Miša Peruničić i Mambo za bubamaru

Miša Perunčić je tvoje umetničko ime. Zašto Peruničić, jesi li inspiraciju našao u rukometu, botanici ili je u pitanju bilo nešto treće?

Mislim da su razlozi više istorijski nego botanički, mada ništa ne bih isključio. Osim možda rukometa o čemu stvarno nemam pojma. U stvari tačno se sećam da sam inspiraciju za to ime pozajmio od kolege muzičara iz nekog drugog vremena. U pitanju je narodni pevač, sada već legendardni bard, poznat po svom 17-minutnom epu o atentatu na Kenedija – Jozo Karamatić. Ko zna da li se stvarno tako zove, ali svideo mi se ritam tog imena i mislim da sam podsvesno hteo nešto slično.

Ako kažem da je muzika koju stvaraš freak folk, jesam li u pravu?

Ja bih rekao da ne, ali ja takođe i nisam najbolji sudac za tako nešto. Klasifikacija je nešto o čemu ne razmišljam. Moja namera definitivno nije nikad bila da budem u bilo kakvoj fioci. Ako već pričamo, mislim da je ok tehnički reći da je to sve relativno moderna muzika, nastala na prostoru Evrope, zapadne Evrope, Amerike, znači relativno zapadne civilizacije. Ja volim da mislim i da je to rokenrol, možda ne toliko u stilu koliko u nameri. Mnogi muzičari koji su napisali pesme koje ja pevam su se u nekom trenutku našli pod klasifikacijom ”freak folk” ali ne mislim da su se oni nešto osećali ograničeno tom etiketom. Na neki način svaka etiketa te ograničava, i to mi ne zvuči kao nešto u čemu želim da budem. Mada ne mislim da je to loše samo po sebi.

Kako si počeo da se baviš muzikom? Šta smatraš da ti je donelo formalno muzičko obrazovanje? I zašto si se odlučio za kontrabas?

Počeo sam pevajući u horu u srednjoj školi i izostajući sa časova kako bih vežbao gitaru. Mislim da sam pevajući iz nota skapirao kako mi čitanje istih relativno ok ide i pomislio sam kako je formalno obrazovanje dobar način da to produbim. Pitanje je koliko sam uspeo u tome. Kontrabas sam, kao i većina svojih kolega, počeo da sviram potpuno slučajno. To je inače citat kolege kontrabasiste, mislim da je Ljubinko Lazić u pitanju. Ali to se potom pretvorilo u neki drugi odnos i mislim da je kontrabas zahvalan instrument koji ti vrati sve što uložiš u njega. Što ne znači da ne sviram i druge instrumente. Ako govorimo isključivo u tehničkom smislu, obrazovanje mi je donelo čitanje nota, instrumentalnu tehniku, mogućnost da teorijski objasnim muzičke pojave i pojmove, kao i da ih istorijski razumem i poštujem. Što ne znači da je išta od toga neophodno, kao i da nije moguće doći do toga bez formalnog obrazovanja.

Tvoj novi album koji izlazi 8. aprila nosi ime pesme koja se na njemu nalazi, “Mambo za bubamaru”. Zašto baš ova pesma?

Iskreno, dok mi naslovi pesama dolaze manje više ok, naslovi albuma ne tako lako. Od prethodna dva EP-a – jedan je nazvan po imenu, a drugi po stranama singl gramofonske ploče. Kad je došlo vreme da nazovem ovaj album nisam imao ništa spremno, ali sam znao da će Mambo biti prva pesma na albumu i delovalo mi je prikladno i kao naslov za album. Sad kad razmislim, mogao je da se zove i “Zaglavljen u Svrljiškoj Topli bez modema”. Mislim da je to možda Petar (Stevanović, producent) i predložio. Pera često predloži nešto što se uklapa bolje nego što ja smislim, samo što ga ne poslušam uvek, a on je i najviše zaslužan za Mambo pesmu da zvuči ovako kako zvuči trenutno.

Koliko dugo i gde si radio na njemu? Zašto smo ovoliko dugo čekali da izađe?

Neke pesme su relativno novije, a neke sam imao razrađene pre više godina. Geografski se može reći u Beogradu, Londonu i Pančevu. Što se tiče samog snimanja to smo uradili za tri dana na jesen 2018. godine, a Pera je to sve i smiksao relativno brzo. Međutim onda je to sve trebalo baciti na ploču, pa srediti omot, pa sam onda hteo i video da dodam. A onda je došla 2020-a koja definitivno ništa od toga nije ubrzala. U svakom slučaju, rekao bih da je sada sve spremno i drago mi je da podelim sa ljudima u ovom trenutku.

Ko su ljudi koji su sarađivali sa tobom na mambu i doprineli da zvuči ovako lepo? Kako biraš saradnike?

Ima ih mnogo i nije fer da počnem sad da ih sve nabrajam, jer nema šanse da ih ispoštujem kako treba. Spisak je na albumu, kao i u opisu videa za pesme. Drago mi je ako misliš da zvuči lepo, siguran sam da su svi oni tome više doprineli od mene. U svakom slučaju, osećam se veoma srećno i počastvovano da ih poznajem. Ponekad imam ideju ko bi bio dobar za koju pesmu, a postoje i ljudi koji bi mogli da idu na sve. Ponekad mi se čini da neki od njih bolje razumeju Mišu Peruničića od mene samog. Sve što sam snimio do sada je snimljeno u Studiju Krokodil u Pančevu.

Autor video zapisa za pesmu “Opet zaglavljen u Svrljiškoj Topli bez modema” je likovni umetnik Aleksandar Denić. Kako je došlo do te saradnje?

Čim sam prvi put video neki od Denićevih radova, ja sam osetio neku liniju koja nas povezuje i na neki način sličnu stvar koju pokušavamo da uradimo. On je inače i naslikao sliku koja je na omotu ploče. Što se tiče videa, nije to bila nikakva posebna saradnja, jednostavno sam mislio kako se ta pesma dobro slaže sa njegovim video zapisima sa Instagrama, a on je bio toliko velikodušan da mi dozvoli da iskoristim. Možda je ovde dobro pomenuti da je kolektiv Matrijaršija čiji je i Denić deo, izgoreo pre par nedelja tako da ako možete pomozite donacijom:

https://www.facebook.com/matrijarsija

U pesmi “Broj 1”, koja je blistava himna roditeljstvu, čujemo i predivni glasić tvoje ćerke. Možeš li da nam dešifruješ šta ona tu izgovara?

Hvala za predivni i ostale pohvalne epitete. Nisam siguran da mogu da dešifrujem ali to je ona izrecitovala samoinicijativno u mikrofon na tu pesmu, i meni je zvučalo kao nešto što ima smisla.

Tvoje pesme su često prepevi, odnosno svojevrsne interpretacije poezije ili muzike koju je napisao neko drugi (Tom Waits, Bob Dylan, Džej), iako publika to ne primećuje iz prve. Koliko takvih pesama se nalazi na novom albumu i koga najviše voliš da obrađuješ?

Ako smem da te ispravim, nije često već stalno, makar zasad. Na ovom albumu su sve pesme takve. To su tehnički rečeno izvedena dela, prepevi pesama koje u suštini već postoje, možda u nekom drugačijem obliku. Nekad su to prepevi prepeva drugih, kao što su Ivan Velisavljević i Muharem Bazdulj. Džej konkretno mislim da nije bio autor tog teksta, ali mislim da je ta pesma definitivno dobro opisivala njegovo emotivno stanje u tom trenutku. Stanje nekog ko je ”nepodobne” vere, ”neodgovarajuće” boje kože, u ratom i verskim sukobima podeljenoj zemlji, i gde god da se okrene oseća se kao da nema gde i da ga niko ne želi. Što je možda ne tehnički, ali emotivno slično onome kako sam se ja osećao u nekom trenutku. Generalno, mislim da ne krećem iz pravca da nekog želim da obradim, već jednostavno muzika koju volim i slušam prirodno završi u nekom drugom obliku, ili makar drugom jeziku.

 Osim toga što si muzičar, ti si i programer. Da li je bilo teško paralelno se obazovati za ove dve stvari?

Nisam siguran da li je bilo teško ili lako, jer nemam nikakvo drugo iskustvo. Tako da se u tom smislu ponekad osećam kako samo nastavljam lakšim putem, da radim ono što radim oduvek, a to su te dve stvari u nekom obliku. Možda bi bilo dobro spojiti to u jednu stvar, možda bi tad bilo lakše.

Trenutno sa porodicom živiš u Londonu, u kući u kojoj je odrastao Kristofer Nolan. Kako se to dogodilo? U kakvoj kući si ti odrastao i zašto te neki prijatelji zovu Žagi?

Pa dobro London je veliki, sa dugom istorijom, tako da nije teško naći mesto gde je neko živeo, a mislim da je čista slučajnost to što je taj neko u ovom slučaju relativno mlad i živ. Konkretno kuća u kojoj sam ja odrastao je možda malo manja od ove, ali ni mi ovde nemamo toliko dvorište, šljive, kokošinjac i štalu. Taj nadimak me prati od osnovne škole, sa matematičkih takmičenja, gde je možda bilo neuobičajeno videti nekog iz škole u Žagubici. Misim da me je tako prvi prozvao Aleksandar Matić, jedna od legendi domaće vremenske prognoze, kad se već frljamo sa imenima.

Legenda kaže da je tvoj tata autor epskih stihova “vino točim, a vino ne pijem, srce imam osećanja krijem”. Koja se priča krije iza toga? Da li si razmišljao o tome da napraviš pesmu na neke njegove stihove?

To ne samo da je legenda, to je jednostavno tačno. On je napisao tekst za tu, i mnoge druge pesme. Mislim da je konkretno priča iza te pesme da je hteo da zavede mamu, u čemu je reklo bi se na kraju i uspeo. Mada ko zna, možda je taj deo samo legenda. Ono što mi je zanimljvo, ali do čega nisam uspeo da dođem su demo trake koje je pevao Ilija Pavlović, tekstove napisao moj tata, a muziku ispratio Mile Bas sa ekipom, par meseci pre nego što će se katapultirati u slavu kao Južni Vetar. Nisam konkretno razmišljao da se bacim na njegove stihove, a ima tu i dosta pesama za koje je muziku napisao moj stric. Možda u nekom trenutku.

Poznat si kao čovek koji pažljivo bira svoju odeću, imaš li omiljeni komad iste?

Hahaha kako god da se kaže, meni to zvuči užas. Ne znam koliko pažljivo, ali da, jednostavno volim kako bi se reklo, razne dreške. To je jedan od, neki bi rekli poroka, koje sebi dozvoljavam. Omiljeni komad je često onaj koji sam nabavio poslednji, i još češće, neki koji još uvek nemam. Što je užas u ekološkom i ekonomskom smislu i zato se trudim da imam manje stvari ali da mi traju duže. Mislim da u stvari pažljivije biram materijale nego samu odeću. Nisam siguran koliko sam uspešan u tome, al jednostavno mi se sviđa ideja odevanja kao izraza bića, kao i istorija i majstorstvo koje je doprinelo svemu tome i dovelo nas do ovakve današnje tačke u vremenu. Opet kažem, to je nešto o čemu ja ne znam mnogo, ali me privlači.

Da li je istina da imaš nekoliko pari veoma sličnih mokasina?

Mislim da su to tehnički rečeno brodarice, i da, mada su se mnoge od njh nepovratno ofucale. Mislim da su mi ostala samo dva para, ali u nekom periodu sam ih nosio uz mnogo toga, u svim godišnjim dobima.

Šta nikada ne bi obukao, a šta nikada ne bi otpevao?

Postoje mnoge stvari koje bih voleo da nosim ali mislim da mi jednostavno ne stoje. Recimo da ne volim veštačke materijale. Nikada ne bih otpevao nešto sa čime se ne slažem i što ne osećam, ali to je lakše reći nego ostvariti. Mislim da nikada ne bih otpevao nešto što bi povredilo ili uvredilo grupu ljudi, ili nekog specifično. Osim ako taj neko nije tu, i to mi ne bi bila namera, ali opet ne znam zašto bih to radio.

Sa kime bi voleo da sarađuješ, a još uvek nisi?

Mnogi i niko posebno. Mislim da je teško reći da li postoji usaglašenost sa nekim koga nisam sreo. Od muzičara za koje sam čuo, to su možda azza (& kapale), Kukla, Valentino Bošković. Što ne znači da bi to stvarno bilo dobro, ili uopšte tačno.

I za kraj, kako je izgledao lokdaun u Velikoj Britaniji? Koji je bio tvoj recept za preživljavanje prošle godine, a imaš li neki toolkit za preživljavanje onoga što nam sledi?

Pa ne baš, mislim da nisam ja dobra osoba za tako neki savet. Možda se naoružati strpljenjem, jer mi deluje da je jedini način da sve ovo jednostavno sačekamo da prođe, ako uopšte prođe.

https://misaperunicic.bandcamp.com/