Lollapalooza Berlin – Auf Wiedersehen Sommer

Proteklog vikenda u Berlinu održano je peto izdanje planetarno poznate festivalske franšize Lollapalooza. Posle niza promena lokacije održavanja, organizatori su izgleda našli magičnu formulu, te je drugu godinu zaredom domaćin ove manifestacije bio Olimpijski stadion, odnosno obližnji Olimpijski park. Što se moje malenkosti tiče, ovo je najkomercijalniji i najmejnstrimaškiji festival koji sam ikada posetio.

Olimpijski stadion u Berlinu/ foto: Stephan Flad

Lollapalooza je festival karnevalskog tipa. Dakle, u pitanju je vašar šarolikosti, prepun muzičkih i vanmuzičkih sadržaja, uz neizostavni gastronomski i pivski raj. Sve pršti od ukrasa, svetlucavih i aktraktivnih festivalskih simbola. Koncerti su se održavali na pet bina, dok je za decu bio upriličen Kidza stage sa animatorima i zanimljivim radionicama, odnosno predstavama posvećenim mališanima.

Wiengarten stage, verovatno i najmanji, predstavljao je oazu gde su smešteni štandovi sa mnogobrojnim vrstama vina i odgovarajućom bogatom gastro ponudom, ali i mala bina gde sam gledao mladi holandski indie pop sastav Pip Blom. Muzika ove četvorke stvorena je za ovakav ambijent, a tokom ovog koncerta u publici su zapaženi bizarni gosti. Naime, ogromne životinjske lutke defilovale su festivalskim prostorom, pa je ekipa koja njima upravlja odlučila da posluša i mlade indijanere. Pevačica se jedva suzdržavala da ne prasne u smeh kad je ugledala neobične goste ispred njih. Pored ovog boutique stejdža, nalazi se bazen, te su organizatori posetiocima spremili Aquapalooza show. Devojke u vodi koje se bave umetničkim plivanjem imale su svoju tačku, energični plesači oko bazena su im se pridružili, akrobate na tornju su dodatno začinili ovaj performans, a ritam je davala trupa bubnjara od 15-ak ljudi koje je kran držao u vazduhu, pa je sve skupa izgledalo impozantno.

Iako je glavni festivalski program mejnstrim, osnovni razlog mog dolaska u na Lollu je Courtney Barnett. Dakle, ne baš mejnstrim. Australijsku kantautorku pratim od prvog albuma “Sometimes I Sit and Think, and Sometimes I Just Sit“ , a koji u mom svetu figurira kao jedan od najboljih u ovoj deceniji. Izmakla mi je u Zagrebu u maju, ali evo, konačno se sretosmo u Berlinu. Možete narednu izjavu pripisati mojoj subjektivnosti, ali Courtney je održala ubedljivo najbolju svirku tog vikenda. Na bini su je pratili bubnjar i basista, dok je vlasnica takvih dragulja kao što su „Depreston“ ili „Pedestrian at Best“ imala ponašanje, stav i pokrete kao istinska rok zvezda. Ovo je možda i najslabije posećen „zvučniji“ koncert, ali oni koji su bili prisutni, znali su zašto i zbog koga su tu. Prošetala nas je Courtney kroz svoja dosadašnja izdanja, publika je skakala uz one žešće stvari, cupkala uz one nešto svedenije. Oduševljen sam bio kada sam uvideo kako neke pesme uživo režu i imaju više duše nego kada ih slušam deezeru, recimo. Zbog svega ovoga, ovo zauzima prvo mesto na mojoj listi najboljih Lolla koncerata.

Na istoj ovoj Alternative bini, prvoj na koju nabasate kada kročite u festivalski prostor, gledao sam i Pale Waves, interesantan emo indie sastav, koji tako želi da je opasan i mračan, ali zapravo su suprotno od toga. Roosevelt, nemački predstavnik održao je plesnu kliniku svojim zaraznim ritmovima, a šta reći za Parcels, letnje otkrovenje za mene. Gledao sam ih na Szigetu, gde su briljirali, a istovetno zabavni i meastralni bili su i u Berlinu. Već sam rekao, a sada ću ponoviti – ukoliko vam se ukaže prilika da uhvatite Parcels uživo, ne časite časa. Najtoplija preporuka.

Na samom prostoru stadiona, na kome igra Herta, postavljena je pozornica Perry’s Stage, koja je ugostila predstavnike svih žanrova elektronske muzike. Kao i na Dance areni na Đavi, i na ovom fudbalskom terenu konstantno rejvuju desetine hiljada ljudi, samo što je ovde dosta čudnovata situacija kada ljudi partijaju u pet popodne, dok je još jaka dnevna svetlost. Ovde sam malo ukačio Underworld, engleski duo sa vanremenskim hitom „Born Slippy“ i Scooter, za koji nisam bio siguran da je još uvek aktivan. Kakav povratak u prošlost sa „How Much is the Fish“ i slične rano tinejdžerske stvari.

Što se tiče današnjih tinejdžera, njihovi trenutni heroji su Billie Eilish i Twenty One Pilots. Mlada i talentovana zvezdica iz Kalifornije pokorila je top liste debi izdanjem When We All Fall Asleep, Where Do We Go?, čije su pesme činile okosnicu repertoara. Na obe noge je imala bandažu, ali joj to nije smetalo da divlja ko da sutra ne postoji. Publika uglavnom maloletnici, koje znaju svaki stih svake strofe i svakog refrena koji je dopirao sa bine. Ista situacija i sa dvojcem iz sastava TWP. Međutim, kao i na Szigetu, ova muzika prosto ne korespondira sa mnom, a momci kao da više posvećuju pažnju samom show programu umesto muzici. Red repa, red govorancija, red modernog pop-roka. Na kraju eksplozija konfeta, balona, vatrometa i svih klasičnih party simbola. Još uvek me nisu kupili. Još jedna super pozitivna impresija ide na račun devojaka koji su sinhronizovano sa bendovima znakovnim jezikom prenosili koncert. Tome sam prvi put prisustvovao, čini se kao nimalo lak zadatak, tako da sve pohvale idu na njihov račun.

Pored izvođača iz inostranstva, veliki deo programa zauzimali su bendovi iz Nemačke. Lokalne zvezde imaju odličan tretman od strane organizatora, međutim, kako i pored odgledanih serija Dark i Babylon Berlin moje poznavanje nemačkog je na razini Caneta Kurble, ništa ja tu nisam kontao. Ajde, Kraftklub, njihov rok sastav, pa čujem gitare i lajv svirka je ok, momci su energični i koliko sam shvatio, ovo je bio ekskluzivan nastup, jer su trenutno na pauzi. Ali, kad su na bini bili (t)reperi Ufo361, Marteria & Casper, Nura, Dendemann, tek tad sam bio na nepoznatom terenu. Uzgred budi rečeno, izgleda su ovo i najveće zvezde u Dojčlandu, sudeći po brojnosti posetilaca i atmosferi na ovim koncertima.

Kraftklub/ foto: Woody Woodsn

Press deo nalazio se u službenim prostorijama na stadionu, tako da sam iz prve ruke video odakle razni funkcioneri Herte i njihovi gosti gledaju Bundesligu. Dosta impresivan pogled, moram priznati. Od domaćina smo dobili vodu i gazirane sokove u neograničenim količinama, prostor je bio veliki da primi sve akreditovane novinare, internet je šljakao besprekorno. Ova informacija za net mi je bila značajna i zbog toga što sam u nedelju pratio tekmu protiv Španaca na svetskom. Nakon mojih burnijih reakcija (nazvaćemo to tako) nastalo je komešanje u pressu i međusobno ispitivanje prisutnih šta onaj debeli u uglu gleda na telefonu i non stop se bacaka nešto. Prišli su mi dvoje Čeha, kada su skontali šta je u pitanju, pa smo malo prodiskutovali o Mondobasketu u Kini, gde su oni bili sigurni kako mi osvajamo prvo mesto, dok je za njih neverovatan uspeh četvrtfinale. Pridružio mi se nakratko i jedan Litvanac, pa je tema bila suđenje. Ja sam besneo jer je Jokić dobio isključujuću (nezasluženo), a on se prisećao krađe protiv Francuza. Do kraja svi znamo šta se izdešavalo. Poraz posle koga sam se osećao kao pokisao. I nije kao da me je to prošlo do sada, uzimajući u obzir konačni rasplet događaja. Suma sumarum, i Srbija i Litvanija i Češka će u kvalifikacije za Olimpijske igre u Tokiju.

Na drugom Mejn stejdžu (da, Lolla ima dve glavne bine) nastupali su norveška talentovana kantautorka Sigrid (onako, lagani pop za sunčano posle podne), Rita Ora (plesači, plejbek, đuskanje, MTV hitovi i sve što možete očekivati od jednog ovakvog nastupa – strateški sam je propustio, odgledao samo bis), odnosno povratnički nastup elektronskog trija Swedish House Mafia. Axwell, Steve Angello i Sebastian Ingrosso, zatvorili su prvi dan još jednim ekskluzivnim performansom uz pregršt svetlosnih efekata, vatrometa i plesnih beatova koji su dobrano razigrali okupljenu masu. Ovde sam još pogledao i momka po imenu Hozier, koji pored svima znane pesme „Take Me To Church“ ima još mnogo toga da ponudi. Jedno od prijatnijih iznenađenja.

Swedish House Mafia/ foto: Stephan Flad

Pre najvećih zvezda celokupnog festivala, nastupao je Khalid, još jedan u nizu mejnstrim R&B/pop reprezenata. Kako mlađani gospodin iz Džordžije ima jedno K viška u imenu, ni mnogobrojni plesači, svetlosni efekti, kompjuterske animacije ipak nisu uspeli da me privole da ostanem duže od tri pesme. Potom je na red došao jedan od omiljenijih bendova dok sam bio u ranim dvadesetim. Ovo je četvrti put da Kings of Leon slušam uživo (nakon Open’era, INmusica i Szigeta) i opet su održali sasvim zadovoljavajući koncert. Porodična kompanija Followill iz Nešvila startovala je pre dve decenije kao garažni pank bend inspirisan južnjačkim rok zvukom i pesme sa tih prvih nekoliko albuma i dalje su neprevaziđene, bar što se mene tiče. Numere poput „Knocked Up“, „Fans“, „The Bucket“, „Black Thumbnail“ ili „Molly’s Chambers“ su pravo blago, pa mi je neizmerno drago što su se i te noći našle na njihovoj setlisti. Zatim su prešli na komercijalniji, stadionski rok zvuk, pa možete zamisliti histeriju koju su kod publike izazvale „Use Somebody“, „Crawl“ i „Closer“. Kada su braća zasvirala „Sex on Fire“, dečko koji je stajao u gužvi dva metra od mene, prilikom refrena kleknuo je i zaprosio svoju devojku, te su festivalci oko njih oduševljeno aplaudirali kada je buduća mlada kroz suze dala potvrdan odgovor.

Kejlebov konstantno žalosni glas, kao da neprestano trpi bol, tako divno ide uz emociju koju pružaju njihove pesme i zaista predstavlja jednu od glavnih uzdanica benda, uz Metove nenadmašne gitarske solo deonice i ritam sekciju sa Džeredom i Nejtanom. Mora se konstatovati da gube pažnju publike kada sviraju nove pesme, koje su daleko od kreativnog potencijala benda. Nisu nešto ni po mom ukusu. Međutim, to nikako nije umanjilo kvalitet i pozitivnost sveukupnog utiska kojeg su ostavili te berlinske noći. Sa onolikim biserima u svojoj diskografiji, prosto ne mogu da omanu. Kraj letnje festivalske sezone u velikom stilu!