Nije gorak – domaći

Lenhart Tapes je projekat koji kreira muzičke pomije. Između ostalog, mogli bismo reći da je narodnjak… Ali to ne bi bilo dovoljno. Bolje bismo ga opisali kao muzičko veštičarenje, čiji je dijapazon vradžbina opsceno eklektičan. Bez zadrške, Lenhart ubacuje moderne, tradicionalne, avangardne i treš sastojke u svoju pitu savijaču, i reciklira ih u nezaustavljivoj spirali loopova i transa.

Sredstva i sirovine koje koristi su relikvije davnih kultura: stare kasete sa buvljaka, puštane na pokvarenim vokmenima. Ipak, Lenhartov ‘vudu’ nije u patini analogne tehnologije, nego u genijalnom žongliranju nespojivim muzikama; iz disharmonija i asinhronosti, on izvlači neočekivane estetske i emotivne rezonance. Raspirujući “protivprirodnu blud” između (narodnog) kiča i (elitne) avangarde, Lenhart pronalazi i zadirkuje demone netolerancije. Izgleda da su se oni najviše nakotili baš tamo gde ih niko ne bi očekivao – među liberalnim građanstvom.

(Izvodi iz romansirane biografije Lenhart Tapes sa sajta Nacionalne asocijacije za umetnost i kulturu – nauk.rs/lenhart.html)

Diskografiju Lenhart Tapes možete besplatno preuzeti ovde, a tokom narednih nedelja možete ga slušati uživo 19. juna kao podršku bendu Bicikl, kao i u okviru prvog +++ događaja na planini Jelici, gde će LT nastupiti u petak, 3. jula.

Kako si počeo da nastupaš sa kasetama? Generacijski gledano, odrastao si u vreme kada su kasete i dalje bile u dosta širokoj upotrebi.

Ja jesam bukvalno odrastao na kasetama. Ta moja kolekcija je stalno rasla, i onda je jednog trenutka bila zapečaćena, ostavljena u fioci dok je ponovo nisam iskopao. A do toga je došlo iz potrebe da počnem da koristim semplove dok sam svirao sa grupom Klopka za pionira. Tako da sam tada koristio walkmene da bih “solirao”. Ideja da nastupam samostalno je došla kada sam pričao sa Ivanom Čkonjevićem, koji je u Novom Sadu organizovao večeri improvizovane muzike.

Kada je to bilo?

2010. godine, tada su oni počeli sa tim koncertnim serijalom i ja sam se pridružio bez posebne pripreme, samo sam se pojavio sa kasetama i walkmanima. Znao sam otprilike koji je bio sadržaj tih kaseta, i dosta dobro je prošlo. Odmah sam dobio ponudu da sviram neki veći koncert, i tada sam se ozbiljnije spremio, nastalo je ime Lenhart Tapes, snimao sam svoje semplove…

Kakva je razlika između tih kaseta koje si sakupljao kao klinac, i onih koje spremaš za nastupe, koje sam nasnimavaš? Kada danas nabavljaš stare kasete – za čime najviše tragaš?

One koje sam snimao kao klinac skoro da ni ne koristim, to su kasete albuma koje smo razmenjivali i nasnimavali kao klinci. Gotove albume zaista ne koristim. Na kasete snimam materijal koji mi se čini zanimljivim za semplovanje, pravim loopove koje koristim kao ritmičku bazu, često to spakujem na kompjuteru i izbacim na audio traku. Ali najzanimljivije mi je kada nađem neki readymade koji mogu da koristim, to su dragulji koji imaju nezamenjivu vrednost. Čak ih nemam arhivirane digitalno, samo na kasetama, i koristim ih dok se kaseta skroz ne izliže.

Kada pričamo o tvom nastupu, kako se snalaziš u količini sprava i izvora zvuka koje koristiš, s obzirom da ne koristiš slušalice i često baziraš nastupe na improvizaciji?

U početku ne samo da sam vežbao, nego sam zapisivao na papir koji se semplovi i loopovi slažu, šta može da ide istovremeno a šta da se nadovezuje. U poslednje vreme to uopšte ne radim jer sam došao do toga da se sve sa svim slaže, pošto sada tragam samo za stvarima koje mi odgovaraju i prijaju. Posebno visoki tonovi na egzotičnim instrumentima, ili gusle. Guslarske kasete baš skupljam, više ni ne gledam ko je izvođač. Volim kada na bini uklopim stvari koje prethodno nisam probao zajedno, to je uzbudljivo.

U tvom zvuku postoji fascinacija “sirovim” etno zvucima. Je li to pre svega vezano za balkanski melos, ili i za zvuke dalekog Istoka, severne Afrike i drugih delova sveta? Danas se dosta stvari izdaje i reizdaje, materijal koji ranije nikada nije dolazio do Evrope posredstvom raznih blogova i istraživača stiže do nas.

Oba aspekta me podjednako zanimaju. Balkan me zanima zato što je naš etno-muzikološki materijal zaista nepresušan izvor. Ali treba imati u vidu da se geografski stvari dosta razlikuju. Nabavio sam neke gajdaše iz Vojvodine, jako je zanimljiv materijal, ali mi se ne uklapa i nisam ga koristio, što mi je žao jer volim gajde. Ne odgovara mi samo brzina sviranja – pitch – mada sada imam neke walkmene na kojima mogu i to da sredim. Što se tiče istoka, to mi je verovatno najveća fascinacija jer tu nalazim neverovatne stvari, često ne znam ni ko su autori. Zurle, tapani, neke njihove varijante gusli… Muslimanski delovi Afrike su isto posebno zanimljivi.

Jesi putovao nekada u te krajeve?

Nisam još, ali to mi je plan. Pratim šta se dešava u tom smislu. Aaron Dilloway iz benda Wolf Eyes je išao u Indiju i proveo tamo neko vreme, i sada izdaje čitavu ediciju materijala koji je na tome zasnovan. To me baš fascinira.

Da li i ti nekada sam snimaš izvorni materijal, kroz field recording na terenu?

Imam par kaseta, ali to su snimci mojih drugarica koje studiraju muzikologiju. Zajedno biramo materijal i snimamo ga na kasete koje posle koristim. Ali zvuče bukvalno kao da ih peva neka starica sa planine, do te mere su u stanju da skinu taj zvuk. Jeste u pitanju na neki način “lažnjak”, ali kada se uklopi u ceo miks zvukova dosta dobro funkcioniše. Ali najviše me zanima spajanje etno i noise materijala. Trudim se da uskladim te stvari, u tonskom smislu.

Da li ti je bitan i narativ, ukoliko govorimo o pevanju?

Jako mi je bitan, imam svoje favorite. Fasciniran sam Hercegovinom, goranskom muzikom, Albancima, Makedonija, Vranje…

A jesi bio u Guči?

Ne.

Imaš li želju?

Pa nisam nešto fasciniran domaćim trubama. Ni trubačima generalno.

Šta te najviše privlači – vokali?

Da, na prvom mestu. Sarađivao sam sa par pevačica od kojih sam isključivo tražio taj narodni momenat, da zajedno odaberemo pesme i ja složim loop sa kojim će se to uklopiti. I onda red live pevanja, pa red mog soliranja, koje je skroz u noise domenu.

Jesi sarađivao uživo sa pevačicama?

Da, imao sam čak i bend koji je presviravao loopove i semplove koje sam ja slagao na kasetama. Bubanj, bas, dve gitare i vokal, koji je isto “skidao” neke semplove koje sam koristio. A moja uloga je bila da povremeno soliram na walkmanima, tako da mi je ta postava baš prijala. Kasnije sam radio samo sa pevačicom, i to smo uglavnom radili sa narodnim pesmama manje-više nepoznatih autora, nije bilo mog autorskog materijala.

Koliko se koncerti baziraju na improvizaciji, a koliko su pripremljeni? Često si aktivan i na improvizatorskoj sceni, u raznim ad-hoc kolaboracijama.

To sa pevačicama je bilo super, ali nije bilo ad-hoc, bilo je baš pripremano. A volim da sarađujem, najviše sa noise muzičarima. Kada ja u tim situacijama ubacim svoj folk momenat, to na lep način razbije zid buke koji oni obično izgrade. Trudim se da napravim spojeve koji pre svega meni zvuče dobro.

Kakav pristup imaš kada su u pitanju izdanja, i da li ih isto objavljuješ na kasetama? Zanimljiva je pojava i Over9000 etikete, koju vodi Mangulica FM.

Da to je dobra priča. Luka je pokušao da na jednom mestu okupi sve ljude, muzičare, producente ili repere koji se bave izrazom koji na neki način uklapa narodnjake. To je sve dosta oslonjeno na ono što je radila Duboka Ilegala, kao rodonačelnik svega što je izdato na Over9000 sajtu. To je dosta uticalo na mlađe generacije da počnu da rade nešto drugo, a suština je da se sempluju “zavijanja” na sintisajzerima ili vokalima. On je okupio desetak imena. Tu je izdat i jedan moj album, jedan je izašao samo na kaseti za No Basement Is Deep Enough, srpsko-belgijsku izdavačku kuću. Jedan je izašao samo na netu, a festival Novo Doba mi je izdao CD. Još jedan sam izdao sam. Tako da uglavnom kako se ukaže prilika.

Uglavnom objavljuješ snimke nastupa, ili postoje izdanja koja studiozno i studijski spremaš?

To isto zavisi. Neke stvari su pravljene kao kratke pesme, dok su neki albumi snimci live nastupa. Ima i isečaka sa koncerata i nastupa. Malo sam stao sa izdanjima, voleo bih da spremim nešto malo produkcijski ozbiljnije, kao i u pogledu distribucije.

Danas imamo nekoliko zanimljivih mikro-scena oko Beograda – Novo Doba, Pančevo, Matrijaršija… – koje su dosta dobro povezane. Čak je i na poslednjem Mikser festivalu, koji promoviše neki drugačiji model kulture, predstavljena izložba organizacije Art Brut Srbija, a među učesnicima su Kristijan Golubović, Danijel Savović i drugi. Da li se osećaš delom čitave te scene i da li misliš da postoji potencijal da ova grupa autora uspe da iskomunicira sa širim brojem ljudi?

Mislim da ih zanima, i da su dosta napredovali od kada su počeli, ako gledaš unazad Novo Doba, iz godine u godinu.

Novo Doba je baš dobar primer. To je jedan od umetnički najuzbudljivijih festivala koji Beograd ima, a na kulturnoj sceni verovatno ima ljudi koji nisu ni svesni njegovog postojanja.

Moguće da je tako. Ali oni srećom sada dopiru do mnogo šireg auditorijuma. Ja se svakako osećam delom te scene, jer me je Novo Doba ekipa zvala na prve festivale, na kojima često nije ni bilo muzičkog programa, to su bili strip-festivali. Bilo je praktično da se pojavim ja, a ne da se vode tehnički zahtevniji i mnogoljudniji bendovi. A odatle je počeo i da se proširuje njihov muzički program, neki od tih ljudi su i strip crtači i muzičari. Ja sam sa njima od samog početka, i baš vidim napredak. Tome je dosta doprinela i Fijuk Laboratorija, odnosno Matrijaršija u Zemunu. Tu se organizuju i izložbe, i svirke i žurke. Odjek je dosta dobar uprkos tome što su izmešteni iz centra grada.

U pitanju je svakako jedan posve drugačiji pristup kreiranju i prezentaciji svog rada. Dosta implikacija u vezi sa tim proizilazi iz tvoje muzike, u odnosu na to kako je ona (ne)prihvaćena.

Na strani građanskog liberalizma zaista se ne vidi nikakva trpeljivost prema tome, i dosta stvari se trpa u isti koš iako tu ne pripadaju. Ako bi se neko malo više udubio, uvideo bi mnoge nivoe čitanja, koje ja sada nakon dužeg slušanja ove muzike svakako vidim. Nisu to sve “cajke”.

Taj susret umetničke avangarde – miljea koji je vezan za neku građansku priču, ako možemo to tako da kažemo – i hardcore narodnog nasleđa. Da li ti se dešava da deo publike ima problem u tom odnosu prema “narodnjacima”?

Za mene je to pre svega pitanje afiniteta. Narodnu muziku koju koristim ja najiskrenije volim, ceo taj korpus koji sam na neki način izabrao i istražio. Sada jako dobro znam šta mi se sviđa a šta ne. Postoji selekcija, kao i u svakom drugom žanru, i svako ima svoje favorite. Mislim da ne treba generalizovati i posmatrati sve to kao jedno. Nije isto, na primer, da slušaš šamanke iz Koreje i Harisa Džinovića. Ali opet na neki način to sve spada u domen narodne muzike.

Da li vidiš razliku između folka i turbo-folka?

Hm, nisam siguran…

Ili, da li ima stvari koje voliš, a koje se smatraju turbo-folkom?

Da, mnoge stvari koje su se pojavile devedesetih u toj sceni ja baš iskreno volim. Ali opet ne sve stvari.

Ako uzmemo malo širi pogled, da li misliš da možemo da kažemo da su Bonnie Raitt i Zorica Brunclik jedna ista priča, samo u dva različita kulturna miljea?

Apsolutno. Hajde da uzmemo kao primer Lucindu Williams u odnosu na, na primer, Veru Matović – pevačicu koja se dosta drži te osnovne folk strukture i radi sa orkestrima koji to sviraju u studiju. Zaista ne vidim nikakvu razliku, strukturalistički gledano. Ne vidim razliku između bendova Zabranjeno pušenje i Giant Sand. Naravno, neke razlike postoje ali ako ostaviš finese po strani, isti je narativ u pitanju. Ako opet pogledamo Zabranjeno pušenje i pesmu Zenica bluz, to je klasičan Johnny Cash momenat, jedna obična zatvorska priča.

Pominjao si aspekt produkcije, pa u svetlu današnje globalizovane pop kulture možemo da postavimo paralelu da su Jelena Karleuša i Shakira faktički pandan jedna drugoj. Sve ovo spominjem zato što kod nas postoji to gađenje nad tekovinama lokalne (pop/folk)kulture, ali se uživa u faktički istim kulturnim proizvodima koji su nam servirani kao globalni trend.

Mislim da je razlika samo u jeziku. Muzika koja nastaje na američkom tržištu komunicira sa celim svetom, a ona koja nastaje na našem tržištu komunicira sa Srbijom, Bosnom i Bugarskom. Zato naša muzika uvek ostaje vezana za ovu sredinu. Ima sve više ljudi koji se za to interesuju, dolaze da rade doktorate na temu turbo-folka, i neke povezanosti cele te priče sa ratom. Ali to je stara priča i nisam siguran koliko pije vodu teza da je turbo-folk na neki način podmazivao balkansku ratnu mašinu.

Možda je to i razlog zašto je ljudima potreban taj otklon, jer je muzika kontekstualizovana na taj način. Ako pogledamo trap ili neke američke lokalne hip-hop scene i uporedimo to sa, recimo, Ivanom Gavrilovićem – 200 na sat, Marlboro, Suzuki – nije li tematika na socijalnom nivou ista?

Mene u toj priči najviše fascinira Mile Kitić. On je napravio neku vrstu gangsta folka. Posebno album Paklene godine. On je prvi izvođač odavde koji je kupio matricu od nekih francuskih underground hiphopera, sve uredno… Ubacio je svoju priču preko toga, koja uopšte nije naivna. Jedino što on zavija. Malo repuje, ali u ključnim delovima pesme ubaci svoj momenat. Zato to vidim kao neki novi žanr, jako sam fasciniran tim sklopom (smeh).