Da li imate preko 18 godina?

Mini albumi za duga uživanja

Pregled najboljih EP izdanja koja su obeležila prvu muzičku polovinu godine.

2
0

Budući da su u našim kolumnama o novoj muzici EP izdanja nepravedno zapostavljena, rešili smo da se ovom prilikom pozabavimo upravo tim kratkim muzičkim formama. U ovom tekstu osvrćemo se na ovogodišnje mini albume koje su ostavile najbolji utisak, a kako ih zaista ima mnogo, fokusiraćemo se na one koji su zvanično objavljeni dok su na kalendaru vladali pre svega zimski, a pomalo i prolećni meseci. 

mgid-ao-image-logotv.com-224023

Anohni / Paradise (Secretly Canadian)

Deset meseci nakon hvaljenog, debitantske ploče  ”Hopelesness”, pod imenom Anohni, stiglo je  novo izdanje “Paradise”, koje je, zapravo, nastavak socio-političkog aktivizma i kritike modernog društva sa albuma prvenca. Dobitnu kombinaciju ne treba menjati, pa su saradnici, kada je o produkciji reč, opet Daniel Lopatin, poznatiji kao Oneohtrix Point Never, i Hudson Mohawke. Muzički, eksperimentisanje sa elektronikom je, i dalje, u prvom planu, sa zaraznim bitovima i pevljivim refrenima, a uz sve to se, nekako prirodno, nadovezuje nežni i strastveni vokal Anohni obuzet besom i nezadovoljstvom zbog trenutnog stanja u svetu . Na tapetu su, prvenstveno, položaj žena, naravno, sa osvrtom na sopstveni status i preispitivanjem svoje uloge u sadašnjem trenutku, nezajažljiva potreba političara za materijalnim stvarima i demonstriranjem sile, ratovi, religija i to na posve direktan i beskompromisan način. Ukratko, ukoliko ste voleli “Hopelesness” volećete i “Paradise”.

Blonde Redhead / 3 O’Clock (Kobalt Music Group)

Mini album njujorškog trija Blonde Redhead ogroman broj puta sam slušao tokom zimskih meseci i mišljenja sam da “3 O’Clock” savršeno pristaje kao soundtrack tih hladnih, zimskih noći. To se naročito odnosi na prve dve pesme u kojima slatki i senzualni vokal Kazu Makino greje i uspavljuje poput najtoplijeg ćebeta. Numera “Golden Light”, sa preko više od šest i po minuta trajanja, svojom bajkovitom atmosferom, posebno mi je prirasla za srce, dok je naslovna pesma uspešna Warpaint – Feist kombinacija. Na preostalom delu albuma oduševljava Amadeo Pace, čija se predivna boja glasa prepliće sa fantastičnim dodatnim duvačkim instrumentima u pesmi “Where Your Mind Wants to Go”, odnosno perkusijama na “Give Give” koja, u nekakvom slow-motion maniru, predstavlja moderni miks R&B i swing zvuka.

Buscabulla / Buscabulla II (Baby Making Records)

Buscabulla je portorikanski duo sa adresom u Bruklinu koga čine Raquel Berrios i Luis Alfredo Del Valle. Njihovo zvučno delovanje kreće se u širokim okvirima elektronike, predominantno je chillwave u pitanju, sa dodatnim uplivima sintisajzera, uglavnom stvarajući sanjivi i opušteni ambijent. Pored toga, specijalnu egzotiku njihovom muzičkom izražaju daju i karipski uticaji poput salse i bolera. Ovo je, kao što i samo ime govori, njihov drugi EP, gde su proširili i obogatili zvuk sa atraktivnom latino psihodelijom i diskom (“Tártaro”) ili psihodeličnim elektropopom na završnoj “Frío” u kojoj im pomaže Helado Negro. “Titán” je lični favorit sa hipnotišućom melodijom, ubitačnim bitovima i vokalom koji podseća na Unu Gašić, recimo, dok  “Pedrón” pleni zavodljivošću i šarmom. Ukoliko niste do sada, obratite pažnju na dvojac Buscabulla, garantujem da nećete biti razočarani.

Fatima Yamaha / Araya (Dekmantel)

Ne, nije u pitanju ime neke samozatajne japanske kantautorke, kako bi neko mogao pomisliti, već je to projekat iza koga stoji elektronski producent i dj Bas Bron. Ovaj Holanđanin, koji je tokom karijere objavljivao izdanja pod različitim pseudonomima, između ostalih Bastian čiji se singl “You’ve Got My Love” još uvek pamti, poslednjih godina ponovo se aktivirao  kao Fatima Yamaha i ponovo beleži zapažene uspehe kako kod publike, tako i kod kritike. Nakon dugosvirajućeg albuma “Imaginary Lines” iz 2015. objavljen je EP “Araya” koji predstavlja realni atak na plesne podijume širom sveta. Naslovna numera, kojom počinje ova avantura, je istinski klupski hit, sa kosmičkim sintisajzerima i party atmosferom. “Piayes Beach Bar and Grill” je njegova elektro-fank vizija koja sadrži uticaje  Kraftwerka i Joy Divisiona, a poslednja “Romantic Bureaucracy” je interesantan igrokaz između sintisajzera i klasičnog, džezerskog zvuka klavira. Ukoliko volite ono što rade Jean-Michel Jarre ili Tod Terje, pružite priliku i ovom izdanju, jer je velika verovatnoća da će vam se dopasti.

No Joy / Creep (Grey Market)

Seriju mini izdanja započetu prošle godine sa “Drool Sucker” kanadski sastav No Joy nastavili su sa “Creep”, albumom u kojem nam se predstavljaju u svom najraznovrsnijem i najslobodnijem obliku. Svaka od četiri pesme je priča za sebe, svaka je provučena kroz niz uticaja, ali srž benda oličena u shoegazeu i psihodeliji ostaje nepromenjena. Uvodna “Califone” počinje sa latino semplovima, da bi se nakon naprasnog prekida nastavila u nešto melodičnijem ritmu koji zvuči kao kombinacija bendova New Order i War on the Drugs. Naredna “Hellhole” sadrži više slojeva, od distorziranih gitara do zaraznog zvuka sintisajzera, preko kojih plovi uzdišući vokal Jasamine White-Gluz. Mračna “Tearing Apart the Dark” je čudnovati hibrid industriala i dreampopa, dok je završna “Fluorescent Dread” još jedan sudar new wave zvuka osamdesetih i moderne elektronike gde dominiraju sintisajzeri. No Joy su ovim izdanjem uspešno dokazali da nisu učaureni u okviru jednog muzičkog žanra i da su otvoreni i sposobni za višestruka istraživanja.

Night Moves / Carl Sagan (Domino Records)

Grupa iz Mineapolisa nakon uspešnog prošlogodišnjeg albuma “Pennied Days” obradovala je svoje obožavaoce sredinom januara isporučivši novo EP izdanje, i to, odlično. Članovi benda uspešno kombinuju vintage pop sa kosmičkim klavijaturama, melanholične gitare sa sveprisutnim perkusijama, filmske žičane aranžmane sa ritmičnim bas linijama. “Carl Sagan” se sastoji od naslovne numere, ranije objavljene na pomenutom “Pennied Days” i četiri nove pesme, koje nakon svakog novog slušanja zvuče za nijansu bolje. Dve numere traju preko šest minuta, “Wondering How” koja predstavlja magičnu kombinaciju starijeg i savremenog zvuka, odnosno, “Drum Test” u kojoj eksperimentišu sa elektronikom. Meni se najviše svidela “Lovely, Lately” kojoj vetar u leđa daje klavir, da bi je usna harmonika pretvorila u folk rok biser. Sve u svemu, album predstavlja pravi užitak od skoro 26 minuta, a verujem da se, ako mu pružite šansu, sigurno nećete zaustaviti na jednom preslušavanju.

Miami Horror / The Shapes (Independent)

Australijski elektro indie-pop kvartet Miami Horror početkom marta objavio je konceptualni album inspirisan plesnim melodijama osamdesetih godina prošlog veka. Dakle, ukoliko otkidate na bendove kao što su Duran Duran, New Order, The Human League, Talking Heads ili ukoliko vam se dopada ono što rade Cut Copy ili Scissor Sisters, velika je verovatnoća da ćete biti opčinjeni ovim ep izdanjem. “The Shapes” pršti od synthpop ritmova, karakterističnih new wave energije  i catchy melodija koje instantno popravljaju raspoloženje, a eklektika se pojačava upotrebom afričkih i španskih uticaja. Album svojim tropskim i egzotičnim zvucima čini da se osećate da vam je leto nadohvat ruke, pa ukoliko vam je ovo promaklo, pustite ga ovih dana. Videćete kako se oblaci razilaze kao od šale.

Pinky Pinky / Pinky Pinky (Innovative Leisure)

Iza ovog imena krije se tročlani all-female sastav iz Los Anđelesa koga čine tri tinejdžerke, devetnaestogodinjakinja Anastasia Sanchez, odnosno Isabelle Fields i Eva Chambers koje imaju po sedamnaest godina. Kada je u pitanju njihov muzički izražaj, imamo posla sa žestokim proto-pank zvukom, do vrha nafilovan buntom i angstom kakvog samo tinejdžeri mogu isijavati. Vodeći singl i pesma koja otvara ovo izdanje “Ram Jam”, divlja i atraktivna sa fantastično uklopljenim oštriim gitarskim rifovima, bas gruvom i ubitačnim bubnjevima. Naredna, “Hot Under The Habit” startuje furioznom garažnom bukom, da bi se negde na polovini smirila u nekom stoner fazonu i ponovo vinula ka bučnom kraju. Numera “Spider” sadrži fantastično odsviran gitarski solo, a melodije se ne bi postideo ni Ty Segall lično. Poslednju pesmu čini obrada kultnog klasika “The Nest” Jeannie Piersol  koji u njihovoj verziji zvuči neobuzdanije i snažnije. Verujem da ćemo u budućnosti čuti još mnogo dobrih stvari  kada je Pinky Pinky u pitanju.

Rey Pila / Wall Of Goth (Cult Records)

Rey Pila je indie rok bend koji dolazi iz Meksika, a koji od 2012. godine tesno sarađuje sa Julianom Casablancasom. Frontmen grupe the Strokes producirao je njihov drugi album “The Future Sugar”, kao i najsvežijji ep “Wall Of Goath” što se neizbežno čuje od prvog takta. Teška mešavina gitara i synth zvuka dominira na sve četiri pesme, lagano podsećajući na osamdesete godine, ali sa današnjom produkcijom. Upravo takva je početna “How Do You Know” je ultra zarazna i plesna numera, kombinacija Depeche Modea i The Killersa, recimo, a šta tek reći za “Ninjas” koja vas, u jednom “Flashdance” maniru osvaja instantno, pre nego što prve reči naiđu. Veoma dobri synth aranžmani prednjače u “Sunday Games” u kojoj glas frontmena Diega Solórzana asociraju na Brandona Flowersa i Paula Banksa. Završna midtempo balada “No Man’s Land”, je još jedan uspešan miks elektronike i gitara, a lično me u nekim momentima podseća na Muse.

HONORABLE MENTIONS

Pored gore opisanih albuma, ne propustite mini izdanja “Now That the Light Is Fading”, talentovane američke kantautorke Maggie Rogers, njenih otkačenih sunarodnika iz benda of Montreal koji su samo šest meseci nakon četrnaeste dugosvirajuće ploče objavili “Rune Husk”, kao i duo iz Kvebeka, Exit Someone, sa odličnim albumom “Dry Your Eyes”. Mlada švedska pop muzičarka LÉON objavila je ep “For You”, a kalifornijski sveženski trio Bleached ponudio nam je interesantni “Can You Deal?”. Underground pankeri Urochromes predstavili su se kratkim albumom “Night Bully”, kantautor Griffin Oskar konačno se može pohvaliti ep izdanjem “Hostage”, dok je Alex Fahey iz Australije objavila “B-Grade University” i dokazala se kao legalna naslednica Courtney Barnett.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: