Da li imate preko 18 godina?

Raspad Bitlsa: Istinita priča

Kako smo zahvaljujući Piteru Džeksonu posle više od pola veka po raspadu najveće pop grupe svih vremena saznali šta se zapravo desilo.

0
0

Prošlo je više od pedeset godina od raspada Bitlsa, jednog od najvažnijih događaja u istoriji popularne kulture. Mistifikovan do krajnjih granica, ovaj proces, zahvaljujući novom dokumentarnom serijalu Pitera Džeksona “The Beatles: Get Back”, imamo priliku da pogledamo i sagledamo u gotovo stvarnom vremenu. Govorimo, dakle, o oko osam časova materijala podeljenog u tri epizode izvučenog iz ukupno 60 sati materijala snimljenih tokom priprema, stvaranja i samog snimanja albuma “Let It Be” početkom 1969. godine. Suvišno je i pominjati koliko se izveštavalo o svakom momentu karijere Bitlsa tokom i posle nje, uključujući i njihov razlaz, ali je ovo prvi i jedini put da imamo priliku da iz dana u dan pratimo kako se najveći četverac u istoriji popularne muzike, polako ali sigurno, oprašta stvarajući jedan (zapravo dva) od njihovih najboljih albuma.

 

Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenično padnuvši na zemlju ne umre,

onda jedno ostane; ako li umre mnogo roda rodi.

Jevanđelje po Jovanu, 12:24

 

Sentimentalni uvod

Bitlsi su jedan od tih bigger than life muzičkih sastava koji su u stanju da oblikuju čovekov senzibilitet. Prosto, kada sa devet, deset godina slušate A Day In The Life i prepoznajete tu pesmu kao nešto izuzetno, usput se igrajući sa Sergeant Pepper maskama ne možete samo da se probudite sutra kao da se ništa nije desilo. Vremenom, raskrinkavajući fenomen “Britanske invazije”, hipi šezdesetih a onda i slušanjem muzike koja im je prethodila i usledila, Bitlsi umeju da da deluju kao neki štreberi i konceptualni umetnici popa, a njihova ljubavna teza pomalo usiljena. Ipak, koliko god da su se osećanja menjala a mišljenja usložnjavala, Let It Be je (p)ostao za mene njihov omiljen album. Skup sjajnih pesama ali lišen studijskih eksperimenata, on jedini predstavlja zrele Bitlse kao izvođače i prenosi njihovu živu energiju.

Bitlsi su prestali da nastupaju uživo sredinom šezdesetih, budući da tadašnje ozvučenje nije moglo da nadjača vriske njihovih obožavalaca. I tako, dok su Stonsi (u tom trenutku i dalje u nezanemarljivoj meri njihovi cinični imitatori) polako stasavali u najuzbudljiviji rokenrol bend na svetu, Bitlsi su postali zatočenici studija i veliki eksperimentalisti popa. Zato je Let It Be, kao jedan svirački album snimljen uživo u trenutku kada su oni svesni da su im ovo verovatno poslednji trenuci zajedno, toliko poseban. Ne samo da se odlikuje sjajnim nizom pesama kao većina njihovih albuma, on nudi nešto novo, organske Bitlse.

Naravno, ništa od ovoga se nije desilo slučajno. Od smrti njihovog menadžera Brajana Epštajna u avgustu 1967. godine, Bitlsi su sve više delovali kao četiri individue skupljene silom prilika u jedan sastav. Pol Makartni je pokušavao da ih drži na okupu opsedajući se idejom grupe kao proizvoda i brenda za koji su ostali članovi polako gubili interesovanje.

Snimanje albuma i filma Let It Be predstavlja poslednji napor u građenju ove pop iluzije dok je zapravo dekonstruiše na, u mnogim momentima, neslavan zbir njenih delova.

Sa druge strane, dok je prvi dokumentarac o ovom delikatnom momentu (“Let It Be” Majkl Lindzi-Hoga, 1970.) pružao samo ono što se već i slutilo a to je tužan, napet i gorak kraj jedne od najvećih priča u istoriji popularne kulture, Piter Džekson u svom filmu koristi sve resurse ogromnog snimljenog materijala da, sa zdrave distance i mnogo ljubavi, predstavi razlaz čudesne četvorke kao jedan dinamičan, dirljiv i uzvišen trenutak.

Bitlsi pred snimanje albuma

Da bismo bolje razumeli kontekst u kom se ovo razrešenje odvija nije zgoreg napraviti kratak pregled događaja koji su mu prethodili. Januara te 1969. godine Beli album Bitlsa je polako silazio sa vrhova top listi ali je svet i dalje bio podeljen oko toga da li on predstavlja remek delo benda ili njihov najgori album do tada i dokaz njihove dezintegracije.

Suludo je čitati o ovakvim utiscima sa distance sa koje je jasno da je u pitanju jedan od svakako najzanimljivijih albuma pop muzike, ali u tom momentu kada su Bitlsi navikli javnost da svakim albumom pomeraju postojeće granice pop muzike, i uz to su užasno produktivni i praktično ne prestaju da izbacuju muziku (pri čemu njihove nove pesme sa top lista skidaju njihove “stare” pesme), onda je i loša nedelja nešto što je lako uočljivo, a jedan mi smo Bitlsi i možemo da radimo šta god želimo album odličan povod za razne zlurade spekulacije. Ipak, ako stavimo zaglušujuće glasine i dokona naklapanja na stranu, ovo je jedan za Bitlse karijerno objektivno dobar i uspešan momenat, ono što nije su odnosi među njima i svaka varnica je povod tabloidima za razna spletkarenja.

U tom ranjivom momentu kada pokušavaju da oteraju lešinare i hijene koje su namirisale krv, priželjkujući im skoru smrt, Bitlsi se rezignirani nalaze da probaju da pokrenu mašinu još jednom.

Iako je Beli album začet na njihovom trenscedentalnom odmoru kod Maharišija u Rišikešu, Indiji, jednom mahom prijatnom i plodnom iskustvu za bend koje je trebalo ponovo da ih zbliži i poveže, po povratku u London se snimanje svih tih ideja razvuklo na skoro pet meseci. Džon Lenon je dovodeći Joko Ono na sva snimanja prekršio interni dogovor da žene i devojke ne pristustvuju probama benda, producent Džordž Martin je u jednom trenutku bez najave otišao na odmor, a Ringo Star je napustio bend na dve nedelje. Često su pesme snimane onako kako bi se ko zatekao u studiju, a mnoge su autori snimali potpuno sami. Ova klica razdora će pratiti Bitlse do njihovog kraja dve godine kasnije, a početkom snimanja projekta Let It Be do neke sredine 1969. pratimo njen završni čin.

Bube i bubice

Zgodno je zasebno se osvrnuti na članove grupe u trenutku pre njihovog poslednjeg zajedničkog poduhvata. Ringo je važio za najpouzdanijeg člana grupe i nije bio deo Lenon-Makartni ego igre kojoj se Džordž Harison priključivao. Ipak, ovo je učinilo da doživljava svoj uticaj na tako velik bend minimalnim i već kod izlaska Sergeant Pepper-a je počeo da oseća lošu atmosferu u grupi. Osećao je želju, ali ne i prostor da doprinese. Razvio je interes za fotografiju a onda i značajno doprineo montaži filma “Magical Mystery Tour”. Odmor u Indiji je napustio već posle deset dana ali je napisao i prvu svoju autorsku pesmu u katalogu benda “Don’t Pass Me By“. Po završetku snimanja Belog albuma u oktobru 1968. članovi će se razići a Ringo će ovom novom skupljanju pristupiti kao voljan da da još jednu šansu odnosu u krizi. Uprskos tenzijama koje će nastupiti on će jedini biti uvek tu i dolaziti redovno na probe, često čak i uzalud. U Ringovom ponašanju i raspoloženju (možda zato što je ipak najstariji) je primetan momenat prepoznavanja i prihvatanja trenutka u kom se Bitlsi nalaze za to što jeste. Dok se ostala trojica bore sa razlazom koji bdi nad njima kao utvara, Ringo se stoički nosi sa usponima i padovima kao da zna da je ovo jedan veliki i dugi oproštaj i kao takvog ga svetkuje.

