Da li imate preko 18 godina?

OFF Festival – muzika u glavnoj ulozi

Nemanja Nešković je posetio manje hipstersku i manje glamuroznu verziju Primavere. Program ovog poljskog festivala činili su neki od najtraženijih izvođača iz indie sveta.

3
0

Planetarno popularni Primavera Sound festival u Barseloni, bez svake sumnje, prava je Meka kada je u pitanju indie muzika. Godinama planiram da posetim to mediteransko čudo, ali, nekako uvek se sve svede na nedostatak novca (ulaznica, avio prevoz, iznajmljivanje stana prevazilazi lične finansijske mogućnosti). Međutim, svake godine početkom avgusta u Katovicama, održava se manifestacija koja umnogome podseća na Primaveru. U pitanju je OFF festival, Primaverin mlađi brat, odnosno njegova manje hipsterska i manje glamurozna verzija.

Program ovog poljskog festivala čine neki od najtraženijih izvođača iz indie sveta, koji su redovni u Španiji, dok kod nas dolaze vrlo retko, a organizatori još nude i mogućnost smeštaja u kampu, za koji je potrebno izdvojiti nešto manje od 20 evra. Do Katovica sam putovao vozom iz Budimpešte, a barem četvrtinu mlađe populacije iz istog sam sretao tokom tri festivalska dana. Uspeo sam da dobijem novinarsku akreditaciju, tako da me je kompletan put iz Novog Sada sa povratnim kartama koštao 60 evra, plus kamp mesto, što je za moj džep prilično prihvatljivija varijanta od Katalonije.

Lokacija festivala je deo grada poznat pod imenom “Dolina tri jezera”, nalazi se nedaleko od malog sportskog aerodroma, pa smo tokom tih dana imali prilike da uživamo u avio manevrima pilota entuzijasta. Koncerti se održavaju na četiri bine, međusobne udaljenosti ne više od tri minuta hoda. Na najvećem City of Music i Trojka stejdžu (nazvana po popularnoj radio stanici u Poljskoj) nastupi su počinjali u isto vreme, odnosno na Forest i Experimental bini, pa ste, bukvalno, na svakih sat vremena mogli da pogledate svirku koja vas interesuje. Barem je tako bilo u mom slučaju.

Glavni razlog zašto sam uopšte započeo “OFF projekat” jeste najavljeni koncert Daniela Johnstona, istinskog muzičkog genija, čije je celokupno stvatalaštvo remek-delo kao takvo. Međutim, Daniel je, nažalost, zbog narušenog zdravstvenog stanja otkazao učešće, te sam, kao i svi drugi, morao da se zadovoljim, “samo” projekcijom fantastičnog dokumentarca “Đavo i Daniel Johnston”. Nedavno sam pročitao da će mu ovogodišnja turneja po Severnoj Americi biti oproštajna, pa je ova informacija učinila onaj osećaj kada vam je nešto što izuzetno želite nadomak ruke, ali se ipak nešto na kraju izjalovi, još izraženijim.

Tokom tri dana OFFa pogledao sam preko 20 koncerata, a konačni utisak je da su dva najbolja održali Feist i Thee Oh Sees, uz ipak nedostižnog Daniela Johnstona, izvođači koji su osnovni motiv mog dolaska u Katovice. Šta mislim o ovogodišnjem albumu Leslie Feist, “Pleasure”, već sam pisao ovde, a nastupom prvog dana pružila nam je ništa drugo osim suštog zadovoljstva. Pored nje, poređani u istoji liniji, na bini su bila još trojica muzičara, a stvorena je jedna intimna atmosfera, kao da je ovo klupski nastup pred 400 ludi, a ne pred više od 10.000 posetilaca. Prvi deo koncerta činile su pesme sa pomenutog recentnog izdanja (ukupno osam), od kojih su “Any Party” i “Century” uživo zvučale žešće nego na ploči. Bosonoga, u pink toaleti, onako krhka i niskog rasta, reklo bi se da nema dovoljno snage ni da drži gitaru u rukama, međutim, dok svira gotovo da postaje sinonim za ludačku energiju. Između pesama, Feist je plenila duhovitošću u komunikaciji sa publikom, pokazavši pritom odlične šoumenske sposobnosti. Učila je izraze na poljskom, odgovarala na pitanja publike (jedno je glasilo “Gde je Jarvis Cocker?” na šta je ona odgovorila “Zar to ne bismo želeli svi da znamo?”), a tražila je i poseban aplauz za jedinog momka na koncertu iz Kanade, i to baš iz Toronta, njenog rodnog grada. Tokom drugog dela koncerta izvedene su svima dobro poznate numere poput “I Feel It All”, “A Commotion”, The Bad in Each Other”, a čuli smo i obradu “Sealion” Nine Simone. Bez preterivanja, verujem da ću ovaj koncert pamtiti dok sam živ.

Publika na OFFu prati nastupe tako što, u zavisnosti od stejdža, prvih 30-50 metara ljudi stoje, a ostali posmatraju sedeći iz pozadine. Jedini koncert na kome to nije bio slučaj jeste onaj kalifornijskog garažnog monstruma Thee Oh Sees, predvođenog hiperproduktivnim Johnom Dwyerom. Od starta je sastav koga su pored Dwyera na gitari, činili i dva bubnjara i basista nagazio na papučicu gasa i do samog kraja nisu popuštali ni mrvu. Sam frontmen mahnito je vitlao gitaru, dok su bubnjari nesmanjenom žestinom rasturali svoje instrumente. Ni publika nije ostala dužna, naprotiv. Najveći broj šutki, mosh pitova i crowdsurfinga viđeno je tokom ove svirke, a naterali su čak i ovu matoru vreću kostiju da skače sa tinejdžerima u prvim redovima. Mislim da nema osobe na festivalu koja je bila na ovom koncertu, a da ne deli zajedničko mišljenje kako je su upravo momci iz sada već grupe Oh Sees (u međuvremenu su se oprostili od onog Thee) u potpunosti obeležili ovogodišnje izdanje festivala.

thee

Thee Oh Sees / foto: Michał Murawski

Još jedna dama oduševila je nastupom na glavnoj bini. U pitanju je PJ Harvey, čijem sam koncertu, nakon prošlogodišnjeg INmusica, ponovo imao sreću da prisustvujem. Zajedno sa desetočlanim bendom, umarširala je na binu, kao deo četvoročlane duvačke sekcije, a tokom koncerta ovi iskusni muzičari su se međusobno smenjivali na instrumentima. Usvirani su do savršenstva, svako od njih zna gde mu je mesto i svako koristi poverenu ulogu na pravi način. Za razliku od Feist, Polly Jean se nije mnogo obraćala publici, već se u svom maniru držala isključivo scenskog nastupa. Kako i dalje promoviše svoje aktuelno izdanje “The Hope Six Demolition Project” okosnicu setliste činile su pesme sa ovog albuma. Pravo je uživanje gledati ovu englesku umetnicu kako dominira pozornicom, a to čini tako lako i spontano, da mislite da se na sceni i rodila. Publika je najbolje reagovala na stare favorite “Down by the Water”, “Let England Shake”, “To Bring You My Love”, “The Words That Maketh Murder”, dok je na moje osobito zadovoljstvo izvedena i raspojasana “50ft Queenie”. Hvala PJ Harvey na još jednom koncertu koji mi je ovo festivalsko iskustvo učinilo nezaboravnim.

Kurator prvog dana pomenute Experimental bine bio je Michael Gira, što je još jedan od niz podudarnosti sa Primaverom. Obučen komplet u crnu odeću, sam na akustičnoj gitari, Gira je odsvirao set kojim su obilovali duboki, tenzični tonovi, između alt i post-roka. Smenjivale su se pripovedačko – šamanske teme , a poseban aplauz publike Gira je dobio poistovećujući sadašnjeg predsednika Amerike i vladajuće političke elite u Poljskoj. Nakon jednočasovnog nastupa, obećao je okupljenima još bolji provod za dva dana, kad je zakazan koncert njegovog matičnog benda. Kada smo već kod Swansa, mislim da je to bio ne samo nabučniji koncert na čitavom festivalu, nego najbučniji koncert na kome sam ikada bio. Nesvakidašnjim nastupom u trajanju od dva i po sata, zvukom čiji žanr je nemoguće odrediti, rasturili su glavni stejdž u paramparčad. Ovoga puta mnogo živahniji, Gira je predvodio paradu prepunu hipnotičkih i repetitivnih soničnih slojeva, stvarajući atmosferu od koje vam se u pojedinim momentima okreće utroba do situacija u kojoj igrate kao da sutra ne postoji. Muzičari su, svaki na svoj način, neverovatni na svojim instrumentima, a na mene je poseban utisak ostavio Christoph Hahn na lap steel gitari, gde sam imao dojam da je on začetnik svake pesme ovog kontrolisanog haosa. Ovo je, inače, oproštajna turneja Swansa, barem u ovakvoj inkarnaciji benda. Kako sam ih u našem glavnom gradu propustio, ne mogu da sakrijem oduševljenje što sam ih ipak uhvatio, makar i nekoliko stotina kilometara od kuće.

swans

Swans // foto: Michał Murawski

Zapažen nastup na Forest stejdžu održao je bend Beak>, trio koga predvodi Geoff Barrow, član Portisheada. U pitanju je dinamični i plesni elektro rok, sa primesama krautroka i post-roka, dosta se oslanjajući na klavijature, koje svira relativno novi član benda Will Young. Barrow je zadužen i za pevanje, koje zvuči sasvim dobro, dok gitarista Billy Fuller, po svemu sudeći, ima ulogu animatora publike. I on je to odradio na jednom visokom nivou. Đuskala je okupljena masa ispred bine, mrdalo se kukovima bez pardona. Najzad, da li može drugačije petkom uveče?

Kada su u pitanju izvođači mlađe generacije, članovi benda Idles i Anna Von Hausswolff su, takođe, imali vrlo kvalitetne nastupe. Prvopomenuti britanski sastav furiozno je otprašio svoj 45-minutni set, projurivši kroz hardcore i agresivni psihodelični rok. Gitaristi su bili na visini zadatka. Jedan obučen u košulju i bokserice (do kraja nastupa je ostao bez košulje) podseća na Eugena Katza, dok drugi koji i izgledom i načinom sviranja podseća na Marka Granduciela, davali su glavi ton svirci. Pevač je rasturajući glasne žice izvodio numere sa nekoliko albuma, a koncert je okončao tako što je u ludačkom crowsurfingu, na rukama publike, iznet iz natkrivenog prostora Trojka stejdža. Jedan od najoriginalnijih načina da se završi nastup, mora se priznati. Anna Von Hausswolff za klavijaturama, u međuigri muzike i tame, sa svetlosnim efektima koji su probijali pedeset nijansi crne, pružila je mešavinu eksperimentalnog roka sa elementima post roka, ponekad nordijski hladan, ponekad nežan i topao. Ukoliko sam ih dobro prebrojao u mraku, njih osmoro je delilo scenu, a okupljenima je predstavila pesme sa svoja dva izdanja “Ceremony“ i “The Miraculous“. Pristojan koncert za završetak prvog festivalskog dana.

Od stare garde nisu razočarali Shellac i Arab Strap. Postoje bendovi koji nakon dve decenije i gomilu nastupa, postanu umorni, traljavi, pa u maniru tezge, otaljavaju svaki nastup. Za takve grupe najbolje bi bilo da prestanu da postoje. Ovo ni u kom slučaju ne važi sa Shellac. Čikaški trio na čelu sa Stivom Albinijem pružio je najžešću svirku prvog dana festivala. Zajedno sa njim, u ravni su bubnjar Todd Trainer, koji je srce benda, kao i basista Bob Weston, najnaloženiji na sviranje od svih u bendu. Prštali su granitni rifovi, vrištali refreni, a na moćnoj i beskompromisnoj izvedbi mogli bi da im pozavide i klinci koji tek sad otkrivaju muziku koju je, recimo, Albini producirao dok su bili samo bezobrazna misao njihovih roditelja. Od prošle godine ponovo koncertno aktivirani škotski Arab Strap tokom svog jednočasovnog seta proveli su nas kroz svoj obiman stvaralački opus, pretvorivši prostor ispred bine u jedan veliki plesni podijum. Iskusni i autoritativni Aidan Moffat, pored neospornog talenta za cuganjem, pokazao je da je još uvek u dobroj izvođačkoj formi i da ga još uvek nije napustio žar za živim nastupima. Nakon vrhunskog završetka sa “The First Big Weekend” nisam mogao da se otarasim pomisli kako bi mogli da prekinu diskografsku pauzu koja traje već više od decenije i snime taj povratnički album. Sudeći po reakcijama publike, to bi predstavljao više nego logičan korak.

m

foto: Michał Murawski

Interesantan pop koncert održala je i Frenkie Cosmos, dajući odgovarajući štimung za nedeljno popodne. Neuhranjenog i dečačkog izgleda, Greta Kline, kako joj je pravo ime, umešno svira gitaru, svojim slatkim glasom uspeva da drži pažnju gledalaca, dok je u stopu prate bubnjar, basista, kao i klavijaturiskinja. Njena muzika je vesela, pesme su bržeg tempa, te su prisutni cupkajući u ritmu i ne skidajući osmehe sa lica, veoma zadovoljni ispratili čitav tok ovog nastupa.

Poslednjeg dana na glavnoj bini nastupio je i američki kantautor Conor Oberst, praćen petočlanim sastavom, koga čine gitarista, bubnjar, basista, violinista i muzičar koji pored klavijatura svira i harmoniku. Sam Oberst pored gitare, svirao je usnu harmoniku i klavijature. Od folka i kantrija do rokenrola i alternative ređale su se pesme kako sa novih izdanja “Ruminations” i “Salutations”, tako i nekoliko pesama iz Bright Eyes kataloga. Rani klimaks nastupa desio se kada je i Oberst prozvao poljskog predsednika upoređujući ga sa “fašističkim, seksističkim, ksenofobičnim govnetom” Trampom kome je posvetio pesmu “Roosevelt Room”. Vrlo raspoložen za svirku Oberst, kome je ovo, kao i Feist, bio premijerni nastup u Poljskoj, leteo je sa jednog kraja pozornice na drugu, ukrštajući svoj instrument sa drugim gitaristom i violinistom. Za kraj, članovi benda su nas osvojili veoma energičnim izvođenjem pesme “Napalm”, pa su uz buru aplauza ispraćeni sa bine.

CONOR OBERST fot. Michał Murawski

Conor Oberst / foto: Michał Murawski

Među nastupe koji su ostavili razočaravajući utisak spadaju Royal Trux, Anne Meredith i Jessy Lanza. Četvorka iz sastava Royal Trux kao da još uvek nije pohvatala šta ko svira, delovali su zaista smušeno na bini, a tome nije pomogla ni pevačica u vidno pijanom stanju, i to ne na kul način. Jedina svetla tačka bio je bubnjar, koji izgleda kao kada bi se Budimir Trajković bavio crtanjem stripova, međutim, ni to nije bilo dovoljno da ih izvadi iz sosa. Glas Jessy Lanze nije se jasno čuo, jer je muzika bila preglasna, pa smo samo čuli piskutavo i neubedljivo pevanje sa bine. Prvi deo koncerta Anne Meredith i benda, koji je uključivao čelistkinju, bubnjara anđeoskog glasa, gitaristu i muzičara koji svira tubu, bio je više nego zanimljiv, dok su svirali eksperimentalni pop sa R&B bitovima, ali kasnije su prešli na klišeizirani dance elektro popić, pa me nisu kupili do kraja.

Teško je izvodljivo opisati svaki koncert do tančina, pa ću samo kratko dodati da je Richard Dawson, malo na akustari, malo akapela, održao vrlo srčan i energičan šou, Ryley Walker sa bendom akcenat je stavio na pokazivanje sviračkog umeća, pa su često predugačke numere ostavljale pomalo i dosadnjikav utisak, dok su Japanci iz sastava Kikagaku Moyo bacili publiku u trans svojom verzijom atmosferičnog post roka.

KIKAGAKU MOYO fot. Michał Murawski

Kikagaku Moyo / foto: Michał Murawski

Zbog kasnog dolaska na festival, preklapanja termina ili nečeg trećeg, propustio sam nastupe bendova The Men, Preoccupations, Sheer Mag, Wrekmaister Harmonies, te Ulrike Spacek i Norma Westberga, što će se, nadam se, promeniti u godinama koje slede.

Što se tiče propratnih dešavanja na OFFu, ovde ih praktično ni nema. Sva tri dana su u potpunosti posvećena muzici, tu se nalazi čitavo tuce štandova sa pločama i merchom, te ne postoje neki drugi vid zabave, kao na festivalima koji neguju karnevalski vid atmosfere, poput Sziget ili Exita, ako hoćete. Filmske projekcije i literarne večeri, uz omanji dj stejdž imena P23, jedino je što ćete zateći pored samih koncerata. Chill zona nije velika, nalazi se u okviru prostora gde možete kupiti alkohol (pio sam Lech pivo i nemam zamerke) i hranu, a redari ne dozvoljavaju iznošenje hrane i pića iz tog dela, što je standardna praksa kada su poljski festivali u pitanju. Publiku (najzad) ne čine pijani Englezi, a kuriozitet je da sam na ovom festivalu video najveći broj dece od prve do četvrte godine života. Kada je kamp u pitanju, moglo bi se porazmisliti o nekom dodatnom (bilo kakvom) sadržaju, kao i o postavljanju većeg broja natkrivenih štandova, jer par suncobrana ne može da sakrije hiljade ljudi od jarkih sunčevih zraka.

Od Primavere nikako nisam odustao i to mi je još uvek neostvarena želja na bucket listi, ali fantastično je što postoji nekakva alternativa, u velikoj meri slična, štaviše. Festivalski freak u meni već sada kuje planove kako da se sledeće godine overe oba ova festivala, a eventualna iskustva sa istih, nadam se, imaćete prilike da čitate baš na ovom mestu.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: