Da li imate preko 18 godina?

Poli Džin Harvi kao protestna pevačica

Kako je PJ Harvey od gitarske heroine završila u mulju političkog aktivizma.

Da bi bolje razumeli Pi Džej kao autorku jednog od najznačajnijih opusa u istoriji rokenrola zgodno je prisetiti se jedne indikativne protivrečnosti koju je iznela u javnost još dok se ona nije odrazila na njen rad, bar ne očigledno. U pitanju je jedan intervju koji je dala sredinom devedesetih (neposredno po izlasku albuma “To Bring You My Love”) tokom kog je izjavila kako i pored sve buke i besa, koje emituje kako u pesmama tako i uživo, ima potrebu za tišinom i osamom, porivima koje zadovoljava na roditeljskoj farmi u Korskomu (Dorset, UK), selu sa jedva nešto više četiri stotine stanovnika.

Ova protivrečnost je obeležila prve dve dekade njene karijere, i dok je tokom devedesetih bila ultimativna gitarska heroina i držeći se rokenrol kanona i arhetipa isporučila najznačajnije albume u svojoj karijeri, prvu dekadu novog milenijuma je obeležila sporadičnim izdanjima (svega dva studijska albuma) a onda i promenom u pristupu, kako u pisanju tako i u izvođenju. Za potrebe ovog teksta nije neophodno da se previše vraćamo unazad, ali je zgodno pročešljati albume koji su prethodili novom protestnom poglavlju njene karijere ne bi li locirali začetke ili naznake društveno političkog angažmana koji sada obuhvata svaku poru njenog stvaralaštva.

rsz_pj_harvey__recording_in_progress__2015_an_artangel_commission_photograph_by_seamus_murphy_1

Kada su prva dva albuma u pitanju (“Dry” i “Rid of Me”) ono što očigledno preovlađuje na njima je divlja borba sa sopstvenom seksualnošću a onda neminovno i borba polova. Od I’ll wash your feet na prvom do Lick my legs na drugom albumu, PJ naizmenično menja uloge pokorne i verne žene kao i one dominantne i agresivne koja ima želju da objekte svoje želje ponizi. Opet, ovi naizgled feministički momenti dolaze iz želje da se ukrote divlji hormoni koji su tresli PJ dok je snimala ova dva albuma i koji su zaslužni za tu klackalicu između željene dominacije i stida, odnosno submisivnosti. Jedina pesma koja se naizgled odvaja od ostalih je “Yuri G” gde PJ priželjkuje da je Juri Gagarin na prvom letu u svemir ne bi li utolila svoju čežnju za sjajnim i hladnim mesecom kojim je opčinjena što je klasična pesnička metafora za neuzvraćenu ljubav. Ova pesma je značajna i zato što otelotvorava motive strasti i žudnje kao odrednice početka njene karijere.

rsz_8573

Kao veliki i kompleksni autor Poli Džin je nužno bila izuzetno osetljiva na bilo kakva poređenja i pokušaje klasifikacije. Tako je odbacila feminizam kad su pokušavali da je gurnu u riot girl talas koji je bujao sa druge strane Atlantika, a poređenja sa Peti Smit je škartirala kao lenjo novinarstvo.

rsz_34285fa6c05d1ca4f1a3378ce562757a20161913545121

Teme sa prva dva albuma su obeležile i nezanemarljiv deo naredna dva, naročito sada već kultnog “To Bring You My Love“. “Send His Love To Me” se lako mogla naći i na prethodnim izdanjima, ali ono što je ovaj album izdvojilo od prethodnih je to što je ovo bilo ubedljivo najmračnije izdanje PJ do tada. Od naslovne numere u kojoj na hodočašću pustinjom spava sa đavolom ne bi došla do svog ljubavnika ili spasenja kroz Hrista, preko opsesivnih i sablasnih pesama u kojima preti svojim bivšim ljubavnicima nerođenom decom (“C’mon Billy”) te davljenja te iste dece u reci (“Down In The Water”), do iste one submisivnosti samo mnogo dublje i mračnije gde se stavlja u ulogu prostitutke koja radi za svog makroa (“Working For The Man”), ili uplakane udovice koja sluti kako bi smrt njenog muža mogla da bude i njen kraj (“Teclo”). Submisivnost ovde nije zadržana samo za ljubavnike već i za Boga, odnosno Isusa, koga PJ doziva u pomoć na gotovo svakoj pesmi. U tom smislu album se sa pravom može uzeti za konceptualno delo budući da od skupa svojih delova, odnosno pesama, pravi univerzalan i konzistentan narativ o jednoj potrazi koja se u poslednjoj pesmi razrešava sa He came bathed in light and the splendor and glory, I can’t believe what the lord has finally sent me.

rsz_screenshot_3

Pre sledećeg studijskog albuma PJ je snimila zajednički album sa Džonom Perišom. Iako je pravljen kao session album ovde se nalazi nekoliko ozbiljnih pesama, ali najbliže što Poli stiže do kakvog takvog angažmana je na pesmi “Civil War Correspondent”, ali i tu koristi građanski rat samo kao metaforu za ljubavničku svađu.