Džordž, kao najmlađi član, nosi teret dokazivanja pred Lenonom i Makartnijem kao pred roditeljima koji ga nipodaštavaju. Čuvajući svoje bolno grlo tokom prve američke turneje stekao je nadimak tihog Bitlsa ali je vrlo rano počeo značajno da utiče na zvuk benda i autorskim delima i svojim sviranjem. Zaslužan je za folk i soul uticaje a najviše za implemetaciju indijske muzike u katalog benda putem različitih udaraljki poput table, onda indijske gitare odnosno sitara i svarmadale, vrste indijske harfe. Harisonov autsajderski pristup je prisutan već na Sergeant Pepper-u, na čiju naslovnicu je ubacio više indijskih gurua i doprineo jednom pesmom koju je napisao i snimio nezavisno od ostalih Bitlsa. Na Belom albumu je učestvovao sa četiri pesme, a ostatak šezdesetosme je proveo zbližavajući se sa Bob Dilanom i Bendom gomilajući muziku koju će uspeti da plasira tek po raspadu benda. Sazrevajući kao kantautor, na snimanju Let It Be projekta, upravo on će se ispostaviti kao najveći faktor rizika, zaglavljen između pasivno agresivnog Lenona i autoritativnog Makartnija. Harison je i prvi Bitls sa solo albumom, instrumentalno-eksperimentalnim Wonderwall Music koji je izdao neposredno pre ovog sastanka benda.

Svega desetak dana posle Harisonovog eksperimenta, Lenon i Joko izbacuju prvi u nizu od tri eksperimentalna albuma Unfinished Music No. 1: Two Virgins sa kontroverznim omotom na kom zagrljeni stoje goli. Pre nego što su ušli u romantičan odnos Joko se kao istaknuta konceptualna umetnica i članica Neo dadaističkog internacionalnog umetničkog pokreta Fluksus zainteresovala za Lenonovu eksperimentalnu muziku, budući i da je sama pokušavala nešto da uradi na tom polju. Ubrzo posle snimanja koje je bilo nalik bezazlenom dečijem igranju ušli su u vezu i Lenonov brak se konačno raspao. Pre izlaska ovog albuma Joko je imala pobačaj što je navodno pratila jedna kratka heroinska avantura, mada je ceo odnos Joko i Džona u ovom periodu zasenčen morem glasina.

Makartni je sa druge strane pokušavao da se nametne kao novi menadžer benda i bio odlučan da bend vrati na noge. Zajedno su osnovali svoju izdavačku kuću Apple corps ltd. koja nije naročito dobro poslovala ali je bila jedan od važnih kohezivnih činioca. Pol je pristupio novom projektu sa idejom da se bend vrati živim nastupima smatrajući da je studijska faza iscrpela i otuđila članove grupe. Tako je i ovaj skup početkom januara 1969. bio pokušaj da kroz dve nedelje spreme materijal novih pesama koje bi izveli na koncertu. Pol je smatrao da će ovaj kratki rok uticati pozitivno na bend.

Pre nego što se zateknemo sa Bitlsima na tom stidljivom i neprijatnom prvom sastanku napomenimo da nam, u odnosu na pomenuti originalni film iz 1970., Piter Džekson daje mnogo dublji i tačniji uvid u ceo proces. Originalni dokumentarac o snimanju albuma je ocenjen kao jedan od najgorih Bitls filmova i puka konstatacija o raspadu i tenzijama. Ne treba ni zameriti reditelju Majkl Lindsi Hogsu jer je radio u okolnostima raspada grupe te vrlo verovatno nije imao prava da slobodno koristi materijal. Džekson zato koristi sav ovaj silan audio i video materijal za jedan intiman i sirov pripovedački manir, puštajući svim tim slikama da progovore, i tako od priče o raspadu pravi priču o poslednjem sastanku benda i priču o pobedi muzike, pa i ljubavi, nad ličnim razmiricama u grupi.

Prvi film tako predstavlja priču o porazu, a drugi o pobedi. Pobedi u kojoj su četiri zadrta, namćorasta individualca ponovo postali ta celina veća od zbira pojedinih delova, ponovo poslednji put postali Bitlsi.

Svetlo, kamere, akcija

Bitlsi se 2. januara 1969. nalaze u ogromnom hladnom londonskom filmskom studiju Tvikenhem da počnu sa pripremom materijala za svoj budući album koji će izvesti uživo, što će biti njihov prvi nastup posle neke četiri godine. Velika skepsa nadvija ideju o novom projektu, i dok producenti predlažu megalomanske ideje da nastup bude održan u antičkom amfiteatru Sabrata u Libiji, Bitlsi se suočavaju sa manjkom materijala i priličnom nezainteresovanošću za ceo projekat. Makartni se već trećeg dana otvoreno žali da mu je muka da izigrava šefa dok ga ostatak benda gleda kao loši đaci strogog učitelja. Džordž u više navrata predstavlja svoje ideje za pesme koje će uglavnom, ako ne računamo kratak valcer koji Džon i Joko odigraju uz “I, Me, Mine”, biti zanemarene. “I, Me, Mine” kao komentar na egocentričnost i samodovoljnost buržoazije nesvesno upire prstom i prigodno oslikava tesan sebičluk u kom se bend migolji. Nekoliko dana kasnije Džon i Pol će poput zaljubljenog para jedan drugom pevati, ispostaviće se, dirljive prozorljive stihove koji govore o kraju njihove saradnje You and I have memories longer than the road that lies ahead, što će Harisona dovesti do tačke pucanja i učiniti da naprasno napusti bend.

U središnjoj tački filma Pol izjavljuje kako će sve ovo biti smešno za 50 godina što je upravo trenutak kada će se Ringo i on upustiti u produkciju Džeksonovog filma. Reditelj Lindsi Hog rezignirano konstatuje da ukoliko mogu da pokažu sve što je snimljeno imaju prilično dobar dokumentarac ali ukoliko kriju ono što se desilo onda imaju samo snimak par loših dana za Bitlse. Ovim se upravo sumira razlika između njegovog i Džeksonovog filma.

Bitlsi ne samo da su snimani celim tokom proba, već i tajno, na ručkovima. Bubica postavljena u vazu sa hrizantemama beleži Lenona kako govori Makartniju da mnogo puta nije imao hrabrosti da mu se usprotivi i da je koristio Harisona da izniveliše stvari u svoju korist.

Posle drugog razgovora sa Harisonom, Bitlsi se dogovaraju da odustanu od TV nastupa i premeštaju se u Epl studio koji je namenski za njih napravio, elektronični genije i prevarant, Grk Janis Aleksis Mardas. Ispred studija ih čekaju apple scruffs, posvećene obožavateljke benda, kojima će Harison posvetiti pesmu na svom prvom solo albumu.

Atmosfera u Epl studiju je mnogo intimnija i komotnija nego u Tvikenhemu. Glasine o raspadu zapljuskuju bend sa svih strana, čemu se Bitlsi podsmevaju i više iz dosade razmatraju eventualne tužbe. Ponovo su fokusirani i dobro raspoloženi poput para koji se pomirio srećan što je sačuvao dragocenost svog odnosa. Ubrzo se dešava i jedna od najbitnijih stvari za ceo projekat a to je gostovanje Bilija Prestona. Bili se upoznao sa Bitlsima još u Hamburgu dok su potpuno anonimni i nakljukani amfetaminom svirali i po dvanaest sati dnevno. Bilija u studio dovodi Harison pošto se slučajno sretnu i Preston se zagrcne od zadovoljstva kada mu ponude da svira sa njima.

