Da li imate preko 18 godina?

Predrag Gojković Cune – ostanak u legendi

1932 - 2017

Ovog vrelog julskog petka napustio nas je Predrag Gojković Cune. Simbol zlatnog doba zabavne i narodne muzike. Korifej starih dobrih vremena u kojima su pevači bili gospoda a svaka šuša nije mogla da se ušunja tek tako u radio Beograd ili Sarajevo…

…ma čekaj bre… ne možemo ovako malokrvno o Cunetu. Ima vokalnih solista od kojih možemo da se oprostimo ovako nekim suvonjavim redakcijskim buketićem opštih mesta i šture biografije. Veliki greh bi bio da rekapitulaciju Cunetovog grandioznog opusa svedemo na pomen par hitova i sedativ u vidu prisećanja na imaginarna stara dobra vremena. A baš to je angažman za koji se opredeljuje većina medija (bar onih malobrojnih koji su napisali nešto više od onoga što je objavio mrtvozornik)

Budimo zato nedvosmisleni u startu: umro je rodonačelnik begefanka, autentična legenda našeg društva i najveći pevač koji je ikada pevao na ovom imaginarnom prostoru zvanom naša domovina. Bez obzira koliko je aktuelni trenutak pun sete mislim da nije trenutak za tugovanku u vezi sa Cunetovom karijerom ili lamentom zbog bojazni da skoro nećemo imati sličnu figuru. Danas je vreme, više nego juče a manje no sutra, da se strasno pozabavimo glorifikacijom Cunetovog života i dela.

Od prvih snimljenih sekundi na Radio Beogradu 1939. godine pa sve do skoro kada je Cunetov magični glas poslednji put poslao zvučne talase ka nekom električnom pojačalu niko osim njega nije bio u stanju da tako široko gađa target grupe.
Za početak pođimo od te luckaste opsednutosti latino i meksičkim ritmovima, tog hladnoratovskog eskapizma u tropikaliju. Nije Cune naravno bio jedini koji se bućkao u toplim karipskim vodama ali za razliku od većine drugih interpretacija koje su ostale kao anahrone zvučne slike, Cunetov mazni baršunasti glas i dan danas čini da se pored vas materijalizuje ledena čaša kašase i ventilator koji se lenjo okreće.

Nastavimo sa šansonom i kanconom, možda i prvim neuhvatljivim evropskim standardima koje smo bezuspešno pokušavali da dostignemo. Temelj današnje dominantne kulturne politike koja poučava da nam je civilizacijski mesto u evropskoj grupi naroda bez dileme čine i domaće verzije francuskih, italijanskih i španskih evergrinova. Slušajući te iste pesme dokazivali smo da smo kadri da stenjemo i meračimo uz iste stvari kao i naši uzori iz razvijenog sveta. Cunetove interpretacije po pravilu donose briljantno pevanje ali i veoma suptilnu dozu erotizacije. Kad Cune peva La Violeteru prosto se naslađuje sričući svaki slog, izgovarajući svaku reč i kao da možemo da vidimo kako sugestivno namiguje gospođi u prvom redu.

Nije čika Cune zaboravio ni naše časne sugrađane koji su u kredencu pokraj porcelanskih figurina irvasa i kristalnih čaša iz Karlovovih Vari krišom držali fotografije Josifa Visarionoviča i Envera Hodže. Njima i svima onima koji su potajno ili javno snivali o stepi, snegu, tajgi i brezama otpevao je neke od najtoplijih ruskih romansi. Toplina i maznost njegovog glasa učinila je više za afirmaciju ruske stvari od Ostrovskog i Turgenjeva.

Što nas dovodi do Cunetovog domaćeg terena – narodne muzike. Od svog premijernog nastupa u etru u osvit invazije na Poljsku pa sve evo do petka Cune nas je brižljivo učio šta da slušamo i u čemu da uživamo. Kao neki narodnjački Sveti Sava, snimao je besomučno muzičke dragulje od Slovenije do Makedonije, pakujući ih u oblandu koju ćemo umeti da konzumiramo. Odrastanje na usijanom beogradskom bitumenu blagosiljalo ga je slobodom da ne robuje ni jednoj vrsti hiperlokalne redakcije narodne muzike. Antologijske interpretacije zabeležio je kad je u pitanju šumadijska muzika ali i sevdalinka, vojvođanska tamburaška muzika, južnjački melos ali i specifična vrsta međuratne varoške muzike, onoga što se danas idiotski naziva starom dobrom narodnom muzikom.

Širinu palete kad je u pitanju geografsko poreklo Cune je ispratio i u emotivnom registru. Najveći deo njegovih hitova mogao bi se okarakterisati, bez ikakve negativne konotacije, kao easy listening folk. Kultne stvari poput Kafu mi draga ispeci, Ljubav mi srce mori, Zapevajte pesme stare Bele ruže nežne ruže predstavljaju jeftiniji deo ponude svakog kafanskog orkestra. To nisu tanatoske himne uz koje se lomi inventar već većma setni klasici uz koje diskretno mogu da uživaju i slušaoci nenavikli na primitivni balkanski menadžment osećanjima. To su antologijske pesme koje su nam omogućile da mikrodoze sevdaha konzumiramo i sa dragim osobama koje inače nisu sklone ovoj vrsti zvučne narkomanije.

U duplom dnu ispod ovih poštovanih numera nalazi se portfelj najskupljih hipotekarnih pesama, onih stvari zbog kojih se veoma lako i brzo pozdravljate sa svojim raciom. Cunetova verzija Stani stani Ibar vodo zlatni je etalon, ISO standard, krštenica i pasoš srpske narodne muzike. U isto vreme i samouverna i beskrajno tužna. Iz Cunetove S one strane Lipovice o prigradskom čemeru će učiti i apostoli bedaka Vida Pavlović, Boban Voz i Boban Piromanac. Janičar je, na primer, toliko monumentalna stvar da će mu i Cunetova karijera biti pretesna pa će svoj život, pomalo prerušen, nastaviti i kroz stvaralaštvo Sinana Sakića. Na posletku pesma koja verovatno spada u top 3 najboljih pesama svih vremena, minimalistički dijamant Pšeničice sitno sjeme. Ovaj sevdaliski rahatluk pevale su i Zehra Deović, Beba Selimović i Hanka Paldum ali uz dužno poštovanje damama u poređenju sa izvođenjem čika Gojkovića zvuče kao deveti ešalon ozbiljnog pevanja. Cune je u ovoj dirljivoj starovremenskoj tinejdžerskoj tužbalici i narator i veliki čovek od abonosa koji umesto metalnih klapni klarineta kroz usta ispušta hipnotički zvuk koji drhtuljavo šara kroz nekoliko oktava. Ovo je nacionalna srebrnina koju ponosno možemo da iznesemo pred bilo koga.

U poređenju sa ovakvim jonosferskim muzičkim dometima po malo je besmisleno čeprkati po nekim privatnim budžacima tragajući za nekim pikanterijama. Cune je, međutim, i u ideološkom smislu uspeo da bude polivalentan. Nekoliko godina koje je proveo pevajući u Čikagu mojima, znaš ti dobro kojima, iskorišćene su od strane kadrova iz nekog komesarijata za kulturnu i ideološku dekontaminaciju za optužbu da zabavlja reakcionarnu dijasporu. Po povratku mu je, kao i mnogima sa sličnim gresima sledilo kratkotrajno hlađenje u vidu odsustva iz medija. Tako da je iako Titov ljubimac i državni umetnik par ekselans Cune i u ideološkom smislu uspeo da namigne svakom ko je imao dobru volju da u tim stihovima nađe nešto što ga inspiriše a da pritom nije morao da se bavi jeftinim politikanstvom.

Sve manje imamo kulturnih poslenika koji bez lukrativnih interesa imaju ambiciju da se obraćaju i Srbiji koja letuje u Leptokariji i onoj koja letuje u Vodnjanu. Malo je danas onih koji spajaju i kolerike i flegmatike. Cuneta više nema, ali on je tu misiju još ranije okončao i “u ruke” nam predao tutorial koji nam veoma jasno pokazuje da od nas samih zavisi gde ćemo se tačno susresti. Jedni sa drugima i sami sa sobom. Od nas samih najviše zavisi da li ćemo verovati u mogućnost nekog novog Cuneta ili ćemo nastaviti da insistiramo da je naše društvo sastavljeno iz ulja i vode.

Broj pretraga za Cunetovima pesmama u Jutjubovom search-u će se, može biti, smanjivati svakodnevno ali cvaki put kada se bude pekla kafa na brdovitom Balkanu njegov dobri duh bdiće nad nama.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: