Pesma koja je veća od života

Na putu do osobe sa kojom želite da provedete ostatak života, upoznaćete mnogo smarača. Neki od njih će biti smrtno dosadni, neki će bezuspešno dati sve od sebe da vam se dopadnu, a neki će vam piti krv just for fun. Ali kada među svim tim mediokritetima i samoživim korovom upoznate osobu ovog veka koja ima sistem vrednosti iz prošlog, nekog ko zna da su kompromis i komisprot dve različite stvari, nekog ko će vam velikodušno prepustiti poslednju mornarsku majicu iz izloga uz reči „kupiću ja drugu“ i nekog ko daje smisao udisanju vazduha – možete reći da ste srećan čovek.

Slično je i sa muzikom. Da biste došli do pesme koju ne prestajete da slušate danima, noćima ili godinama, obično preko glave preturite gomilu smeća. Tu mislim na monotone melodije bez kraja, na mediokritetske ritmove obučene u šatro svečano odelo koje je zapravo kičastije od stolica presvučenih onim čaršavima u svadbarskim restoranima, odnosno na pesme koje je neko nabedio da su hitovi samo zato što se puštaju po frizerajima, kafićima, bazenima ili formatiranim radio stanicama, odnosno one što vas svaki put teraju u apoteku po novu tablu kafetina. Kada među tim smrdljivim đubretom, koje kao ima neke note, naletite na melodiju koju iznova otkrivate i onda dok je slušate trista šesti put, na pesmu koja ima više smisla nego životi nekih ljudi, možete reći da ste pronašli detelinu sa šest listova. I onda to remek-delo potpuno opravda vreme koje ste proveli kopajući po onoj deponiji proseka. Da, pričam o pesmi „Truth“ Kamasija Vašingtona.

Kada sam pre dva meseca prvi put čuo taj trinaestominutni džez ep, raspored žmaraca na mom telu je bio sličan onome kada sam pre par decenija otkrivao prve ploče Ferou Sendersa i Elis Koltrejn. Već od samog početka ove izvanvremenske kompozicije, bilo je jasno da prisustvujem nečem mnogo velikom.

Dok strpljivo čekaš u redu sa ostalim putnicima, prvo čuješ klavir, bas, bubanj i električnu gitaru. Nakon što se ukrcaš i smestiš u svemirski brod, počinje vožnja za čiji opis i najpažljivije birane reči šlajfuju. Kada se bendu priključi Kamasi sa svojim saksofonom, iza nas je mala plava tačka na kojoj smo se rodili i odrasli. Oko nas su milijarde zvezda, leta iz crno-belih filmova, plavi okeani koji plove svemirom i za tili čas postaješ svestan sopstvene veličine u svemu tome. Čujemo gospel hor koji podseća na vreme kada su fiksni telefoni bili luksuz, melodiju koja raste poput džinovskog talasa, saksofon koji je čas pitom, čas divlji i sve to zajedno spojeno u celinu koja nas tera da je slušamo još i još. Znate ono kada je seks toliko dobar da vam nije dosta iako ste izgužvali svu posteljinu, rasklimali krevet i iscedili svu tečnost iz sebe? E to je „Truth“. Čisto, nepatvoreno remek-delo koje se pravi jednom u deceniji.

Kada je pre dve godine Kamasi objavio trostruki debi album „The Epic“ (skoro tri sata najluđe mešavine melodičnog i fri džeza, avangarde, soula, gospela i fanka), bilo je jasno da imamo posla sa jednim od najtalentovanijih džez muzičara nove generacije. On je pekao zanat sa takvim imenima kao što su Vejn Šorter i Herbi Henkok, ali i sa savremenim muzičarima koji u osnovi nemaju mnogo veze sa džezom, poput Lorin Hil, Kendrik Lamar, Flying Lotus, Thundercat ili Snoop Dog. Zbog svega toga, njegova muzika je privukla ljude koji inače slabo slušaju džez. Znam bar četvoro koji nikad nisu posebno voleli ovaj pravac, ali nakon ploče „The Epic“ su se bacili u istraživanje Impulse kataloga iz šezdesetih. A znam i one kojima je upravo zahvaljujući pesmi “Truth” džez postao simpatičan iako ih nikad nije zanimao. Jedan od takvih ljudi je moj komšija Miša.

Moja zgrada je puna mentalno sumnjivih osoba: neki su samo stari pa su im bolesti, vreme i vrane popile mozak, a neki su prirodno ometeni od razuma i logike. Nešto slično kao Vlada Srbije, samo sa mnogo manjim budžetom. Miša je jedan od retkih košija sa kojim može normalno da se razgovara. Istina, ne mogu reći da smo kućni prijatelji koji piju kafe i pivo, ali on je jedina osoba u zgradi sa kojom se sa zadovoljstvom ispričam svaki put kada se sretnemo. On voli ćaskanje sa ljudima, voli da popravlja pokvarene stvari, da ni iz čega pravi nešto i da pomogne svakom kome treba pomoć, ma kakav taj namćor bio. Ima 69 godina i muzika mu je poslednja rupa na svirali.

Kada sam pre nekoliko nedelja otvorio širom prozore i pustio Kamasijevu „Truth“ do daske, Miša je petljao nešto oko svog Fijata Punta na parkingu. Mahnuli smo jedan drugom, dok sam mumlao Kamasijevu melodiju uz hladnu kiselu vodu. Uvalio sam se u fotelju na terasi, zatvorio sam oči, dok su mi zraci sunca dodirivali očne kapke. Putovao sam svemirom sa Kamasijem, na zgražavanje one kokoške iz stana preko puta koja baca đubre kroz prozor, trese nos sa terase i sluša one sintetičke kastrato “hitove” Eda Širana. Znam da je ni Miša ne voli i zato ga samo više volim.

Kada se pesma završila, otvorio sam oči, srknuo kafu a Miša se izvukao ispod podignute haube svog auta.

„Jebote, šta ti to gruva? Nisam znao da voliš trubače. Ideš u Guču?“ reče sa širokim osmehom kome je falilo nekoliko prednjih zuba.

„Neki džez. Obožavam ovu pesmu. To je hit godine u mom stanu“ rekoh

„Nećeš verovati, ali znam. Prvi put kad si je pustio, probudio si me. Hteo sam da ti sve po spisku. A sada mi je već toliko poznata da bih mogao da pucketam prstima uz nju“.

Zalupio je haubu, rekao „uzdravlje“ i otišao nekim svojim poslom.

U međuvremenu sam saznao da će se “Truth” naći na EP izdanju “Harmony of Difference” kog će Kamasi objaviti ovog leta. Što se tiče novih izdanja, osim novog albuma grupe The War on Drugs koji stiže krajem avgusta, ne postoji nijedna ploča koju čekam sa ovoliko neizdrža kao Kamasijev EP. Kažu da će trajati oko 40 minuta, što je duže od mnogih albuma. Još jedan razlog da jače mašem repom. Iako sumnjam da na njemu postoji kompozicija u rangu “Truth”, izgoreću od želje dok ne čujem celinu na kojoj se nalazi ovo remek-delo.

“Truth” me poslednja dva meseca pratila na posao, na poslu, na putu do kuće, kada sam se budio i kada sam išao u krevet. Nju sam slušao dok sam pokušavao da ne bacim peglu od dnevnih vesti koje su bivale sve gore što je vrućina bila sve veća. Nju sam slušao dok sam se pre neko veče spremao za večeru sa prijateljima koji su samo za tu zgodu došli iz Zrenjanina u Beograd, prešavši put od 180km u oba smera. Tek onako, da zajedno klopamo i da se ispričamo. To je bilo isto veče kada sam od najdraže osobe na svetu dobio šolju sa omotom albuma “Harvest Moon” Nila Janga (da nema te ploče, nisam sasvim siguran da li bi bilo mene). Dok sam vozio praznim ulicama kroz toplu julsku noć, razmišljajući o svim tim divnim ljudima sa kojima me život spojio, zaboravio sam sve ružne vesti, šibicare iz skupštine i opet sam mahao repom.

Dok sam otključavao vrata zgrade, video sam da je neko nešto zalepio. “Opet će neko da buši…u tri lepe” pomislio sam pre nego što sam se udubio u zalepljeni papir. Nažalost, niko nije planirao bušenje. Na vratima zgrade bila je zalepljena umrlica na kojoj je bila Mišina slika. Pisalo je da je umro juče i da je sahrana sutra. Rep mi se ukočio, a srce steglo. Taj divan dan nije trebalo tako da se završi.

Nije mi se išlo u prazan stan. Vratio sam se u auto. Sticajem okolnosti, bio je parkiran baš pored Mišinog. S tim da je njegov bio čistiji od mog osam puta. Ušao sam, pustio sam “Truth” do daske i krenuo u besciljnu vožnju ulicama u dva ujutru. Jul je, seče se paradajz po Pefkohorijima i maže se blatom po banjama, napolju nema mnogo ljudi ni tokom dana, a kamoli noću. A da budem iskren, bilo me je baš briga ima li ih.

Dok sam se vozio i slušao Kamasijev saksofon, prvi put mi je zazvučao kao jecaj. A onda kao rika. I ovog puta sam ga čuo mnogo drugačije nego pre. Dok sam čekao zeleno na semaforu na Dušanovcu i gledao dvoje kako se ljube na stepenicama pošte, onaj hor koji peva gospel prvi put je bio obučen u belo. Ispred te pošte sam gledao život, na vratima zgrade smrt, a Kamasi je tu sve vreme. I ona gitara koja svira repetativnu melodiju, sada je otpozdravljala i držala čvrsto moj volan. Pogledao sam u nebo. Da nema smoga, ne bi me čudilo da bih video zvezdu padalicu. Ali je nije bilo. I možda je bolje tako. Iako sam “Truth” čuo mnogo, mnogo puta do sad, nikada nije zvučala tako iskreno i dobro kao te noći. Ova kompozicija je krug života, sloboda, putovanje, san, leto, noć, udah, izdah i Mišin osmeh kome fali nekoliko prednjih zuba.

Postoje te neke melodije za koje kažu da su veće od života. Donedavno sam imao sumnje o kakvoj tačno muzici se radi, ali dok sam kroz magloviti pogled bezuspešno tražio zvezdu padalicu na julskom, noćnom nebu Beograda, slušajući Kamasja Vašingtona i njegov orkestar kako me rastavljaju i sastavljaju kao nikad do sad, bilo mi je savršeno jasno. Konačno sam dobio pesmu koja je vratila smisao kopanju po onoj džinovskoj deponiji proseka, pesmu zbog koje mogu reći da osim dragih ljudi, ništa na svetu ne volim kao muziku. Pričam o onoj muzici koja ostaje čak i onda kada dragi ljudi odlaze.