabuke nastaviti da trule..

U čemu ili kome se ogleda progres lokalne scene?

Nivo svesti jedne scene meri se brojem uređenih toaleta po klubovima! Šalu na stranu, mislim da je progres lokalne scene moguć samo kroz demokratizaciju znanja i alata dostupnih stvaraocima! Tehnike i tehnologije stvaranja elektronske muzike su tokom prethodnih četvrt veka postale jako dostupne, ali i sofisticirane, a samoukost daje prihvatljive rezultate samo kroz isposnički život. Zato je neophodno razviti sistemska rešenja koja bi povezala kulturu, umetnost, obrazovanje i ekonomiju, jer su male privatne inicijative uglavnom kratkog daha i odjeka. Situacija na klupskoj sceni je ista kao i u svim aspektima srpskog društva – državni sistemi su opljačkani, zapušteni i preusmereni na pravljenje nekih deliveri junita bez smisla i ukusa, dok privatne aktere karakterišu samoubilačka kratkovidost, pohlepa i nedostatak vizije. Kriza morala, kreativnosti i identiteta je mnogo veći problem od nemaštine. Zato ne vidim da će se išta promeniti na bolje bez ponovnog otkrivanja pojma odgovornosti za (ne)učinjeno.

Koji savet imaš za mlade DJ-eve na početku njihovih karijera?

Nemojte preozbiljno da shvatate sebe i druge, ipak je eskapizam kroz zabavu jedan od temelja klabinga. Takođe, iskreno se zapitajte da li vas u vezi muzike pokreće samo hedonizam ili i želja da se izrazite kroz zvuk i da tokom klupskog rituala preuzmete na kratko ulogu šamana. Ako je samo partijanje – blago vama, idite provodite se mirna srca, uživajte u muzici, kritikujte i komentarišite, poštedećete sebe mnogih frustracija.

Put do majstorstva u dizajnu muzike je prilično dugačak, skup i naporan. Ulažite u svoje znanje! Upišite neki kurs, školu, faks (koliko god da nam je visoko školstvo u raspadu i dalje pokazuje superiornost organizovanog znanja u odnosu na priučenost). Obiđite neke evropske klubove, pomazite Tresor da biste osetili uzbuđenje kada pukne kikčina na 100dB kvalitetnog ozvučenja – niko ne može da vam prepriča osećaj kada delovi tela rezonuju pod dejstvom precizno dizajniranih infrazvučnih vibracija. Slušajte tuđe DJ setove srcem, pa glavom i vrlo brzo ćete naučiti da razlikujete govor od trtljanja. Imajte uzore, a ne idole! Napolje s dogmatskim znanjima, naučite taman toliko da počnete bez predrasuda da lutate prostranstvima zvuka.