Da li imate preko 18 godina?

LANA DEL REY: Naličje američkog sna

Od Mej Džejler, preko Lizi Grant, do Lane Del Rej kakvu danas znamo.

Iako je od trenutka kada je promenila svoje ime postala velika zvezda, Lana Del Rej je izazvala animozitet muzičke kritike jer je viđena kao još jedna neo soul (?!) eksploatacija koja je došla da jaše talas slave pokojne Ejmi Vajnhaus. Tako je kao idealna padavičarka brzo popunila brisani prostor koji su joj savremene pop zvezde ostavile, a kao svako pametno postmoderno dete znala je da neće postati slavna utapajući se u svoje balade i rezignirano se valjajuću po krevetima hotelskih soba. Zato se čvrsto prihvatila mita o američkom snu, ali kao pripovedač njegove tamne strane. Dok je uloga Tejlor Svift da taj mit afirmiše u svom sjaju kao idealna devojka iz predgrađa (uptown girl), Lana je svoju idilu tražila u konobarisanju, alkoholu, otvorenom autoputu i benzinskim pumpama.

Iako je njen prvi singl “Video Games” razbio sumnje da se radi samo o još jednom ready made proizvodu industrije, posle razočaravajućeg “Ultraviolence” mnogi su digli ruke od Lane kao nekoga ko može da napravi dve dobre pesme, a kamoli postane relevantan pop izvođač.

Sa takvim stavom smo dočekali “Honeymoon”, album koji je za one koji su za njega imali strpljenja pokazao da je Lana ipak nešto više od lepe gubitnice.

Elizabet Vulridž Grent je rođena u Njujorku 1985. godine kao dete dobro stojeće porodice. Otac i majka su joj radili u velikoj marketinškoj kompaniji, ali za razliku od Tejlor Svift njeno odrastanje nije bilo idilično. Pošto je završila osnovnu katoličku školu i pevala u crkvenom horu roditelji su je već sa petnaest godina zbog ekscesivne zloupotrebe alkohola premestili u privatnu školu, a pošto je diplomirala i bila primljena na prestižni univerzitet odlučila je da odustane od daljeg školovanja i radi kao konobarica na Long Island-u. Ujak ju je naučio prve akorde i tada je otkrila kako može da bude kantautor umesto pesnikinje, što joj je bila prva ambicija. Imala je utisak da sa tih šest akorda koje je naučila može da napiše milione pesama. Ubrzo je počela da nastupa u klubovima i stekla malu, ali odanu, bazu fanova na njujorškoj underground kantautorskoj sceni. Nakon toga je upisala te diplomirala filozofiju sa željom da bolje razume jaz između religije i nauke, istovremeno je volontirala u centrima za beskućnike i zavisnike i pomogala oko krečenja i podizanja kuća u indijanskim rezervatima.

rsz_sirens

Svoj prvi album “Sirens” snimila je za nezavisnog izdavača 5 Points Records pod pseudonimom May Jailer. Album je skup akustičnih folk pesama otpevanih u granola stilu, a pošto je sedam godina nakon što je snimljen (2012.) procureo na YouTube kritičari su album uporedili sa narko akustičnim stilom Lija Hejzelvuda. Iako albumom preovlađuju pesme istog tempa i ne predstavljaju nikakav pomak kada je kantri ili freak folk u pitanju, Lana je ovde uspostavila temelje svoje poetike. Tu je fascinacija lošim momcima, blagi animozitet prema roditeljima, kao i uteha u zloupotrebi droge i alkohola. Dve pesme koje se izdvajaju sa ovog jednoličnog albuma su “Pretty Baby” i “Birds of Feather”.

rsz_lizi

Na “Lana Del Ray a.k.a. Lizzy Grant” koji se uzima za njen zvanični debi Lana pravi ozbiljan pomak i peva u pratnji benda. Od kantautorskih momenata ovde se izdvaja dirljiva balada “Oh Say Can You See“, kao aluzija na američku himnu sa pronicljivo upotrebljenom Nirvana referencom, a pored nje tu su i prve upbeat pesme u njenoj tadašnjoj karijeri što je značajno kao prvi iskorak ka savremenoj pop muzici. Elektrin kompleks je i dalje jak te Lana peva o starijim muškarcima, uglavnom džankijima, koji čine savršen antipod njenog uspešnog i konzervativnog oca. Tu je i obračunavanje sa majkom, ali i čistokrvne kantri numere, koje su opet uticaj njenog oca koji ju je privoleo ovoj muzici. Nezadovoljna distribucijom, debi je povukla iz prodaje posle tri meseca. Ovo je usledilo pošto je našla nove menadžere koji su joj pomogli da raskine ugovor sa izdavačem i restartuje svoju karijeru.

Lanin debi tako predstavlja pokušaj da raskrsti sa svojom prošlosti i prigrli svet vere i greha istovremeno, nešto što će je mučiti i na sledećem albumu “Born To Die”.

Zapravo sve teme onoga što će sa albumom “Born To Die” postati Lanina poetika su već pomenute gore, samo su ovde izraženije i atraktivnije. Produkcija albuma je raskošna u odnosu na Lanine prethodne snimke pa se tako barokni pop smenjuje sa rep matricama i ostavlja utisak da je ovo pop album snimljen tako da svojim lo-fi senzibilitetom privlači “drugačiju” publiku, a da opet ne bude podređen drugim major izdanjima.

rsz_borntodie

Pre nego što je album izašao Lana je o svojoj muzici (ili sebi?) govorila kao krimi verziji Nensi Sinatre. Iako ovo deluje kao proračunat marketinški potez, mogu da poverujem da je i intimno tako doživljavala muziku koju pravi. Opet, ovo ide ruku pod ruku sa narcističkim podtekstom koji je ovde prisutan u dve pesme inspirisane Nabokovljevom “Lolitom” gde se Lana pričajući o starijim muškarcima uživljava u ulogu devojčice pripisujući joj autobiografske crte. U sličnom maniru (ovog puta auto mistifikacije) Lana je ovde ostavljena i zapostavljena devojka koja nema sreće u ljubavi, ali mahom zato što voli da je nema. Nema je u sebi, na prvom mestu, što dobro ilustruju stihovi “Now my life is sweet like cinnamon, like a fucking dream I’m living in, baby, love me cause I’m playing on the radio“. Kao posebno patetično koketiranje sa američkom ikonografijom javlja se “National Anthem” sa stihovima “Money is the reason we exist, everybody knows it, it’s a fact, kiss, kiss”, dok su vredne pažnje “Off To The Races”, “Things That Makes Us Girls” i sjajna “Video Games” koja je najreprezentativnija pesma na albumu, a jednako je dirljiva kao i spot koji je Lana sama režirala.

Promociju albuma su pratile i spekulacije o pravim vokalnim sposobnostima pevačice kao posledice katastrofalnog debija na SNL-u, ali je na kraju dana Lana dobila ono što je želela, bilo da je to taština novonastale slave ili (još gore) potvrda da joj ta slava ništa ne znači. Kada su je pitali koliko je uživala u svom uspehu pre nego što su stigle prve kritike Lana je izjavila kako nije osetila ni najmanje zadovoljstvo, što se lepo slaže sa komentarom Lindzi Zoland, koja je u recenziji za Pitchfork, album opisala kao “ekvivalent odglumljenog orgazma”. Album je prodat u tri i po miliona primeraka što ga je učinilo petim najprodavanijim albumom 2012. godine.

rsz_paradise_ep

Krajem iste godine Lana je izbacija EP “Paradise”. Za prvi singl “Ride” je snimljen desetominutni spot sa uvodnim monologom koji predstavlja Laninu reminescenciju na dane pre nego što je postala slavna, a za produkciju singla je angažovan Rik Rubin. Umesto Nabokova ovde odaje poštu Voltu Vitmanu koji se pokazao zahvalnijim u njenom slučaju, verovatno jer je na prvom mestu pesnik, a inspirisana njegovom pesmom Lana je snimila jednu od dve odlične pesme sa ovog EP-ja “Body Electric”. Na ostatku albuma se bavi malo više fetišizacijom Amerike i Holivuda, a manje svojim ljubavnim promašajima, ali ne pravi značajan korak u odnosu na prethodni album.

Naredne godine je snimila polučasovni arthouse film “Tropico” u okviru koga je promovisala tri numere sa EP-ja, a čija premijera je održana na čuvenom groblju “Hollywood Forever”. Ovaj ambiciozni polučasovni film je Lana sama napisala, a opisan je kao biblijska priča o grehu i iskupljenju. Lana i maneken Šon Ros, kao Eva i Adam, prolaze put od progona iz rajskog vrta do spasenja u Isusu Hristu, a na putu im kao putokazi stoje Merilin Monro, Elvis, Džon Vejn, Vitmen i Ginzberg.

rsz_ultra

Paralelno sa promocijom filma Lana je najavila da radi na novom albumu i tako demantovala glasine da se povlači sa scene. Za oštriji zvuk “Ultraviolence”-a zaslužna je njena saradnja sa gitaristom Black Keys-a Danom Auerbachom, koji je pored gitarskih deonica bio zadužen i za produkciju albuma. Na numeri koja otvara album Lana opet (preteći) oblači svoju crvenu haljinu, koja kao motiv u njenoj lirici i dalje radi u korist svoje štete, budući da je umesto privlačne predstavlja kao patetičnu. Naslovna numera je najbolja pesma na albumu i predstavlja potresnu baladu o ljubavi, nasilju i defetizmu. I pre ove pesme feministkinje su prozivale Lanu kao anti-feministkinju zbog načina na koji predstavlja žene u svojim pesmama. Na ove prozivke Lana se nije posebno osvrtala škartirajući feminizam kao deplasiran koncept u vremenu u kom tehnologija toliko napreduje da bi radije trošila svoje vreme sanjareći o životu na npr. Marsu.

Ne bih išao toliko daleko da kao neki kritičari nazovem “Ultraviolence” konceptualnim, ali je svakako u pitanju najkonzistentniji album koji je Lana do tada snimila. Pored ovoga zapažen je napredak u Laninoj vokalnoj izvedbi te su prethodni pehovi sa ovim albumom konačno postali stvar prošlosti. Album je debitovao na prvom mestu Billboard liste što je prvi Lanin album tako visoko plasiran. Pored ostalih pesama na albumu koje je eminentni Robert Kristgo protumačio kao pesme tužne devojke koja na granici parodije slavi svoju seksualnu privlačnost kao posledicu još jednog srljanja u lošu ljubav, ja bih ako ni zbog čega drugog a onda zbog momumentalnog aranžmana izdvojio najbolje plasiran singl albuma “West Coast”. Ovde se psihodelični rok i soft rok strofe smenjuju sa downtempo surf rok refrenom, što je retka promena ritma kada su savremene pop pesme u pitanju. Što se trivije vezane za album tiče, Kanje Vest je Kim zaprosio uz pesmu “Young & Beautifull”, a Lana je u Versajskom dvorcu izvela tri pesme sa albuma na privatnoj proslavi koja je prethodila njihovom venčanju.

Uspeh ovog albuma je dao Lani energiju da nastavi sa pisanjem i već na “Endless summer” turneji, na kojoj je nastupala sa Kortni Lov, premijerno je izvodila neke od pesama sa prošlogodišnjeg “Honeymoon”. Novi album joj nije doneo uspeh prethodnog, ali ono što je mnogo važnije je da je dobio gotovo univerzalnu naklonost kritike i tako je uspostavio kao relevantnog pop izvođača. Lana je bila prilično uzbuđena oko albuma i pre nego što je snimjen te je izjavila kako uživa tonući u njegov noar senzibilitet. Takođe je izjavila da album istražuje zvuk blizak zlatnoj eri džeza, ali isto tako i elemenata soft grandža i trepa. Kritičari su album ocenili kao grandiozni, filmični barokni pop i kao najsofisticiraniji album koji je izdala u svojoj karijeri.

rsz_lana-honeymoon-cover

Amerika(na) je ovde i te kako prisutna čemu svedoči sam omot albuma gde Lana na svoj medeni mesec putuje “StarLine Tours” kabriom kompanije poznate po obilascima kuća holivudskih filmskih zvezda. Broj telefona koji se nalazi u donjem levom uglu nije tu kao reklama kompanije, već hotline linije koja je redovno ažurirana ne bi li fanovima pružala informacije vezane za album.

Album otvara sablasna orkestrirana naslovna numera u blue-eyed soul maniru, a već na njoj Lana pravi reference na svoj prvi major album te tako Born To Die ovde postaje gospodin Born To Lose, od koga se sama ograđuje. Reference na pomenut album ovde ne prestaju, ali ono što ih čini značajnim je što ta spona, u svakom od prisutnih slučajeva, svedoči o zameni uloga između Lane i njenih romantičnih interesa gde ona od podređene žene postaje femme fatale koju više ne uzbuđuju nestašluci njenih “loših” momaka, ne zato što joj do njih nije stalo, već zato što ih je prerasla. Ovu dominaciju najubedljivije pokazuje u senzualnoj baladi “Freak” u kojoj se trep matrica rola dok se distorzirana gitara rasipa poput dim mašine preko koje Lana peva: “Loving me is all you need to feel like I do.”

Ako zanemarimo sjajnu produkciju te izvedbu i aranžmane, Lanino najjače oružje ovde su upravo pesme. Od dirljivog gospela “God Knows I Tried” u kom se bori sa sve većim pritiscima slave (“I’ve got nothing much to live for, ever since I found my fame”), do niza divnih ljubavnih pesama među kojima se izdvajaju pomenuta “Freak” (za koju sprema spot sa Father John Misty-jem), “Blackest Day” (gde nas vodi kroz pet faza tuge gubitka voljene osobe), “Art Deco” (posvećena njenoj dobroj prijateljici Aziliji Benks), “Salvatore” u kojoj je naizgled zarobljena između dva ljubavnika, do divne “Swan Song” gde je spremna da zarad slobode napusti svet muzike sa svojim ljubavnikom. Ova labudova pesma ne treba da nas brine budući da je Lana već izjavila da sprema sledeći album, a ako bude upola dobar kao “Honeymoon” imaćemo dovoljno razloga za radost.

Lana je promociji albuma posvetila posebnu pažnju, treći spot za “Freak” nas očekuje koliko za par dana, a album ima i svoju instagram stranicu što je presedan u dosadašnjoj promociji izdanja.

facebook // twitter // instagram

Lajkuj:

Komentari:

  1. vazdanesto says:

    https://twitter.com/vazdanesto/status/691040610724270081

    Lana Del Ray mi nije zanimljiva ali mi je veoma zanimljiv sledeći podatak; na Jutjubu se već godinama gleda njen video za pesmu “You Can Be the Boss”.
    https://www.youtube.com/watch?v=dhRHnaLuHfw
    Podno videa stoji: Official Music Video by Lana Del Rey (C) 2011, a video je sačinjen skoro u potpunosti od inserata iz prvog srpskog dugometražnog animiranog filma “Film Noir” (ne, nije “Edit i ja” prvi, ali uopšte), autora Riste Topaloskog i Srđe Penezića.
    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=488811
    Rista Topaloski je, inače, jedan fenomenalan umetnik i lik, a “Film Noir” je ponajviše njegov film. Američki producenti su dali novac ali Rista je veoma, veoma drugo crtao, ručno, old skul, svaki frejm ovog filma.
    Pre par godina je neki Ristin ortak pustio spot na kompu, a Rista se zapanjio. Pojma nije imao da je Lana Del Ray pravila njegov film tj. njen spot, a upravo to je pročitao na Jutjubu. Ima i C u krugu i sve :)
    Dakle, veoma mi je interesantna ova bizarna i tužna priča, čiji se završetak još uvek nije dogodio, čini mi se.

Ostavite komentar:

Slični članci: