Nemoj, Mile, ništa politički

Za kulturu važi isto što i za filozofiju: u trenutku kada postane potpuno nezavisna, svaka njena disciplina je osuđena na propast – pre svega zato što i dalje pretenduje da pruži sveobuhvatan izveštaj o društvu kao celini, a na kraju i zbog fragmentarnog karaktera svoje metode, koja može biti operativna samo unutar određene discipline. (Gi De Bor, Društvo spektakla, 1967.)

Kulturu bivše države možemo posmatrati iz dve pozicije – jednu iznosi Gi De Bor u uvodu ovog teksta, a drugu živimo u trenutnom kulturnom modelu koji je više haotičan skup različitih kulturnih i kulturoloških nadržaja nego izgrađen sistem raspoznavanja. Možda bi tačnije bilo posmatrati trenutnu srpsku kulturu iz teorijskog dela jednog od najvećih filozofa situacionizma : ona funkcioniše kao deo pokojne SFRJ kulture i njene operativnosti unutar discipline, odnosno jugoslovenskog društva. Koliko je to društvo bilo raznoliko i bogato toliko su i kultura i fenomeni tog društva bili začuđujuće aktuelni za socijalističku zemlju iza „gvozdene zavese“ kako su ovaj prostor voleli da definišu u hladnoratovskim bedekerima (i politikama)

Jedan od tih fenomena proslavio je 40 godina (isprekidanog) trajanja upravo svršene godine brišući granicu između kiča i parodije, šunda i kulturološke diverzije, mašine za štancovanje profita i satiričnog bockanja SFRJ plebsa. Malo je parodijskih projekata koji su, poput „Rokera s Moravu“ uspeli da izdrže čitavih 40 godina. Još manje je onih koji su uspeli da dožive toliki uspeh, upravo među društvenim grupama koje su ismevali. Zato, na samom početku nove 2018. i tik posle njihovog jubilarne godine, bavimo se ovim (prvenstveno) kulturološkim fenomenom i danas popularnim. “Rokeri s Moravu”, na izuzetno tačan način, definišu i poziciju savremene srpske kulture zaglibljene u blatu novokomponovanog melosa i autentičnog izraza izmućkanih u veš mašini istorijsko-društvenih okolonosti.

STOJADINKA OVCE ŠIŠA

Grupa nastaje 1977. godine i ona je idejni i autorski projekat Borisa Bizetića, do tada relativno uspešnog pop kompozitora specijalizovanog za tzv. „šlager“ muziku. Bizetić je od detinjstva u medijima : sa 10 godina glumio je malog Josipa Broza – Tita u foto-stripu koji je radio njegov otac, Aleksandar Bizetić, pionir u tom žanru. Boris je, posle malog Betovena postao mali Joža posle pozorišne predstave u Kumrovcu. Foto-strip je izlazio u nastavcima u zagrebačkom „Vjesniku“ i objavljen je u 13 tiraža u knjizi „Detinjstvo druga Tita“ te je mali Boris postao deo svih biblioteka i lektira diljem SFRJ. Pošto potiče iz glumačke i novinarske porodice (deda Tasa osnovao paraćinsko pozorište, majka Živka godinama bila glumica i novinarka „Borbe poznata kao prva žena sportski novinar u zemlji dok je ujak čuveni Jovan Janićijević – Burduš) nije čudno Bizetićevo usmerenje. No teška porodična situacija i dramatičan razvod roditelja kao i skroman i siromašan život sa ocem vuku ga u eskapistički beg – muziku .

Do 20-te godine Boris Bizetić, po sopstvenom priznanju, ima preko 100 kompozicija koje je pravio svake večeri i to na neverovatno težak način : pošto nije imao snimač zvuka, a nije znao ni note napamet je pamtio melodije i pisao tekstove.

U to vreme gradom je krenuo da kruži i trač kako je bezuspešno pokušavao da dođe u kontakt s Mikijem Jevremovićem dok ga nije uhvatio u zasedi u klozetu nakon nastupa na jednom od festivala i zapevao mu „Ako nekad vidiš Mariju“, jedan od  njegovih najvećih hitova. Miki se oduševio, kupio pesmu, nakon nje još 33 i krenula je Bizetićeva kopozitorska karijere na čijem početku učestvuje u jednom od bizarnijih socijalističkih kulturnih projekata : modnoj kolekciji „Lepo stoji partizanska bluza“ kojom je socijalistička nomenklatura želela da osujeti pojavu tada popularnih prišivaka američke vojske na jaknama i odeći. Kako bi omladini bolje predstavili partizanske borbene oznake i modele inspirisane NOB-om osmišljen je i kulturno-umetnički program od 12 partizanskih pesama čije nove, „šlager“ aranžmane potpisuje Bizetić. Dizajnirana mu je i sašivena odora „Mali Maršal“ po ugledu na Titovu uniformu, rad Zagorke Stojanović koja je autor kompletne modne linije.  Bizetić je nosio “malo maršalsku” uniformu dirigujući orkestrom i horom koji je izvodio njegove aranžmane u ovom uistinu biseru fashion propagande 1972. za koji, na žalost, ne postoje dokazi sem intervju dirigenta nedeljniku „Vreme“ 2000.godine u kome ni njemu nije bilo baš prijatno zbog rada na projektu, ali ga je pravdao mladošću i željom da proba sve.

70-te su najplodonosniji period Bizetićeve karijere. Tokom njih, za kratko vreme, postaje vlasnik srebrnih i zlatnih ploča pošto su mu pesme pevali Đorđe Marjanović, Dragan Stojnić, Olivera Katarina, Silvana Armenulić. Ipak, najveće uspehe postiže sa Jevremovićem. S Borisovom pesmom „Dosta mi je njenog hladnog osmeha“ pobeđuje 1976. na Beogradskom proleću i nakon toga biva primoran da ode na odsluženje vojnog roka. U riječkoj kasarni, gde je bio šef amaterskog orkestra i gde se, po sopstvenim rečima, prvi put suočava sa većinom likova iz pesama „Rokera s Moravu“ jer je do tada bio ušuškan u beogradskom građanskom životu, dobija ideju ne samo za bend nego i za žanr. „Regrutuje“ pevača iz vojnog orkestra Zvonka Milenkovića, dvadesetogodišnjaka iz sela Kukljin kod Kruševca koji je u vojsci shvatio da odlično peva narodnjačke „trilere“. Čim je završio sa vojskom dolazi u Beograd sa Zvonkom, pravi dogovor s Branislavom Anđelovićem, gitaristom, studijskim muzičarem i aranžerom iz Beograda poznatom po džez i bluz „tezgama“ i sa drugom iz muzičke škole „Kornelije Stanković“ Brankom Jankovićem. Uzimaju umetničke pseudonime Veljko B.Užičanin – Boca (Bizetić), Sisoje (Mileković), Jankula (Janković) i Ćora (Anđelović) i snimaju prvi singl „Stojadinka ovce šiša“ koji doživljava neočekivani uspeh.

Inspirativni susret sa svim društvenim grupama „naroda i narodnosti“ u JNA neverovatnom brzinom postaje lukrativni komercijalni projekat što je Bizetić, u početku, pravdao slučajnošću da bi se u kasnijim izjavama vodio poslovnom logikom jednog od najuspešnijih „šlager“ pevača u istoriji pop muzike ovih prostora, Đorđa Marijanovića, koji mu je rekao : „Deca sa sela idu u varoš u srednju školu, pa dođu da studiraju u najveći grad republike. Tako imate nekoga vezanog za vas 10 godina“. Upravo, ma koliko se Bizetić trudio da objasni kako je njegova publika razumela šalu i kako su pesme RSM-a shvatali kao satiru, je to bila njegova publika. Pozni titoistički kulturni konzumenti pred njegovu smrt, kako i u svom tekstu o RSM-u piše Teofil Pančić u „Vremenu“ br. 765, izdaju Titovu ideju respektabile radničke klase navučene na matricu prihvatljive, umivene kulture i bivaju ono što jesu – rurbani polutani –  odlepljuju za Rokerima s Moravu. A ludilo traje sledećih 12 godina. Neprekidno.

KRKENZI KIKIRIKI EVRI DEJ

Album pod ovim imenom prodat je u 380.000 primeraka i to je njihova prva dijamatska ploča. Kako je diskografija RSM-a postajala bogatija tako su do javnosti dolazili i novi podaci o inspiraciji za pesme i nastanku imena benda. Ime je dao tonac Aca Radojčić na snimaju prvog singla, dok je pesme slične žanru „Rokera…“ Boris Bizetić već pisao za radio emisiju „Tup tup“ Milovana Ilića-Minimaksa i to „Milka nosi čarapu od svilenu bubu“ i „Milojko“ dok je radeći na slikovnici za decu napisao i pesmu „Stojadinka ovce šiša“ koju je doradio i pustio direktoru „Beograd diska“ Mići Milutinoviću, kompozitorskoj vedeti novokompnovane narodne muzike kraja ’70-tih. Čim je čuo pesmu narodnjači njuh miriše hit.

Sastav benda funkcioniše tako da su bili predodređeni na uspeh u jedinstvenom žanru koji su, bukvalno, izmislili sami za sebe i ostali jedini, do danas, u istom.

Veljko B. Užičanin – Boca pisao je tekstove, Jankula pevao prateće urnebesne vokale, Sisoje pevao apsolutno neviđenom kombinacijom narodnjačkih „trilera“ i rok falseta dok je Bata Ćora, vrstan muzičar, radio aranžmane i kompozicije igrajući se sa narastućom populanrnošću narodne novkomponovane muzike. Ipak, ono što je najveći uspeh RSM-a su živi nastupi.

Kombinacija pozorišta, skeča, burleske i koncerta kao i spremnost da sviraju i u seoskim domomovima kulture kao i u najvećim jugoslovenskim salama privlačile su horde ljudi da ih gledaju. Veoma brzo Bizetić je nabavio svu potrebnu opremu – ozvučenje, svetlo, kostim, scenografiju i rekvizite – i grupa je postala osposobljena za nastupe i na livadi i u štali i u najmodernijoj koncertnoj sali (slučajna rima, prim.aut.) Kada smo kod rime jezik koji koristi Bizetić u pesmama ne može da se veže ni za jedan akcenat srpskog jezika niti jezik specifičan za određeni deo Srbije. Takođe, nastupi benda su se prepričavali, posebno u malim mestima. Bizetić, u već pomenutom intervjuu „Vremenu“, navodi i čuvene ulaske u publiku koji, kada se gleda sa teorijsko-akademske strane, izgledaju kao brisanje teatarskog „čevrtog zida“ i upliv Brehtovog „epskog pozorišta“ u folk. Autor pesme „Udao sam taštu u Bajinu Baštu“ navodi mnogo profaniji razlog za ovaj mizanscenski postupak : pošto su nastupali u domu kulture u selu kod Čačka koje nije imalo toalet iza bine već samo u hodniku Bizetić je morao da prođe kroz publiku jer ga je, po njegovim rečima, uhvatila „trčkalica“. Da „trčkanje“ ne bi bilo otkriveno Veljko B.Užičanin napravio je interakciju sa publikom i ulazak među fanova postaje jedna od glavnih tačaka nastupa. A od ovog albuma iz 1980.kreće nezaustavljivi uspeh.

RSM aranžmanski i muzički parodiraju popularne muzičke žanrove za to vreme (rege u “Krkenzi kikiriki…) istovremeno lirički parodirajuči staru, ali sada slobodno društveno i socijalno prisutnu, subdruštvenu i subkulturnu grupu “palanačkih građana” koji žive po postulatu definisanom u “Filozofiji palanke” Radmira Konstantinovića kao lutajući duh sazdan po principima apsolutne zatvorenosti u apsolutno otvorenom svetu. Dakle, publika RSM-a radnom nedeljom živi po (nametnutim) pravilima grada a vikendom ili u vreme godišnjih odmora (ako su na privremenom radu u inostranstvu) vraća se na selo gde su bili “svoji na svome” definisani palanačkim pravilima. Diskrepanciju između jednog i drugog koriste Sisoje i co. pružajući veselu materijalizaciju lutajućeg duha u sceni ismevajući ga maltene u ekspresionističkom maniru. Ili je, pak, samo profit i trenutak inspiracije koji se oteo kontroli odgovoran za sve? Možda odgovor daje album iz 1981. “Keskese” gde se po prvi put pojavljuje motiv ismevanja gastarbajtera u istoimenom singlu i percepcije savremenih muzičkih pravaca kao što su pank od strane polutana u pesmi “Kraljević Marko”.

JA TARZAN A TI DŽEJN

Diskografska aktivnost Rokera s Moravu je neverovatna i u svetskim okvirima. Bend sa tolikom kreativnom hiperprodukcijom (činjenica da je Bizetić imao preko 100 spremnih pesama i pre nego što je prvu i ponudio slikovito objašnjava ko je odgovoran za kreativnost benda), 200 koncerata godišnje i novim diskografskim izdanjem jednom godišnje postaje ozbiljno preduzeće. Pesme i dalje ismevaju tzv. „polutane“, a predmet sprdnje postaje i iskreni uživalac u istoj iako je frontmen benda u više intervjua tvrdio kako su ljudi masovno dolazili na koncerte RSM-u da bi se smejali. Istina je, verovatno, bila negde između ali dovoljno isplativa da velikan jugoslovenske diskografije, zagrebački Jugoton, preuzme bend koji nosi srpsku narodnu nošnju, peva nekom bizarnom kombinacijom akecenata ( većinski) srpskog jezika i opisuje zgode i nezgode (opet  većinski) srpskog gradsko-provincijalnog sveta. O Jugotonovim urednicima, prvenstveno Siniši Škarici i Huseinu Hasanefendiću – Husu, izdavačkoj politici koja je preuzela sve dolazeće napredne bendove i pravce iz Beograda (od „novog talasa“ preko Idola pa do neverovatnog Tome Zdravkovića koji je za ovu kuću objavio 18 albuma) za razliku od konzervativnog i okoštalog PGP-a čija izdavačka praksa nije podrazumevala nove pravce čak ni u nacionalom ili žanrovskom smislu trebalo bi napisati poseban tekst te se neću baviti time, ali Rokeri, u naručju prve jugoslovenske i hrvatske najveće diskografske kuće, haraju sa tiražima.

Gotovo nemoguć tempo donosi i prvi veliki gubitak za grupu, gubitak od koga se, po mnogima nisu nikada oporavili : krajem 1982. Branko Janković – Jankula gine u saobraćajnoj nesreći.

U kakvom paklenom ritmu su bili Rokeri s Moravu najbolje govori činjenica da su zbog Jankeline sahrane odložili 5 rasprodatih koncerata za manje od mesec dana od smrti a na svim televizijama su se vrteli spotovi i reklame za album sa pokojnim Jakovićem koji je, da ironija bude veća, nastradao u automobilu prijatelja koje je slučajno sreo u Batajnici i zamolio da ga povezu do Zemuna gde je živeo. Bizetić se, u intervjuu listu TV Reviji pravdao da se njihov posao zabavljanje ljudi i da se smeju kada im se i plače, ali nastavak turneje bez angažovanja novog člana pokazao je da su RSM prevazišli montipajtonovsko šegačenje i postali ozbiljna fabrika novca, fabrika koja ne sme stati ni časa.

I pored takvog ritma kreativni potencijal ne opada verovatno zbog inspiracije u svakodnevici i njenim pojavama  a i zbog neverovatne Bizetićeve radne etike. Ipak, sve govori da je lova bila toliko velika da se nije isplatilo stati. Čak ni ukoliko je član benda preminuo.

DINASTIJA

Koliki su Rokeri s Moravu sociološko-kulturno-muzički fenomen pokazuje sredina osamdesetih godina. Željko Bebek ih u jednom intervjuu naziva pankerima upravo zbog definisanja do tada neviđenog žanra a i moje lični susret s grupom, sredinom devedesetih u gimnaziji, pokazuje stepen Bizetićevog uspeha.

Kada smo kao gimnazijalci po prvi put ozbiljno počeli da slušamo Rokere s Moravu, oduševljeni satirom čak razmišljajući da napravimo sličan bend, ali kroz istorijske epohe slično narativu „Crne guje“ drugarica iz škole nam otkriva kako je živela sa porodicom Bizetić u istoj zgradi i priča anegdotu čiji sadržaj najbolje opisuje meteorski uspeh grupe. Sredinom osamdesetih Boris kupuje dva stana na spratu stare zgrade u jednoj od najlepših dorćolskih ulica što je i u to vreme koštalo veoma mnogo. Adaptira dva manja „salonca“ u jedan veći i time privlači pažnju ostatka komšiluka ne samo slavnim likom i delom već i finansijskim prilikama koje su bile retke za vreme samoupravnog socijalizma, pogotovo ukoliko niste deo „crvene buržoazije“. Pošto se osećao pomalo nelagodno zbog situacije i želeo da uveri komšije kako nije bahati kapitalista sumnjivog porekla pozvao je predsednika kućnog saveta da se upoznaju. U razgovoru se trudio da prvo objasni poreklo novca objašnjavajući kako Rokeri s Moravu često imaju rasprodate „bioskopske  nastupe“ po gradovima od 14, 16, 18 i 20h i kako zarađuje ogromne količine novca koje je uložio u stan i oduvek željene kulturne aktivnosti. On je iskoristio svaki slobodan trenutak za putovanje u London gde je sa suprugom, pošto su oboje veliki filmofili, išao od jedne bioskopske sale do druge praveći bioskopski maraton.

Posle ovog objašnjenja i činjenice da je porodica Bizetić bila veoma pristojna čitava zgrada ih je zavolela. I mi klinci smo ga zavoleli jer je u tom trenutku ovaplotio naše snove o putovanjima i bioskopskim salama. Dakle, onome što nam je bilo uskraćeno u Miloševićevoj Srbiji.

Angdota najslikovitije prikaz dualizma RSM-a : na jednoj strani su namerno izazvani kulturni eksperiment i diverzija, a na drugoj zgrću enormni profit. Zato i ne čudi potez Milutina Popovića – Zahara, estradnog maga osamdesetih, zvan „Lepa Brena i Slatki Greh“. Lepa Brena je, po Zaharovim rečima, trebalo da bude Rokeri s Moravu, ali sa zgodnom devojkom i ne tolika parodija. Uostalom, zar pesme (i albumi) „Mile voli disko“, „Čačak, Čačak“ i „Stinije cile stinije“ nisu na tragu Bizetića? Zahar je kasnije tvrdio da se Lepa Brena „otela kontroli“ sa nastupom na Jugoviziji – jugoslovenskom takmičenju za predstavnika na Evroviziji – pošto je singl „Sitnije Cile sitnije“ prodat u 800.000 primeraka.

Rokeri i Bizetić se ne otimaju kontroli jer autori ostaju dosledni svoj stilu i izrazu iako je već sredinom osamdesetih, sa liberalizacijom medijskog tržišta i  slabljenjem komunističke nomenklature, novokomponovana folk muzika otela diskografske tiraže i preuzela tržište.

I dalje parodiraju svakodnevne nadražaje naroda na nove medijske i kulturloške pojave, a za to nema boljeg primera od singla i albuma „Dinastija“ (te 1984. izdaju još jedan album, “Pomoravac) kojima uvode novi elemet u svoj komični repertoar – ismevanje jugoslovenskih gasterbajtera, hibridne društvene podgrupe ljudi zaglavljenih između najruralnijih delova Jugoslavije i velikih industrijskih gradova zapadne Evrope i njihovih pravila života.

ROKERI S MORAVU PEVU U GLAS I PEVU PO KUĆAMA

1987. RSM objavljuju dva albuma i učvršćuju poziciju koju je Vlatko Fras u čuvenom „Startu“ nazvao „sistemskom greškom i kulturološkom bombom“.

S tim u vezi ovi albumi naglo prave zaokret i ka političkoj satiri pošto se, u tek sada relaksiranom političkom ambijentu, mogu ismevati državne institucije i kako se tada govorilo „organi vlasti“. Pesme „Jao, druže milicioneru“ gde se kritikuje korumpiranost organa reda i, možda, najoštrija kritika došljaka koji naviru u Beograd iz svih krajeva Srbije, „U Beograd stiže glas“.

Interesantno je da nacionalisti s obe, tadašnje narastajuće, strane ne mirišu Rokere : srpski jer se šegače sa šajkačom, jezikom i narodom, a hrvatski pošto im popularnost grupe u većini gradova republike smeta a zvuk smatraju srpskim kulturnim hegemonizmom. Pored svega RSM ostaju imuni na početak nacionalnih podela i dalje funkcionišu kao pravi jugoslovenski bend. S druge strane razmirice između Ćore i Boce utiču na odnose u grupi. I zvuk postaje siromašniji upravo zbog sukoba između članova benda. Ti sukobi otkrivaju prilično egocentričnu prirodu Borisa Bizetića koja je nesumnjivo i dovela do 4 miliona prodatih nosača zvuka  i neverovatnih 700 autorskih pesama od kojih su preko 200 za Rokere, ali i mišljenja da je grupni rad doneo uspeh, a ne samo njegov talenat.

Rad (hiperprodukcija, bolje rečeno) uzima danak u kvalitetu.

Pesme su aranžerski siromašnije i repetitivne, ali društveno-politička tematika daje kreativni zamajac Bizetiću, a komercijalni uspeh i dalje je prisutan što govore i amblematični naslovi albuma gde se peva u glas i po kućama. Ipak, za bend, a i zemlju čiji su bili jedinstveni (kontra)kulturni projekat dolaze, teški dani…

JUGOSLOVENSKA PLOČA 

Kraj ’80-tih donosi i drugi veliki lom u grupi : bata Ćora, Branislav Anđelović, najbolji muzičar i autor somnabulnih, revolucionarnih aranžmana sa 2-3 nespojiva muzička žanra u jednoj pesmi odlazi zbog kreativnih sukoba sa Bizetićem. „Jugoslovenska ploča“ iz 1988. poslednji je nosač zvuka na kome je Anđelović prisutan kao autor, a već od 1989. i albuma „Tajna večera“ muzika, koja se sada isključivo u nadležnosti Borisa Bizetića, postaje daleko siromašnije. S druge strane RSM ne potpadaju pod opšte nacionalno ludilo već nastavlju dalje s subverzijom instistirajući na jugoslovenstvu koje će tek pojačati u vreme ratnih delovanja, a i jedan od najvećih hitova grupe postaje pesma “Joj, nemoj Mile, ništa politički” koja označava potpuni upliv grupe u aktuelne događaje kao što je ludilo za nacionalnim “fuzbalom” u svim republikama SFRJ opevano u pesmi “Ole, ole”.

Pored društvenih i političkih tema pesme ulaze u lascivne erotske okvire te tadašnje pesme benda više podsećaju na „bećarce“ nego na stare pesme. I pored odlazaka i krize kreativnost je i dalje na nivou te i ovaj pozni period grupe ima pamtljive hitove.

SRBIJA SE UMIRIT NE MOŽE

Početak višestranačja u Jugoslaviji i prvih slobodnih izbora zatiče Rokere u izmenjenom sastavu. Bend je uvak imao prateću koncertnu grupu pod imenom „Ansambl kokošinjac“. Članovi tog pratećeg benda su se menjali kao na traci. Mahom su bili iskusni i provereni studijski muzičari ali trojica najinteresantnijih, koji krajem osamdesetih i početkom devedesetih postaju punopravni članovi, su Dragan Tašković – Taške, harmonikaš, veliki folk hitmejker devedesetih i muž Viki Miljković, Željko Mitrović, vlasnik televizije Pink koji je u Rokerima basista i kod koga u studiju „Pink“ (a ime mu je dao baš Bizetić) bend snima poslednja dva albuma i Branimir Kosar, jedan od najboljih bluz klavijaturista na ovim prostorima i član benda „Rawhide“.

U trenutku kada su mogli debelo da unovče i iskoriste višegodišnje žongliranje sa probuđenim (mada je tačniji izraz „povampirenim”) srpskim nacionalnim bićem, RSM čine radikalni kontra društveni manevar ismevajući novokomponovane političke partije čiji, gle čuda, vizuelni simbol postaje srpska šajkača, ista ona koju su Bizetić i kompanjoni nosili prethodnih 13 godina kada je to, malo je reći, bilo nedopustivo.

Sam Bizetić slikovito objašnjava svoju odluku da se ne prikloni narastajućem nacionalizmu u intervjuu „Politici“ iz 2014. : „Smatrao sam da su šajkača i jelek folklorni, kostimografski elementi. Pojavili su se oni kojima je kapa na glavi bila važnija od sadržaja u glavi“.

Po tom principu RSM se bore za jugoslovenstvo iako su od njih svi očekivali da budu u prvom redu bundžija i boraca za „srpsku stvar“. A borili su se na njihov način – satirom i sprdanjom. Već 1988. i albumom „Jugosloveni“ RSM jasno kazuju šta misle, dok sledećih godina singlovima „Nemoj, Mile, ništa politički“ trasiraju jasan (i glasan) iskaz : „Srbija se umirit ne može“ i istoimena numera ismeva godinama  isčekivano, ali komično, teledirigovano  višestranačje i prve demokratske izbore raspisane u senci pada Berlinskog zida i raspada SSSR-a. Paradoksalno, iako je smatran za notornu seljačinu i vašarskog zabavljača koji potpiruje najniže strasti slušalaca kako bi oteo što više para, Boris Bizetić ovim potezom postaje deo građanskog pokreta protiv sloma Jugoslavije.

Teško da bi RSM mogli tada staviti rame uz rame sa Ivanom Đurićem, Radetom Šerbedžijom ili Borkom Pavićević, ali vremenski otklon i pesme RSM-a kao i njihov satirični lirički naboj dovode do tog zaključka.

S druge strane, tehnička revolucija u muzičkoj industriji i ulazak video produkcije na VHS kasetama omogućava bendu velike tiraže i zaradu od video skečeva koji su se distribuirali i po zemlji i po rasejanju. Time Bizetić udara temelj za svoje primarno interesovanje tokom ’90-tih – igrani humoristički program – i polako se udaljava od muzike koja, zbog odlaska bata Ćore, postaje sve siromašnija jer RSM poprimaju oblike „one man show-a“ gde Bizetić komponuje, piše pesme i radi sve kreativne poslov što je, posle 13 godina dominacije, dovelo do zasićenja materijala.

Takođe, odlazak prominentnih članova benda otkriva sve Bizetićeve mane kao kompozitora : zvuk postaje aranžerski simplifikovan i repetitivan, a čak ni vrsni muzičari poput Taškete, Kosara i Mitrovića ne pokrivaju nedostatke. Već tada postaje jasno da se bliži kraj Rokera s Moravu. Ili bar neka duža pauza.

BB SHOW 

Poslednji album RSM-a izlazi 1991. pod imenom „Nindža kornjače“. Satirična oštrica, aranžmani i tekstovi su veoma loši i oseća se da Boris ili više ne želi ili, verovatnije, ne može nastaviti sa izrazom koji je bend imao prethodnih 14 godina. „Nindža kornjače“ kao što ima kaže parodiraju dečije crtane filmove i (opet) medijske pojave, ali sve zvuči prežvakano i u grču što je razumljivo s obzirom da bukti građanski rat i svaka sprdnja sa nacionom može skupo koštati.

Bizetić se ne povlači zbog rata  : dobra prodaja VHS izdanja RSM-a inspiriše ga da se potpuno prebaci na „one man show“ produkciju niskobudžetnog humorističkog programa.

Sa posledjim Rokerom, Sisojem, radi emisiju „Folk liga“ na Studiju B između 1990. i 1991. Emisija je koncipirana kao umivenija i dramaturški razvijenija od „Šoder liste“ Slobodana Bićanina – Bićka, odnosno Ruzmarina, jednog od članova Indeksovog radio pozorišta, koja hara Trećim kanalom RTB-a. Između smimaka i folk vedeta i amatera Milenković i Bizetić izvode skečeve.

Ovaj program frontmen RSM-a radi sam : režira, piše uz pomoć supruge Magdalene, a u njemu glume njegove ćerke Doris i Anita kao i, što je sam rekao u više intervjua, komšije i prijatelji koji su preko noći postali televizijski komičari. „Folk liga“ postaje „Bebevizija“ na TV Politici od 1992.do 1994., kombinacija talk show-a i skečeva da bi prvo veče emitovanja i rada Pink TV-a obeležio „BB Show“. Sledećih 8 godina Boris Bizetić, prvenstveno sa porodicom, i u početku sa starim RSM pajtašem Zvonkom Milenkovićem i Kosarom koji u „BB Show“ postaje lik „ludog jazavca“ pošto je nosio kostim američkog Indijanca. Tako su svake nedelje, pored Jazavca, Srbe uveseljavali Baki dizelaš, Slavujka, Zorka sponzoruša (u interpretaciji Bizetićeve sestre od ujaka, glumica Ksenija Janjićijević, čerka slavnog Burduša), Sisoje seljak, dr. Sića, feminizirani lutajući reporter Ljupkica Pilić i ostali likovi tadašnje (a i sadašnje) svakodnevice.

Ne može se reći da je BB show bio glupost niti da nema pamtljivih epizoda i momenata pogotovo u liku Slavujke, a nju je igrao Bizetić maskiran maramom preko glave poput „urbanih seljanki“ iz prigradskih naselja inflatornih ’90-tih, ali ovde porodica Bizetić koncept individualnog rada dovodi od simpatične jednostavnosti na početku do nivoa veselog amaterizma koji se pred kraj emitovanja serije 2002. teško mogao ispratiti. I dalje se smejemo Bizetićevom smislu za  humor kao i vrsnom poznavanju dramaturgije skeča njegove supruge Magdalene, koja je znala 150 viceva napamet i izvodila ih po rođendanima i žurkama kada su bili mladi, ali oštrica RMS humora postaje tupa što je razumljivo i za smutne devedesete i za televiziju na kojoj se emituje a čiji vlasnik je poslanik JUL-a.

RSM ne uspevaju da se promene u skladu sa novim dobom iako njihova alfa i omega, Boris Bizetić, menja medijski format.

PROJEKAT

Na tridesetogodišnjicu Rokera s Moravu Bizetić i Milenković objavljuju prvi album posle 16 godina pod nazivom „Projekat“. Sam naslov jasno govori namere : okupljeni u dvojcu RSM-ovci opet parodiraju savremene pojave kao što je estradna hiperprodukcija, korišćenje mobilnih telefona (singl „SMS“), zatucanost prigradskih naselja i njihovih stanovnika i ostale teme koje se tiču većine građana Srbije.

Na žalost,„Projekat“ nikako nije korespondirao sa savremenom Srbijom.

Bizetić je već bio verziran desetogodišnjom hiperprodukcijom humorističkih kratkih formi kao i familijarnom produkcijom, a na sve to se nadovezala njegova želja da umetničkim izrazom Rokera s Moravu iz 1977. govori o društvenim odnosima postkomunističke i postmiloševićevske Srbije što nikako nije uspevalo. “Projekat” izgleda kao da neko na izrazito niskomimetički način podražava (da ne kažem “imitira”) RSM sa početka karijere i u vreme najveće slave. Ćerka Anita režira gomilu novih spotova koji izgledaju kao jettine kopije starih dok Sisoje i Bizetić, sada pod pseudonimom Stojko, svojski pokušavaju da ožive sami sebe iz srećnijih vremena, ali sve zajedno, novi RSM nisu bili više od blede kopije starih.

Jedina interesantna stvar vezana za ovaj album je što ga objavljuje PGP RTS i to po prvi put iako bi bilo logično da su bar neki od 18 albuma i 7 singl izdanja izašli u izdanju najveće srpske diskografske kuće.

Na siromašan kreativni rezultat dolazi i tragičan odlazak Zvonka Milenkovića – Sisoja koji umire 2008. posle duge i teške bolesti.

Nakon Sisojevog odlaska Bizetić odlučuje da raspusti grupu i ugasi RSM te i album prolazi ne toliko zapaženo zbog svih nesrećnih okolnosti. Srećom, zbog svog kolekcionarskog skupljanja svih mogućih snimaka kao i svesti o zaradi koju donose pregledi klipova sa JuTjuba većina materijala se mogu naći na oficijelnom kanalu Borisa Bizetića, a i on sam ih redovno kači i dopunjava kolekciju. I da su nastavili sa radom album „Projekat“ pokazao je da RSM-u nije suđen opstanak u novim medijskim i društvenim okolnostima. Da li je u pitanju ranije simpatičan egocentrizam Borisa Bizetića i njegova želja da bude šef parade u svim aspektima medijskoj bivstvovanja ili  istrošenost izazvana godinama neprekidnog rada i hiperprodukcijom nije sasvim jasno. To ipak ostaje nama, fanovima, ili teoretičarima medija i kulture kao moguća tema za razmišljanje.

40 GODINA POSLE

Vratiću se na De Bora i njegovo „Društvo spektakla“ : Rokeri s Moravu su jedina kulturološka pojava koja pobija tvrdnju iz uvodnog pasusa ovog teksta. Oni su hrabro i bez ikakve autocenzure, a znamo da je ona najveći problem srpske kulture decenijama unazad, dali humoristički izveštaj o tadašnjem društvu.

Smelo su, u vreme najveće opasnosti, postali i politički hrabri svojim jugoslovenstvom i delovanjem protiv matrice krvavog nacionalističkog šenlučenja, šenlučenja koje je obuzelo kulturne poslenike svih republike i ostavilo traga u njihovom radu ma koliko se napinjali u relativizaciji istog.

Bizetić je mudrom kombijacijom novog kulturnog proizvoda i komercijalnog rabljenja istog do neverovatnih, gotovo zapadnih uspeha stvorio jedinstveni žanr humorističe muzike neponovljiv do dana današnjeg.

Bizetić inkorporira muziku i društvenu kritiku i opisuje tadašnje prilike neuporedivo bolje i inteligentnije od sadašnjih kompozitorskih zvezda srpskog „trep folka“ koji ne idu dalje od glorifikacije najnižih strasti dece i unučadi onih koje su RSM ismevali pevajući im na nekom od preko 3.000 nastupa održanih diljem Jugoslavije i ostatka (gastarbajterskog) sveta.

Zato je ovaj tekst, predugačak i prilično jeziv za čitanje, pokušaj da se rad Rokera s Moravu i Borisa Bizetića stavi u istorijsko-teorijski konteskt i, možda, probudi želju za akadamskom evaluacijom rada ovog, uistinu, gerilskog i jedinstvenog kulturnog fenomena. Uostalom, i Marija Todorova u svom remek-delu „Imaginarni Balkan“ kaže kako je ovaj prostor kostruisan kao unutrašnja drugost sazdana od gomile balkanskih i nebalkanskih protivrečnosti. Zar ovo nije najtačniji opis fenomena Rokera s Moravu?