Primavera Sound 2023 // ples non-stop

Na sveže okončanoj Primaveri posetioci su ponovo imali mogućnosti da surfuju talasima muzičke eklektičnosti kakvu samo ovaj španski festival može da pruži. Od ove godine, avantura se nastavlja i u Madridu, a pre prestoničkog izdanja možete čitati o impresijama sa katalonskog karnevala.

Nakon prošlog, gigantskog formata, koje su, pored fantastičnog muzičkog programa, obeležili dugotrajni i brojni redovi, odnosno logistički kolaps, novo poglavlje Primavere predstavlja apsolutni trijumf! Za razliku od pustolovine upriličene posle dvogodišnjeg odsustva, ovo izdanje ostaće upamćeno kao ono sa verovatno najboljom organizacijom u njihovoj dosadašnjoj istoriji.

Najveće promene tiču se ukidanja pozornica na delu ostrva koji se dešavao pod okriljem Primavera Bits programa, pravom atrakcijom za ljubitelje elektronske muzike, odnosno dodavanjem nekoliko sjajno strateški raspoređenih bina na Parc del Forum kompleksu. Binance stage dobio je novu lokaciju, VIP deo je, takođe, premešten, punktovi sa vodom, barovi i štandovi sa hranom i pićem skladnije su posloženi, što je skupa dovelo do lakšeg kretanja kroz festivalski prostor i pristupa koncertima.

A, kada smo kod koncerata, opet je Primavera bila na svom vrhuncu, što je već svojevrsni aksiom. Raznovrsna ponuda bendova različitih žanrovskih stilova, sa hedlajnerima čija muzika spaja brojne generacije, odnosno izvođačima na manjim binama koji predstavljaju sadašnjost i budućnost indie i alternativ(n)e/pop scene, festivalski lajnap, prosto, ne prestaje da oduševljava.

Primavera a la Ciutat, odnosno brojni koncerti rasuti po gradskim klubovima upriličeni su i ove godine, a trećeg dana deo ovog programa organizovan je u Parc del Forumu. Tog nultog dana na glavnoj festivalskoj lokaciji posle domaćina u vidu benda La Paloma, dočekao nas je engleski kantautor Jake Bugg. Vremena kada je tadašnji klinac iz Notingema najavljivan kao nova zvezda ostrvske scene, te poređenja sa Bobom Dilanom, ostaju u pluskvamperfektu. I dalje se kreće utabanom folk/kantri-rok stazom, uz sporadične šire pop izlete, koji mu baš i ne pristaju. Ipak, zauvek će ostati „Two Fingers“ i „Lightning Bolt“ kao uspomena na jedan veliki talenat i najplodniji period njegove karijere. Nakon njega, na binu stiže australijska furija u vidu kvarteta Confidence Man. Stacionirani u dnu bine, odeveni u crne kostime i prekrivenih lica, bili su klavijaturista i bubnjar, dok je paradom komandovao liderski muško-ženski par Sugar Bones i, naročito insprisana Janet Planet. Publika je odradila poprilično zahtevan kardio tokom njihovog seta krcatog indie/electropop ritmovima. Fino su se pripremili za nastup, za svaku numeru priredili su određenu (nezahtevnu) koreografiju, smenjivali su se u raznim kostimima usput državši atmosferu napetom bez prestanka. Korektna uvertira pred zvezde večeri – sastav Pet Shop Boys. Britanski synthpop duo, pojačan sa dvoje perkusionista i klavijaturistkinjom, okupljenima je isporučio reviju hitova iz njihove više od četiri decenije duge karijere. Scena je nameštena kao da pokušava da oživi zlatno doba brodvejskog mjuzikla, gde vidimo Neila Tennanta kako se ljulja na jednom od stubova ulične lampe, te umešno i šarmantno, kao što radi već toliko godina, animira publiku najavljujući show poigravajući se sa naslovima njihovih pesama. Takve pop uspešnice koje odolevaju zubu vremena, kao i glas frontmena koji nikako ne gubi na svežini, publika je upijala nezasito jednu za drugom, pritom ne prestajući da pleše od početka do kraja koncerta.

Dve najveće bine na Primaveri su Estrella Damm i Santander i nalaze se jedan pokraj druge. Na prvopomenutoj sam uvodnog dana gledao Black Country, New Road koji su napredovali od prošlogodišnjeg nastupa na mnogo manjoj Binance pozornici. Uspeli su da se stabilizuju nakon iznenadnog odlaska frontmena grupe i sada neguju zvuk u pravcu decentnijeg indie popa. Najviše volim kada krenu sa delikatnijim i mirnijim tonovima, da bi se do kraja stvar rasplamsala na sto strana kada glavne uloge zauzmu klavir, saksofon, flauta i violina. Ipak, osećam da bi im manja bina i intimnija atmosfera više odgovarala. Na novoformiranom Ron Brugal stejdžu čekala nas je post-pank družina iz Lidsa pod imenom Yard Act. Još jedan iz plejade ostrvskih bendova koji ovom žanru udahnjuju nešto autentično, sveže, plesnije, a to prihvatam sa osobitim zadovoljstvom. Setlista se u najvećem delu sastojala od pesama sa njihovog odličnog prošlogodišnjeg debi albuma The Overload, a takva energija i mladalački polet krasio ih je tokom čitave svirke. Siguran sam da nije poslednji put da ih vidimo na Primaveri. Odmah pored te bine nalazio se Amazon Music stejdž, poprište koncerta sastava Ghost. Nesvakidašnji prizor u sred bela bana sa maskiranim muzičarima i teatralnim nastupom, sa jedne strane grlenim pevanjem i podignutim pesnicama, a sa druge ispaljivanjem šarenih konfeta i silaženjem u prve redove. Među hajlajtima je vrhunska obrada pesme „Jesus He Knows Me“ grupe Genesis. Uspeo sam da uhvatim i deo nastupa Brittney Denise, mnogo poznatije kao Sudan Archives. Njena pesma od pre par godina „Come Meh Way“ u mom svetu figurira kao pravi party banger tako da sam bio izrazito srećan kad sam je čuo u koncertnoj izvedbi. Energična, atraktivnog izgleda, naoružana violinom koju mahnito vitla i čini se da je njen prirodni produžetak oduševila je prisutne na Plenitude bini.

Svi smo se uverili u to kakav je genije Anderson .Paak i proteklih godina nam je više puta dokazao njegovu kreativnost i talenat. Zato mi je tromi i mlaki nastup projekta NxWorries, gde mu društvo pravi producent Knxwedge jedno od većih razočarenja. Utisak je da su bukvalno došli da odrade tezgu i uživaju u čarima odmora u Barseloni. S druge strane, bend oko koga je vladalo najveće interesovanje prve večeri, ponovo okupljeni Blur, sigurno je ispunio očekivanja publike. Bolje reći, to zbog čega su posetioci došli na njihov koncert, to su i dobili. Četvorka večitih mladića, predvođena hiperaktivnim Damonom Albarnom, istina, nije krenula punom brzinom, trebalo im je nekoliko pesama da se zaukaju, ali kad su se narihtali krenula je rafalna paljba najvoljenijih pesama koja je trajala do samog kraja. Rasplesana publika uživala je u nostalgičnom putovanju sa britpop kraljevima, kao i nešto ranije sa grupom New Order na istoj pozornici, čini se da se hemija među njima konačno usaglasila, tako da smo svi zajedno dobili jedno nezaboravno iskustvo.

Drugog dana na Dice bini, do koje se dolazi preko mosta natkrovljenog solarnim panelima,  nastupao je novozelandski sastav The Beths. Beskrajno simpatični kvartet poveo nas je na veoma ugodno gitarsko putovanje začinjeno divnim pop melodijama i prijatnim vokalom liderke benda. Idealno poslepodne, tik uz more i pod blagim mediteranskim suncem nastavio sam na jednoj od najmanjih festivalskih bina pod imenom The Vision, gde je nastupala iskusna banda The Wedding Present. Tokom kratkotrajne svirke (kasnije su imali još jednu) David Gedge i ostatak kohorte dokazuju nam da oštrina gitarskih rifova i dalje ne bledi, da je ritam sekcija ubitačna i živa i da sa prolaskom vremena stvari poput „Brassneck“ ili „You Should Always Keep in Touch…“ zvuče još žešće i drskije. Kad smo kod žestokih i agresivnih rifova, pregršt toga nam je priuštila hardcore ekipa Soul Glo iz Filadelfije. Kada ih vidite na sceni, ne možete da ne povučete određene paralele sa bendom Bad Brains. Tokom zasigurno najglasnijeg koncerta na festivalu viđene su brojne, masivne šutke kojima se pridruživao i harizmatični frontmen Pierce Jordan. Četvorka je protutnjala Plenitude stejdžom napravivši pravi pankerski haos za samo 35 minuta svirke. Cupra, jedan od najposebnijih festivalskih prostora, bila je domaćin sastavu The Delgados. Škotska postava ponovo se okupila nakon dvadeset godina, a za ovaj koncert su bili dodatno pojačani nekolicinom pratećih muzičara uključujući i žičanu sekciju i flautistkinju. Obimni instrumentarij ipak nije proizveo ono što bi se dalo naslutiti od takve postavke, tako da zbog neubedljive svirke nikako nisam uspevao da se na pravi način prepustim svirci koja je dopirala sa bine. Ovo mi je možda još jedno razočaranje na Primaveri.

Ipak, kada je reč o najvećem spektaklu čitavog ovogodišnjeg festivala, nema sumnje da slava pripada grupi Depeche Mode. Ekskluziva ovog leta, budući da su im na čitavoj turneji ovo jedini festivalski nastupi, dodatno je povećavala neizdrž i uzbuđenje! U jednom trenutku je delovalo da su se svi prisutni nacrtali ispred Santander stejdža kako bi zauzeli što bolje mesto za ono što sledi. Prošle godine je Andy Fletcher, član benda, prerano napustio ovaj svet, a dinamični duo Dave Gahan i Martin Gore nastavio je sa radom i pre nekoliko meseci objavio novu ploču Memento Mori. Upravo sa dvema pesmama sa tog albuma otvorili su koncert, sa zvukom i produkcijom koji su delovali savršeno. Sigurno da na to možemo da računamo kada je DM u pitanju.

Prvi uzdasi kolektivnog zadovoljstva događaju se kada se sa bine prolome početni taktovi pesme „Walking in My Shoes“. Kočnice su puštene, više nema nazad. Dave svojim glasom, pozama, plesnim pokretima, harizmom demonstrira kakav je izvanredan frontmen. Skidanje jakne i prepoznatljivo mrdanje kukovima na „It’s No Good“ nailazi na salve oduševljenja i vrištanja, pretpostavljate, naročito kod ženskog dela publike. Prva istinska plesna bomba nastala je uz „Everything Counts“ kada je tlo podrhtavalo uz đuskanje desetina hiljada ljudi.

Petnaest studijskih izdanja je iza ovog benda, sa okeanom nezaboravnih i besmrtnih singlova. Pored nekoliko favorita publike iz osamdesetih, ipak su se ovoga puta odlučili za repertoar od devedesetih naovamo. Moram da priznam da mi se najnoviji album ne kotira baš visoko, ali sve tri predstavljene pesme sa tog izdanja uživo zvuče omamljujuće. Naročito „Ghosts Again“ koja ima potencijala za status klasika u njihovom opusu. Dobili smo i rokerski obojene „I Feel You“ i „Pain That I’m Used To“ nakon čega je usledio vrlo dirljiv momenat uz „World in My Eyes“ koju su posvetili preminulom saborcu iz benda dok se njegovo lice, u crno-belom, nalazilo na ogromnom video bimu iza scene. Veliko finale regularnog dela koncerta donelo nam je „Enjoy the Silence“ koju je publika horski otpevala, dok nas je Dave sa uživanjem pratio, pa je čak naterala momke na, reklo bi se, neplanirani produženi džem.

Na bisu najpre „Just Can’t Get Enough“, hit za široke narodne mase, takođe u produženoj verziji kada je izgledalo da cela Barselona igra u Depeche Mode ritmu. Sledi silovita „ Never Let Me Down Again“ uz koju smo doživeli još jedno neizbrisivo iskustvo kada je enormna gomila na livadi ispred glavne bine pravila talase koji su uzburkali obližnje more. Za rastanak sa publikom, Depeche Mode nas je počastio uzbudljivom „Personal Jesus“ ostavivši nas zadivljene i blago ošamućene. Kakav neverovatan koncert! Obećavam da se vidimo makar još jednom!

Međutim, ovo nikako nije bio kraj Primavere. Na Dice bini vrlo živopisan i razdgragan nastup priredio nam je sastav Nation of Language uz kombinaciju retro i savremenih synthpop zvukova, a stigao sam i da se bacim u par šutki na svirci pank veterana iz grupe Bad Religion. Jedan od najtraženijih i najaktuelnijih producenata i di-džejeva današnjice, Fred Again.., takođe je rasplamsao strasti na istom mestu gde je malo pre toga DM pokorio festival. Britanac je kreirao pulsirajuću mešavinu popularnih traka sa raznim elementima poput house, EDM i UK garage zvuka, dok su se na velikom ekranu smenjivali snimci njegovih legendarnih audio poruka. Kad nisam uspeo da ih vidim na našim prostorima, uhvatio sam Lebanon Hanover u gluvo doba noći u Kataloniji. Mračni duo leti na krilima post-panka, hipnotičkog i oštrog zvuka, koji kad čujete ostanete priljubljeni uz njih poput magneta. A i nije loše đuskati po sada već nižim temperaturama. Za završni rejv i poslednju dozu đuskanja ove večeri, a i sam kraj moje ovogodišnje Primavera avanture (nisam ostao poslednjeg dana), bio je zadužen prominentni elektro producent Dan Snaith (poznatiji kao Caribou) koji je ovde nastupao pod imenom Daphni. Svojim miksom house, bass, elektronskog i synthpop zvuka nije pokazivao milosti prema našim dobrano umornim nogama. Omaleni Pull&Bear stejdž, tokom ovih par dana bio je utočište fanova raznovrsne elektronske muzike, ali titulu najbolje žurke odnosi upravo kanadski muzičar.

Primavera Sound još jednom dokazuje zašto je šampion među evropskim festivalima. Jednostavno, u ovakvoj konstelaciji, teško da može imati pravog konkurenta. Barselona je položila ispit sa najvišom ocenom, a siguran sam da će sve besprekorno proći i u Madridu (ako vremenske prilike dozvole). Adios Primavera, nadam se da se vidimo i sledeće godine!

*fotografija: Primavera Sound/ Christian Bertrand