PRIMAVERA SOUND 2022 (#2): MAGIJA SE NASTAVLJA

Ne stišava se početno oduševljenje nakon prvog dana Primavere. Naprotiv! Pred vama su impresije sa druge večeri fantastičnog festivala u Barseloni!

Organizatori su se potrudili da u najvećoj meri isprave propuste od proteklog dana, a koji se tiču dugih čekanja u redovima, nedostatka punktova sa vodom i logističkog haosa sa gradskim prevozom, tako da je festivalcima sada omogućeno da u poboljšanim uslovima uživaju u svirkama.

A, što se samih koncerata tiče, tu se ništa nije promenilo. I dalje je sve na vrhunskom nivou!

View this post on Instagram

A post shared by Primavera Sound (@primavera_sound)

Muzičko putovanje drugog dana festivala otpočeli smo sa novim biserom britanske post-punk scene. Wet Leg čine dve devojke, Rhian i Hester, koje su za potrebe koncerta pojačane sa još tri momka u sastavu. Njihova popularnost od momenta kada su bukirane za Primaveru do momenta kada su nastupale porasla je strašnom brzinom što dokazuje i broj ljudi ispred Cupra pozornice. Iako im je ovo drugi nastup u Barseloni (svirale su i nultog dana), izgledalo je da su iznenađeni ovolikim odzivom publike. Njihovo hvaljeno debi izdanje, koje su izveli gotovo u celosti, zvuči poletno i uzbudljivo, dok su članice benda pokazale da poseduju potrebnu dozu harizme i šarma čime su nas kupile na keca. Ako nastave u ovakvom maniru, smeši im se lepa budućnost.

Koncert jednog od najjačih bendova na svetu u ovom trenutku ispunio je sva moja očekivanja. Književnim rečnikom rečeno, Fontaines D.C. su ra-zva-li-li! Irski kvintet svirački deluje nadmoćno, poseduju drskost i lucidnost kojom ruše sve pred sobom! A frontmen Grian Chatten je priča za sebe. Negde sam pročitao da je on kombinacija Damona Albarna, Iana Curtisa i Liama Gallaghera, samo je još više cool! To mogu sada da potvrdim iz prve ruke! Njegov hod po bini, pogledi koje upućuje okupljenim posetiocima, strastveno pevanje, snažno stiskanje mikrofona kao da mu je poslednji put totalno okupira vašu pažnju –  ne možete mu se odupreti. Što se tiče repertoara, dobili smo sve ono što čini esenciju ovog benda. Od udaračke “Televised Mind”, odnosno depresivne “I Don’t Belong” preko rok balade “I Love You” sve do pankerske “Boys in a Better Land” i velikog finala u vidu “Jackie Down the Line”. I sve je zvučalo brutalno dobro! Najozbiljniji kandidat za najbolji koncert celokupnog festivala.

View this post on Instagram

A post shared by Primavera Sound (@primavera_sound)

The National i Primavera Sound idu jedno uz drugo kao osvežavajuća sangrija po vrelom letnjem danu. Američki bend deluje kao neodvojivi deo ovog festivala te se njihov sinoćni performans može okarakterisati kao još jedan spektakularni klasik u njihovoj zajedničkoj istoriji. Za razliku od nastupa na Szigetu, Matt Berninger bio je umnogome decentniji i smireniji (u jednom trenutku rekao je “Now I’m just high!”), nije bilo preskakanja zaštitne ograde, bespotrebnog kreveljenja i raštimovanih, pijanih ispada. Imajući to u vidu, doživeli smo predivno koncertno iskustvo. Za pamćenje.

Družina iz Ohaja rešila je da koncert otvori starim favoritom Don’t Swallow the Cap. Pun pogodak jer je usledila erupcija oduševljenja među okupljenom publikom. Zahvalnica bendu što su najveći deo setliste činile pesme sa albuma Trouble Will Find Me, Boxer i High Violet koji su mi i najdraži. Napravili su odličan balans bržih stvari za đuskanje poput “Mistaken for Strangers”, “Slow Show”, “Apartment Story” ili “Day I Die”, odnosno omiljenih balada kakve su “I Need My Girl” ili “Pink Rabbits”. Blizanci Dessner, Aaron i Bryce često su nam priređivali sopstveni show praćen uzbudljivim gitarskim solažama ispred svog frontmena koji je svojim prepoznatljivim dubokim vokalom šarmirao publiku. Pred sam kraj čuli smo eksplozivnu “Mr. November”, te lako zapaljivu “Terrible Love” čime je zapečaćen potpuni koncertni trijumf.

The National, foto: Eric Pamies

Potom je došlo do selidbe na obližnji Pull&Bear stejdž gde nas je dočekao novi hedlajner Beck. Ovaj kalifornijski muzičar nije izgubio ništa na svojoj svežini i mladalačkoj energiji koja ga prati od početka karijere, evo, već, tri decenije. Sinoć se činilo da je otvorio najveći zabavni park pored mora i pozvao nas sve da se pridružimo atraktivnoj muzičkoj vožnji. Šef parade, zajedno sa četvoročlanim pratećim bendom na sceni, izveo je masivni repertoar od preko trideset pesama prošetavši nas kroz razne periode sopstvenog stvaralaštva i najraznovrsnije žanrove od bluza i plesnog popa do hip hopa i kantrija. Skakutao je sa jednog kraja pozornice na drugi, dobacivao publici na španskom, a na bimu iza njega smenjivale su se koloristične animacije koje su dodatno pojačavale celokupan dojam. Bili smo preplavljeni svim tim šarenilom odjednom. Najsvetliji momenat svakako je horsko pevanje vanvremenske “Loser” nekoliko desetina hiljada duša. Još jedan u nizu nezaboravnih koncerata.

Beck, foto: Dani Cantó

Do kraja večeri pogledao sam još i hiperproduktivne King Gizzard & the Lizard Wizard na krcatoj Binance pozornici. Nemojte me shvatiti pogrešno, sama svirka bila je odlična –  mnogočlana australijska ekipa pegla bez kompromisa, tu zbora nema. Samo falile su poznatije stvari, da ne kažem hitovi, od kojih bi koncert proključao. Reč je u tome što je ovo tek prvi od pet zakazanih svirki benda na ovogodišnjoj Primaveri, tako da verujem da doziraju pesme iz njihovog pozamašnog kataloga i prave kombinacije samo njima znane. Ipak, dobismo na samom kraju trinaestominutnu verziju raspojasane “The Dripping Tap” čime nas ostavljaju željne do sledećeg susreta.

*naslovna fotografija: Fontaines DC, foto: Eric Pamies