Može se reći da je Preston u dobroj meri zaslužan za kvalitet celog projekta jer je pored sjajnih deonica i električne klavirske podloge služio kao talija i dao bendu fanki zvuk koji su Bitlsi retko imali. Lenonu se dopada ideja o Prestonu kao petom Bitlsu, a Harison pominje kako bi bilo dobro kad bi mogli da izbacuju solo albume a da i dalje stvaraju kao Bitlsi. Nažalost, sve ove ideje o “popravci” benda samo svedoče da je ovo zaista poslednji put da će Bitlsi biti u studiju zajedno.

Raspoloženje u bendu je i pored toga vrlo vedro i reminescencije na njihov odmor u Rišikešu su prekrivene toplom patinom nostalgije. Džordž se konačno oseća potpuno opušteno da predstavi svoju odličnu bluz kantri pesmicu “For You Blue na koju se Lenon lepi sa slajd gitarom u maniru Elmora Džejmsa. Uprkos velikom napretku koji je bend postigao Polu nedostaje klimaks u vidu živog nastupa i posle jalove rasprave Lindsi Hogu pada na pamet ideja koja bi mogla da zadovolji Polove showman-ovske apetite, ideja za legendaran nastup na krovu. Ovako je jednim potezom ispunjena i Polova želja za spektaklom i Džordžova za praktičnom anonimnošću, budući da je retko ko mogao da ih vidi, naročito ne sa ulice.

Uzbuđen režiser koji je konačno dobio posao zanimljiviji od onog da besomučno snima probe, određuje raspored kamera istovremeno snimajući nastup i reakcije ljudi na ulici. Bitlsi počinju svirku na iznenađenje i oduševljenje ljudi u prolazu koji ne mogu da vide odakle zvuk dolazi. Momak na recepciji studija iskusno zavlači bobije dovoljno dugo da Bitlsi postignu ono što su planirali. Više pesama izvedenih baš na krovu će ući u završni izbor albuma. Lenon se konačno oprašta od zatečene publike uz čuvene reči:

“I’d like to say thank you, on behalf of the group and ourselves, I hope we’ve passed the audition.”

Uzeći u obzir da je ovo poslednji nastup benda, ova rečenica se tumači i kao opaska na čitavu Bitls karijeru, odnosno poslednje reči samog benda i kraj jedne ere.

Epilog

“Get Back”, kao naslov filma, funkcioniše na više nivoa, što bi rekli, slojevi. Na najosnovnijem predstavlja pesmu koja drži na okupu ceo ovaj materijal, odnosno proces stvaranja, sviranja i snimanja albuma. Važno je naglasiti da je Pol gotovo sve vreme delovao kao pravi benevolenti vođa grupe i svakom dubioznom momentu se suprotstavljao sa entuzijazmom koji je izrodio niz sjajnih pesama. Na drugoj značenjskoj ravni, naslov je namig Bitlsima da se vrate sebi, onome što jesu, onome što ih je na prvom mestu okupilo a onda, na onoj najsuvislijoj, poruka svima nama da preispitamo taj toliko razglaban neslavan kraj benda kao nešto potpuno trezveno, zrelo i prirodno. Kao svedočanstvo da smo decenijama živeli pod pogrešnim utiskom.

Produkciju filma simbolično potpisuju Ringo, Pol i supruge Džona i Džordža, Joko i Olivija, tako konačno stavljajući tačku na priču o najvećem i najuticajnijem popularnom muzičkom sastavu svih vremena, zauvek.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: