Dame i gospodo: VIS Limunada!

VIS Limunada je muzička grupa, orkestar, bend koji oživljava ne samo muziku pedesetih i šesdeset godina XX veka, već i atmosferu evropskih festivala tog perioda. Kako sami kažu bez nostalgije ali sa žarom, prenose energiju koja ne gubi na vrednosti čak i u svetlu složenih protivurečnosti koje su usledile. Limunadu čine Miodrag Ninić Miki, Duška Rajković, Marija Kovačina, Stefan Pejatović, Borko Milojković, Vladimir Živković, a mi smo sa Vladom, Duškom i Mikijem, jednog toplog nedeljnog prepodneva razgovarali na temu dolce vita… Dame i gospodo, Vis Limunada! 

Od kada postojite?

Miki: Limunada je ušla u javnost u martu 2013. Kada su izašli singlovi Ekspres kafa i Perfidia, a sastali smo se u proleće 2012. Okupili smo prijatelje, napravili dva snimka, od kojih smo napravili dva spota, i na taj način smo objavili naše postojanje, a proces formiranja sastava je trajao duže. To je period Beatles-a pre nego što su otišli u Hamburg, onaj period o kom niko ništa ne zna (smeh).

Vlada: Počeci su bili još ranije, a u ovom sastavu  postojimo godinu i po.

Koliko dugo ste radili na albumu?

Vlada: Dve godine. To je puno vremena, ali zahtevno je napraviti album bez kompromisa.

Miki: Trajalo je tako dugo da ne bismo kompromitovali kvalitet numera, aranžmana… da bismo obezbedili photo session u Muzeju istorije Jugoslavije…

Duška: Rad na albumu je faktički počeo sa starom ekipom. Sve što je snimljeno, bubnjevi, perkusije itd, snimio je Tihomir Živković (Tića). Janja Lončar je dosta uticala na aranžmane, formirala je specifičan zvuk. Ljudi koji su bili u sastavu pre ove postave su ostavili traga.

Nekome je ovo prvi bend, nekome nije, šta za svakog od vas znači ovaj sastav, odn. stvaranje ovakve muzike?

Duška: Meni je to jednostavno lepa muzika, i izazov u sviračkom smislu. U Kršu sam koristila jedan način sviranja, recimo rnr, pank sviranje sa trzalicom, a ovde je trebalo ubaciti i prste i malo suptilnosti. Lepa je ideja da se ta muzika vrati. To Miki dobro objašnjava, to je muzika koja je došla posle strašnih stvari, to je muzika koja obnavlja.

Miki: Cela kultura koju ta muzika prati je kultura međunarodne obnove.

Duška: Meni je ovaj način trenutno jači komentar. Jer, napravio se pun krug. Četrdesetih i pedesetihih je počeo da se svira r’n’r, bit, rokabili, soul i sve što je uticalo na dalji razvoj i esid roka i hipi pokreta i panka i metala.

Vlada: Učinilo mi se intersantnim to što danas niko ne svira ovakvu muziku i počeo sam da razmišljam o tome kako da oformim neku takvu ekipu. Iz muzičke perspektive, mi se zabavljamo. Trudimo se da negujemo veliku dinamiku, što raskošnije aranžmane, i vokalne i instrumentalne, raznovrsnost u korišćenju instrumenata…

Miki: Mi smi resetovali film, vratili se unazad da bismo iz nekih osnova savremene i popularne kulture i muzike, videli gde možemo dalje. Mislim da je to jedan normalan način rada. U poslednjih 20, 30 godina, zbog industrije muzike, produkcije, autorskih prava… novi autori su bili primorani da proizvode nove koncepte, nove pristupe, nove proizvode što vrlo često nije jednostavno moguće. Onda se stvara inovativnost po svaku cenu koja često nije opravdana, ali pošto je naša muzička, umetnička, kreativna industrija marginalizovana, mi imamo mogućnost da se igramo kako hoćemo. Zato smo odlučili da se vratimo, savladamo osnove komponovanja, izvođenja, aranžiranja, uz to se i zabavimo uz lepe numere. Gledamo kako će to dalje da izađe iz nas.

Koliko mislite da vas žanr može ograničiti?

Miki: U našem odevanju, umetničkoj koncepciji, odn. direkciji, mi potpadamo pod svi žanrovi. Kulturološki okvir, svojstven informatičkom dobu je nova nepreglednost. Reč je o ogromnoj količini materijala koja nikada ranije nije u toj meri bila dostupna. Ljude to zbunjuje ali tu se i baštini. To smatram veoma savremenim i veoma širokim, zato ne osećam da smo ograničeni. Mi nismo sving bend, rokabili bend, mi smo pre svega muzičari, i stvaramo muziku kao jednu opštu stvar. Ne pravimo retro, revival, tribute.

Šta vas je zaintrigiralo u epohi? Na koji način tretirate epohu u savremenom kontekstu?

Duška: Sa današnje tačke ovo vidim kao kontrpunkt. Mainstream je uzeo vizuelni identitet koji je pripadao pobuni, degradirao je i razvodnjio, posredstvom distribucije, modne industrije… Umetnost ne može da izađe na kraj sa kapitalom, imitiraju se pankeri, nose se majice na kojima piše Sex pistols, a nema se pojma o tome. Meni je to sumanuto. Ja volim svu tu muziku i cenim sve te pokrete, i mislim da su više od fashiona, od Ramones majice. Recimo, ja danas pokušavam da se obučem pristojno i time odajem poštovanje i bitu i rokenrolu i esid roku i metalu… Reč je jednostavno o autentičnosti. To je moje utočište.

Miki: Ovo o čemu Duška priča je mračna strana nove nepreglednosti (smeh). Mi se pozivamo na ono što je bilo kvalitetno u u jednom vremenu i kontekstu: to je način lepog ophođenja, lepog odevanja, kosmopolitsvo…

Vlada: U suštini, ovo posmatramo kao pozitivnu kritiku. Nije u pitanju eskapizam već kritika upakovana drugačije.

Miki: Izabrali smo takoreći afirmativnu kritiku, ukazivati na ono što misliš da valja, na ono što misliš da bi mogao da bude bolji način. To je i okosnica koncepta. Nije reč o odi trenutku koji više ne postoji, koji nikoga ne interesuje, reč o izboru jednog trenutka u savremenoj kulturi koja traje od 19 veka koji je formirao građansko društvo. Dvadeseti vek je tom društvu dao snagu, kroz medije, kroz tehnologiju… Tada je sve što se dešavalo, prva televizia, letenje na mesec i slično bilo značajno. Kultura je bila je društvena. Mi želimo da to stavimo u prvi plan. Mislim da savremenost 60ih i dalje govori, za nas je to jedan kontekst iz kog može da se krene dalje.

Kod nas je muzika došla kroz prepeve, koliko mislite da je taj suludi proces iznedrio kreativnih stvari?

Vlada: Sigurno jeste! Postoji priča da je to bio jedini način da se hitovi plasiraju, prevashodno 50ih dok je režim bio jak i dok je postojala kontrola medija- šta sluša omladina, šta dolazi sa Zapada… Prepevi su nesumnjivo bili jako bitni i radili su se u sklopu institucija. Radio Beograd je iznedrio sve što je nama ostalo u nasleđu, Radio Zagreb, Radio Ljubljana, Radio Sarajevo. Zanimljivo je to što su kompozicije prepevavane širom sveta, to nije samo tekovina bivše Jugoslavije.

Miki: Gene Pitney, američki pevač izvodi numeru na italijnskom jeziku na Sanremu, Bobby Solo, italijanski pevač izvodio je numere na engleskom.

Duška: I Little Toni. Pa i Amy Winehouse je pevala svoje stvari ali je pevala i džez standarde, imala je kantautorski pečat ali i izvođački.

Miki: U kontekstu kulture, ne samo muzike, to je priča o međunarodnoj zajednici, kada je nastajao UNESCO, UNICEF…

Duška: Esperanto!

Miki: To su međunarodne stvari. Svi su učestvovali i pratili sletanje na mesec (smeh). Numere su se prepevavale, krojevi su se prekrajali.

Duška: Fiat se proizvodio ovde!

Miki: To je bio period modernizacije koji je doneo mnogo toga dobrog našoj kulturi.

Vlada: Naravno bilo je groznih stvari, hladni rat, nuklearne probe…

Miki: To je pokvarilo celu priču… ali! mi u Limunadi pokušavamo da prevaziđemo gorčinu pogleda na 50e i 60e, gorčinu izneverenih nada, neostvarenih ideja i da se uhvatimo za ono što smatramo da je vredelo. Mi se vraćamo na tu odskočnu dasku koja je postojala u našoj kulturi.

Ko vam je otkrovenje, koga ste otkrili u procesu, slušanja, istraživanja?

Vlada: U trenutku u kom smo kretali sa ovim, nismo bili upućeni u to da li postoji još neko ko se interesuje za sličnu tematiku, za šlagere, za italijanske stare kancone. U istraživanju, zbog svog ličnog zadovoljstva, slučajno sam naleteo na projekat Mondo Cane Mike Pattona iz Faith No More, gde on sa simfonijskim orkestrom izvodi italijanske kancone. To je stvarno fantastična stvar. Osetio sam to kao ohrabrenje odn. da nismo ludi što se interesujemo za tako nešto. Mada, retke su pojave, možda She & him, oni koketiraju sa šlagerima.

Miki: Ali, kada kazemo šlager, ne mislimo na šlagere iz tridesetih- Svi vi što maštate o sreći, mislimo na radio-festivalsku muziku, u kojoj ima upliva klasične akademske muzike, ali i džeza. Spoj klasično-evropske muzike i latine (narodne muzike), to zovemo šlager.

Duška: Šlager na nemačkom znači hit!

Dolce vita pristup životu, radost kao takva. Koliko ima koketranja sa kičem?

Duška: Kič je sveprisutan, još od avangarde, od kiča ne može da se zbriše.

Vlada: Ali mi ne koketiramo sa tim. Ovome što radimo pristupamo vrlo ozbiljno i iskreno. U ovome uživamo, dopada nam se. To moža jeste utopija. Koliko god da je bila izneverena, mi je i dalje vidimo kao svetlu tačku. U moru ludorija, koje ja privatno volim, mi pokušavamao da ukažemo na nešto što smatramo stvarno vrednim.

Duška: Ja bih dodala, da ima koketiranja, jer tekstovi tih pesama su, recimo, vrlo prozaična poezija, lirika. To je vrlo šećerno, limunadasto, nema tu visoke poezije, to je došlo posle u rokenrolu…

Vlada: Dobro, ali tekstove ili bilo šta od izražajnih sredstava ne treba posmatrati izdvojeno. Jeste naiva, utopija omladinskog duha i energije. Naravno to ne isključuje dublja čitanja ili dublje teme.

Miki: U podtekstu je jednostavna lepota i jednostavna sreća. Dolce vita predstavlja ekspanziju običnog čoveka, građanina koji sad može da ode na letovanje, i može da u nekom lepom kafeu popije kafu na rivijeri. Ne samo to, svako može da se školuje, svako može da poseti Muzej savremene, koncert na Kolarcu… to je sve dolce vita. Mi nju vidimo kao kvalitet života, elegantnog, kulturnog, udobnog, obrazovanog života.

Vi ste sastav, orkestar, to podrazumeva i svadbe, veselja…

Duška: Ima i toga, svirali smo na venčanjima, prvim rođendanima (smeh).

Miki: Ali, sviramo svoje numere, nema naručivanja. Zanimljivo je bilo kada smo svirali na ispraćaju u penziju nekih studenata elektrotehnike koji su osnovali KST.

Vlada: Još jedna zanimljiva stvar je Limunada revija. To je poseban šou program koji pokušavamao da uvedemo. Možda zvuči pretenciozno, ali to muzičko-scenski spektakl, koji smo do sada izveli samo jednom, ali se nadamo da će biti prilike da ponovimo. U suštini to je naš koncert izdeljen na nekoliko blokova, sa voditeljima programa, sa VJ-ingom i sa specijalnim gostima.

Duška: To je odgovor na festivale.

Miki: Jeste, bilo je sedećih mesta u festivalskom duhu i stajaćih mesta za rokenrol pristup (smeh).

Duška: To bi trebalo da bude putujući cirkus, i voleli bismo da idemo po Srbiji.

I za kraj, jedan kuriozitet, Limunada ima parfem Rivijera, šta je osnovna nota parfema?

Miki: Citrus, naravno! Parfem Rivijera za Vis Limunadu proizvodi parfimerija Sava. Rivijera je autentični miris koji je pod radnim nazivom univerzalni (odnosno današnjim jezikom uniseks) citrusni miris 1 i 2, nastao u parfimeriji Sava početkom 60-ih godina kada u Jugoslaviji još nije bilo uvoza strane robe pa ni originalnih parfema. To je zapravo jugoslovenski “prepev” tada popularnih svetskih mirisa koji smo mi sada nazvali Rivijera.

Pratite Vis Limunada na facebook-u