“Is This Desire?” može da se poredi sa zbirkom priča. U samim naslovima pesama se nalazi nekoliko ženskih imena, a pesme su nalik slice of life slikama grešnih i nesrećnih ljudi koje atmosferom asociraju jug Sjedinjenih država. Gotovo sve pesme su tematski na direktan ili indirektan način posvećene ženama, a u mnogo njih protagonistkinje se pominju po imenu. Naravno, gomila ovih junakinja može da se posmatra kao niz različitih alter ega same Poli Džin, naročito ako se uzme u obzir da je sama govorila koliko se uživljava u likove koje “tumači”.

Ono što se spremalo posle ovog albuma je momenat koji će nepovratno promeniti njenu karijeru. Pred zoru novog milenijuma PJ se zaljubila i snimila je svoj magnum opus, jedan od najboljih rokenrol albuma svih vremena, apokaliptični Stories From the City, Stories From the Sea.

Album o ostvarenoj ljubavi i opasnostima i izazovima koje prate svaku ozbiljnu ljubavnu vezu, na kom nam se PJ po prvi put neposredno obraća, i dalje ne sadrži nikakve “angažovane” pesme. Najbliže tome je društveni komentar u hektičnoj “Whores Hustle and the Hustlers Whore” koji je daleko od eksplicitnog. Kao prva pesma u kojoj se PJ buni protiv nečeg eksternog, ona se može uzeti za prvi primer protestne pesme u njenom katalogu, ako odbredbu “protestna” shvatimo malo šire od tradicije Greenwich Village kantautora. Razlog zašto izdvajam ovaj album je i zato što kao zenit jedne karijere, ostavlja u senci narednih deset godina koje će za PJ izgledati kao jedan dugi mamurluk. Od osrednjeg i dosadnog “Uh Huh Her” do duboko depresivnog i zabrinjavajućeg “White Chalk” na čijem omotu PJ nosi viktorijansku haljinu koja je prvi znak mistifikacije i novog poglavlja u njenoj karijeri.

rsz_pj_harvey_in_2007

Čini se kao da je rokenrol život toliko iscrpeo i ispraznio PJ da je morala da potraži novi identitet. Namerno preterujem, ali mislim da razlog ove promene leži u krizi smisla koju je osetila tokom ovog dugog mamurluka na početku milenijuma te je rešila da radi nešto svrsishodno i prilazi pisanju sa konkretnijim namerama. Ovakva stvar je uvek mač sa dve oštrice, ali sreća pa je prvi album tog opredeljenja prilično dobar. Tu se vraćamo na priču o PJ kao jedinoj devojčici u malom engleskom selu koja trideset godina kasnije u obližnjoj crkvi snima svoj prvi protestni album, i na omote izdanja više ne stavlja svoje portrete tako prebacujući fokus sa sebe kao stvaraoca na teme o kojima peva.

Pre nego što je odlučila da svom protestu da globalni karakter, rešila je da prvo očisti svoje dvorište i pozabavi se voljenom Engleskom. Posvećeno se predajući pitanjima koje je duboko tište uspela je da snimi najbolji album u drugoj fazi svog rada.

“Let England Shake” je dirljiv album o duhovima koji vekovima proganjaju gordi Albion, a sa njim i senzibilnu Harvi. Od ponositih hvalospeva svoje domovine do preispitivanja mračnijih trenutaka njene prošlosti ovo je omaž Engleskoj u svoj njenoj bedi i sjaju. Album je pisan skoro tri godine, a snimljen je za pet nedelja u crkvi u Dorsetu. Ova iscrpna priprema je uključila kao uticaje poeziju Harolda Pintera, T. S. Eliota, slikarstvo Salvadora Dalija i Fransiska Goje, a Poli Džin je pored toga istraživala istoriju konflikta uključujući bitku na Galipolju, kao i savremena svedočanstva civila i vojnika iz Iraka i Avganistana. Za zvuk albuma je bilo presudno njeno upoznavanje sa Autoharfom, a onda i traženje novog glasa koji bi odgovarao instrumentu.

rsz_cover__300rgb2__82948_zoom

Ovaj antiratni album otvara naslovna numera koja se bavi stradanjem Engleza u Velikom ratu i nespremnosti Amerike da se priključi saveznicima. “The Last Living Rose” je dirljiva posveta Engleskoj i zavet lojalnosti svojoj otadžbini koju otvaraju gordi i odvažni stihovi Goddamn Europeans, take me back to beautiful England. Na ovom albumu PJ prvi put prihvata na sebe ulogu novinara koji izveštava sa lica mesta i tako u sumornoj “All and Everyone” dok šeta među leševima vojnika postaje neka vrsta galipoljske devojke ove Pirove pobede saveznika. Najbolji primer ovakve vrste pisanja je pesma “On Battleship Hill” tokom koje nas PJ uz samo jedanaest vrlo slikovitih stihova, nalik filmskim kadrovima, premešta direktno u engleske rovove Velikog rata. U narednoj pesmi “England” se pretvara u pijanog uličnog svirača koji peva rodoljubivu pesmu kao poručenu od kraljice lično, ali preokret pravi sempl Said El Kurdija koji se pomalja iz pozadine i tako nas vraća u sadašnost, odnosno Bliski Istok gde Amerika kao ćerka britanskog imperijalizma uništava sve što joj dođe pod ruku u ratu protiv terorizma. Svojim savršenim aranžmanom i gotovo sablasnim krešendom na kraju “In the Dark Places” nastavlja utvrđen narativ i pretvara album iz antiratnog u dirljivu elegiju.

Od ovog albuma je prošlo pet godina i teško je bilo pretpostaviti šta se može očekivati od novog “The Hope Six Demolition Project”. Nije bilo naznaka da bi se mogla vratiti gitarama, ali ni onih (ako izuzmemo pesmu posvećenu zatvoreniku iz Gvantanama) da će prethodni album otvoriti novo protestno poglavlje u njenoj karijeri. Vesti o utiscima sa prvih izvedbi novih pesama ili tekstovi koji su se pojavili nešto ranije nisu ulivali poverenje, šta više stvorili su priličnu skepsu prema pravcu na koji se PJ odvažila. Na kraju, iako predstavlja korak unazad po kvalitetu, u odnosu na “Let England Shake”, novi album je korak napred u autorskom apetitu. Ona ovde više ne govori o lokalnim već globalnim problemima. Sa kolikim uspehom joj je to pošlo za rukom saznaćemo u narednim redovima.

rsz_pj-harvey-the-hope-six-demolition-project

Album je inspirisan njenim putovanjuma sa fotografom Šejmusom Marfijem tokom kojih su obišli Kosovo (“The Wheel”, “Chain of Keys”), Avganistan (“The Ministry Of Defence”, “Dollar Dollar”), i Vašington (“Community of Hope”). Poli je beleške sa ovih putovanja pretvorila u pesme u kojima je slično kao na pretodnom albumu pokušala putem slika da nas izmesti i poveže sa problemima savremenog društva. Iako se ovde ograđuje stihovima poput I took a plane to a foreign land / And said, I’ll write down what I find te nas tako upućuje da je ovaj album samo jedan putopis protkan stavovima koji su došli iz neposrednog iskustva boravka na pomenutim destinacijama, problem nastaje kada ovom maniru pisanja suprotstavlja različite elemente ne bi li pesme učinila značenjski složenijim što bi bilo sasvim legitimno da nije toliko usiljeno. Tu leži i osnovni problem albuma, jer dok ne sumnjamo u empatiju i iskrene namere autorke, ostaje pitanje koliko je se ovi problemi zaista tiču. Indikativno je i da je PJ odbila da daje intervjue povodom albuma, a u svetlu kontroverzi koje je prvi singl “Community of Hope” izazvao u Vašingtonu pitanje je da li se na to odličila iz straha ili to možemo da čitamo kao legitiman umetnički stav. Bivši gradonačelnik Vašingtona joj je uputio podlu ali pronicljivu uvredu poredići je sa Pirs Morganom, kraljem britanske tabloidne štampe, dok su kritike stigle i od lokalnog stanovništva, odnosno neprofitne organizacije koja nosi isto ime kao i problematični singl, a koja je sa pravom optužuje za površnost kojom je pristupila pisanju.

Numera “Ministry of Defence” je možda i jedina ubedljiva pesma sa apokaliptičnom slikom razorene zgrade ministarstva u Avganistanu koju PJ uz pozajmljen stih T.S. Eliota završava slikom Scratched in the wall in biro pen, This is how the world will end. Komentarišući ekološke probleme u pesmi “River Anacostia” PJ vrlo neukusno ubacuje seplove mantri crnačkih robova u pokušaju da poveže i napravi paralelu između robovlasništva i ekološke neodgovornosti američke vlade. U ovim naporima da po svaku cenu bude relevantna PJ nažalost gubi kompas i na dobrom delu albuma ti njeni napori deluju komično, a u nekim slučajevima čak i groteskno. Sve ovo ukazuje na to da je Harvijeva uzela prevelik zalogaj i da ovako površnim tumačenjima može privući samo prilično ograničenu publiku. Budući da peva o globalnim problemima postavlja se pitanje kome se uopšte obraća, pošto ovo sigurno neće biti muzika koja će se slušati u Americi, Avganistanu ili Kosovu, a sa druge strane materijal je suviše benigan da bi probudio pažnju nekakvih levičarskih grupa ili barem ljudi sličnih pogleda.

rsz_pj_harvey_3000

U vremenu površnog kulturnog konzumerizma aktivizam je poželjniji nego ikada, naročito kada dolazi od strane poštovanih umetnika, ali ovaj skup skica o ljudima i nesrećama koje PJ ne bi mogla da razume ni da se preseli u jednu od tih zemalja nije dovoljan da pokrene ni smislenu raspravu, a kamoli nešto više.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: