Početak leta u osam albuma

Nedavno smo pisali o regionalnim albumima koju su najviše okupirali našu pažnju, a sada je na redu svetska produkcija. Egzotika, eksperimentalnost, eklektičnost, energija, ekstatičnost! Dobrodošlo leto!

Purple Mountains / Purple Mountains (Drag City)

David Berman, nekadašnji lider sastava Silver Jews, vratio se muzičkim aktivnostima u potpunosti, te je oformio novi bend pod imenom Purple Mountains. Tu su još i članovi grupe Woods, Jeremy Earl i Jarvis Taverniere, odnosno Aaron Neveu i kantautorka Anna St. Louis. Deset godina je trajalo njegovo „izgnanstvo“ sa scene, protekla decenija bila je vrlo turbulentna na privatnom planu, tako da pesme na ovom albumu predstavljaju njegov autobiografski prikaz tih događaja, vrlo iskren i delikatan. Razmišljanja o smrti bližnjih, prekidu braka nakon 20 godina, alijenaciji, samoći. Zvuk nije epohalan, ne izmišlja se ovde topla voda, u pitanju je folk-rok, sočna amerikana sa lenjim, letnjim melodijama, i katkad zaista sjajnim aranžmanima. Ali, njegov vokal, lirika, poezija, način na koji koji slaže rime – to pravi razliku. Zbog toga vredi poslušati Purple Mountains.

Khruangbin / Hasta el Cielo (Dead Oceans)

Prošlogodišnje otkriće, bar kad je moja malenkost u pitanju. Teksaški trio koji kombinuje psihodelični rok i funky ritmove sa tradicionalnom tajlandskom muzikom, uz pregršt uticaja sa raznih svetskih meridijana osvojio je brojne simpatije drugim albumom Con Todo el Mundo. Instrumentalna delicija u kojoj prednjači zavodljivi bas Laure Lee, sa pratećim dinamičnim ritmom bubnjeva uz nešto manje gitarskog upliva krase novo izdanje u njihovom opusu, ali sa dub primesama. Naime, u pitanju je dub verzija hvaljene druge ploče ovog benda. Sve što možete očekivati od muzike gde je osnova ovaj muzički žanr, ukalupljene u ionako izvrsne numere, nalazi se na ovom albumu. Bas hipnotiše, gitara smiruje, bubanj dobro vozi. Nemam ništa protiv ovog eksperimenta. I dalje može da se sluša u bilo koje doba dana ili noći, i uvek predstavlja izvanredno iskustvo za slušaoca.

Kokoko! / Fongola (Transgressive)

Šta se desi kada se u siromašnom delu Kinšase skupe ortaci kako bi napravili žurku u bloku, ali nemaju instrumente? Pa, naprave ih sami! To je upravo učinila ova talentovana skupina ljudi, dovijajući se na razne načine i koristeći bačene stvari, poput plastičnih flaša, konzervi mleka, starog drveta i drugog materijala. Francuski producent elektronske muzike Débruit, pomogao je momcima da kvalitetno poslože njihove improvizacije, a i sam je doprineo uključivanjem sopstvenih beatova i synth deonica. I studio je totalni DIY pristup, a kreirali su pravi afrički rejv, muziku namenjenu samo za đuskanje. Energija, pank stav, razarački plesni ritam, euforija, frenetičan vokal koji samo što ne povede u proteste odlike su Fongole, jednog od glavnog favorita za najbolji ovogodišnji album koji nije na engleskom jeziku. U nekim momentima me podsećaju na bend Buraka Som Sistema, tako da bih žarko želeo da ih čujem uživo. Teško da neka ploča iz ove godine više vrišti LETO! od ovog izdanja.

Mini Mansions / Guy Walks Into a Bar… (Fiction)

Kalifornijski indie-rok trio koga predvodi multi-instrumentalista Michael Shuman (najpoznatiji po radu u bendu Queens of the Stone Age) donosi nam treće studijsko izdanje primamljivo, pitko i neodoljivo kao hladna limunada dok je napolju 30 plus stepeni. Ukoliko volite The Strokes ili The Last Shadow Puppets, ovo je album za vas. (The Last Shadow Puppets referenca ni ne čudi, jer je Zach Dawes takođe na njihovom platnom spisku). Već u uvodnoj pesmi ekipa poručuje „We Should Be Dancing“ i to se ispostavlja kao lajtmotiv čitave ploče, mantra koja se ponavlja u svakoj pesmi. Jer, sve što čujemo na ovde mami na ples, poziva na zabavu, rasplamsava strasti. Pred kraj albuma dočekao nas je i duet sa Alison Mosshart (The Kills) koja nakon njoj upućenih reči „Hey Lover“ odgovara sa „Hey Fucker“. Većina pesama sa ovog izdanja može lagano da porobi plesne podijume klubova širom sveta!

B Boys / Dudu (Captured Tracks)

A evo i otkrića leta. B Boys dolaze iz Bruklina, ima ih trojica u grupi, a Dudu je njihovo drugo studijsko izdanje koje nasleđuje debi ploču Dada. Stvaraju pod uticajem bendova  The Clash, Wire i Talking Heads, a lično me najviše podsećaju na Parquet Courts ili Oh Sees. Dakle, u pitanju je bučni, visoko-oktanski garažni rok/post-pank zvuk prepun rušilačkih gitarskih rifova i bas linija, a ritam bubnjeva koje besomučno lupa Andrew Kerr ih prati u stopu. Vokalne dužnosti razmenjuju gitarista Britton Walker i basista Brendon Avalos, a to ide od pevanja do vrištanja! U svojim pesmama obračunavaju se sa unutrašnjim demonima i društvenom anksioznošću i to rade na jedan elokventan i sarkastičan način. Zdravog humora im, takođe, ne nedostaje. Ubitačno, uverljivo, žestoko. Preporuka na keca!

Thom Yorke / ANIMA (XL Recordings)

Frontmen Radioheada, Thom Yorke krajem juna predstavio je treći solo album koji se gotovo u potpunosti oslanja na elektroniku jednostavnih beatova sa miksovanjem raznoraznih žanrova poput dubstepa, tehno elemenata, house zvuka. Pesme su stvorene za tamu disko kluba, u pojedinim momentima glavne teme su haotične, postepeno grade tenziju čineći da istovremeno deluju s jedne strane toplo i pristupačno, s druge strane hladno i udaljeno. Yorkov vokal stapa se sa tom sintetičkom instrumentacijom stvarajući jedinstven muzički sistem i osećaj da se sve dešava u nekom snu. Sad, ponekad laganom, ponekad košmarnom. Važnu ulogu u nastanku ovog albuma, kao i uvek kada je Thom York u pitanju, ima njegov kolega Nigel Godrich i zajednički rad dvojice prekaljenih muzičara, kao i u mnogim prethodnim slučajevima, ima za posledicu vrhunski uspeh.  ANIMA nije na prvu loptu, možda će biti potrebno više vremena da vas „pukne“, ali jednom kad se to desi, verujem da neće izbijati iz vaših zvučnika.

The Raconteurs / Help Us Stranger (Third Man Records)

Nakon desetogodišnje diskografske pauze supergrupa koju predvodi Jack White vratila se trećim studijskim albumom. Pored kreativnog genija iz Detroita, grupu čine Jack Lawrence i Patrick Keeler u vidu čelične ritam sekcije, odnosno Brendan Benson, kome je dato više prostora pri pisanju i produkciji samih pesama. Za razliku od rada u grupi White Stripes ili solo albumima, ovde White i ekipa zvuče manje nervozno, manje napeto, i to ponajviše zahvaljujući upravo Bensonu. Ovde imamo posla sa pravim rokenrol zvukom, ali sa mnogobrojnim uplivima drugih žanrova poput soula, bluza, fanka, panka, čak i kantrija. Numere su melodičnije, efektnije, zaokruženije. Muzičari ovde plivaju u poznatim vodama, ali to rade korektno i možemo govoriti o najkonzistentnijem albumu sastava The Raconteurs u karijeri. Odličan comeback Jacka nakon prošlogodišnje solo ploče Boarding House Reach koja mi se, priznajem, i nije baš dopala.

black midi / Schlagenheim (Rough Trade)

Za sam kraj ostavljamo najvećeg kandidata za debi album godine. Londonski eksperimentalni rok sastav black midi predstavio se slušalačkom auditorijumu raspojasanom, distorziranom i furioznom pločom koja ima snagu krošea Lenoksa Luisa. Ne časeći časa, već u početnoj pesmi kreću eksplozivno i svojevrsnom vulkanskom muzičkom improvizacijom postavljaju teren za ono što nas očekuje do kraja albuma. Slobodna svirka lišena ikakvih ograničenja, buka koja traži pažnju, moćna i nepredvidiva. Dezorjentisan, zamršen, intezivan gotovo jam session zvuk umešno je upakovao producent Dan Carey koji je u poslednje vreme sarađivao sa imenima kao što su Sophie Hunger, Kate Tempest, Bat For Lashes. Pored frenetičnog, škripućeg post-panka koji čini osnovu njihovog stila, ono što okupira pažnju publike jeste nesvakidašnji glas talentovanog pevača Geordie Greepa koji se kreće od uobičajenog govora do mahnite vike. Sve skupa čini ovo debitantsko izdanje vrlo intrigantnim i primamljivim, a nadamo se da je ovo samo prvi u nizu fantastičnih albuma u režiji ovog kvarteta.