Posle sedam godina pauze On Tour vas zove na novi rodeo

Beogradski trio On Tour posle sedam godina diskografske pauze vraća se na scenu raskošnim četvrtim studijskim albumom „Semi-final Hour of the Flood“. Album u izdanju Pop Depresije dostupan je na svim digitalnim platformama, kao i u limitiranom tiražu na ploči. Dizajn omota delo je Aleksandre Jovanić.

Mnoge stvari na albumima On Tour su konstante: pesme pišu Ika ili Vlada ili ponekad oboje, Marko unosi celu paletu emocija mandolom, a gosti sa sobom donosu darove i usput obogate aranžmane instrumentima ili glasovima. „Semi-final Hour of the Flood“ u suštini ne razlikuje se mnogo od prvog albuma ili „Folkrock“ ili „Don’t It Make You Want To Go Home“. Osim što se razlikuje u svemu. Na novom albumu On Tour dodali su katarzu, baš sve nijanse čežnje i neku neočekivanu smirenost i spoznaju da će sve biti kako mora da bude.

„Nekome će sigurno biti bolje, samo najverovatnije ne nama“, rekao je Marko Ćebić o novom albumu i to lepo opisuje stanje stvari. Album je sniman u periodu zima-proleće 2024. godine u Down There studiju na Novom Beogradu, u produkciji Uroša Milkića. Pored poznate trojke Smolović-Ćebić-Marinović, na albumu svira, pre svega, Glib ritam sekcija Nemanja Sarić-Saša Radojević, a gosti su brojni prijatelji/saradnici/familija On Toura. Možda je i najbolji primer šta sve može da se uradi uz malu pomoć prijatelja pesma „There’s a Dream, I Can’t Repeat“ na kojoj se na jednom mestu (na delti Misisipija?) spajaju gitare Marinovića, Milana Glavaškog i Nenada Pejovića u ukletoj himni svih autsajdera.

Na albumu se nalazi osam pesama, a prvi singl je A1, „This Ain’t My First Rodeo“. Ivana Smolović o pesmi kaže: „Prvi singl je susret starih prijatelja sa našeg prvog spota „Arrows“, nakon svih izgubljenih bitaka, propuštenih života i prokockanih prilika. Na Azurnoj obali, u hotelu sa 6 zvezdica.“

Svaka priča mora da ima svoj epilog, a nema boljeg kraja od ovih par rečenica koje je o albumu „Semi-final Hour of the Flood“ napisao prijatelj grupe Aleksandar S. Janković: „Zamislite poznog Džonija Keša koji se vratio sa takmičenja recitatorske sekcije, diskvalifikovan jer je odrecitovao recitaciju o kraju ljubavi, verovatno i sveta. Pesma se tu i završava, posle minut i po teksta, ali onda kreće distorzirani kraj sveta uz uklete ženske udaljene vokale zavijene u eho. Da je pravde, ovaj deo bi trajao bar deset minuta. Ali te pravde nema, kao što je nema ni u životu.“

„Hvala svima koju su deo svog života utkali u ovo naše ludilo”, sumira sve u jednoj rečenici Vladimir Marinović.

Fotografije: Milica Mitić